Zlatko V. Stevanović: Subjekat (sa malim s)

Filed under: afirmator,broj 20 - novembar 2013,poezija i proza,proza |

subjekatBio jednom jedan subjekat. Preko sedam zareza, sedam odnosnih zamenica, i sedam predikata, zastao je, ni tamo ni ‘amo, negde na pola rečenice. Pokušavao je uporno sebe da veže za prvi predikat, ne bi li spoznao svoju svrhu. Al’ džaba, od tolikih predikata nije mogao da prepozna onaj koji je bio baš njegov.Potom je pokušao da se seti svog prvog prideva, ne bi li spoznao svoju prirodu. Al’ džaba ponovo, od toliko silnih prideva, više nije bio siguran ni da li je on zapravo subjekat, ili samo – objekat. To bi mnogo toga objasnilo. Da je objekat, ne bi morao da se brine što se izgubio između petog i šestog reda nepotrebno odužene rečenice, negde na periferiji smisla. Ne bi morao da brine za to, jer bi znao da je tu negde njegov subjekat koji će mu pridati funkciju, i sve bi napokon dobilo smisao. Ovako, sve je na njemu, a opet – ništa. Svi ti silni predikati kao da nemaju stvarne veze sa njim, kao da ne zavise od njegove prirode, nego su propisani od neke tuđe ruke. ,,Ta ruka mora da je vrlo moćna, kad može tek tako da se poigrava sa radnjama, stanjima i zbivanjima u mom svetu”, pomislio bi ponekad subjekat. Toliko besmisla na jednom mestu, koji uopšte ne zavisi od njega! Pa šta onda tek treba da pomisle pomoćne reči, koja je njihova svrha, da li je uopšte ima? One bar nisu imale moć mišljenja, nisu nosile na leđima breme prideva, pa im je samim tim bilo i lakše. Ali on, subjekat, koji bi trebalo da bude vrhovni vladar svoje rečenice, svog sveta, pa opet ništa da se ne pita! Kakav je on to nosilac radnje, kad ta radnja uopšte ne zavisi od njega? Mučila su ga ta pitanja svakog dana, u svakoj rečenici u kojoj bi se našao, ne znajući ni sam otkud on tu.
A onda, jednog dana, subjekat je odlučio da ustane protiv besmisla svake svoje rečenice, koji mu nameće neka tuđa ruka. Da bi u tome uspeo, morao je prvo da se odrekne svega što mu je nametnuto, a prvo na spisku je bilo njegovo ime. Odlučio je da sebe ogoli do primarne forme, da odbaci sve što je osećao kao znak tuđe volje koja kroji njegove puteve. Jedino u šta je bio siguran, to je da je on subjekat, i to sa malim s. Zbog toga je odlučio da sam sebe odsad tako i naziva, a i drugim rečeničnim članovima je stavio do znanja da ga tako oslovljavaju, jednostavno sa subjekat. U svom oslobodilačkom zanosu koji je usledio, uspeo je da ispretura sve predloge, da pokida sve vezničke konstrukcije, sve glagole da parališe do sterilnog infinitiva, prideve da ubedi da su prilozi, priloge da ubedi da su pridevi, a zatim da ih tako zbunjene umlati jednim velikim znakom pitanja. Interpunkciju, i ostale manje bitne članove, zbrisao je sa papira kao metlom. Da, bio je svestan da je to anarhija, bio je svestan da je to apsurd jer je od početne nerazumljivosti stigao da potpunog besmisla. Ali taj besmisao je bio njegov, bio je njegovo delo! Prvi put u životu osetio se kao stvarni nosilac radnje, niko mu više nije mogao pridati predikat koji mu ne odgovara, ni prikačiti pridev koji on ne vidi kada stane ispred ogledala. Prvi put mogao je da diše duboko.
Ali onda se desilo nešto sasvim nerazumljivo. Osećaj punoće nije dugo potrajao, naprotiv, ubrzo je počeo da oseća veliku prazninu. Osetio je kao da nešto polako sa njega kida deo po deo. Prestravljeno je potrčao natrag kroz ostale stranice, i video je da ga nema više u rečenicama u kojima je bio nosilac radnje i pre nego što je postao slobodan. Nije znao šta se dešava, kao da je neko u njegove redove pustio uhode da lažu i gaze po njegovom imenu, zavađaju ostale rečenične članove protiv njega, i sve to samo da mu napakoste što je napokon slobodan! Opet se trkom vratio u poslednju rečenicu, znajući da će uhode pre ili kasnije stići tamo, pa je hteo da ih sačeka ne bi li se jednom za svagda razračunao sa njima. Njegov svet se haotično rušio sa svih strana, zarezi su mahnito leteli svuda i zarivali se u tla i svodove, pobijali se gde im nikako nije mesto, nekad i na sredini same reči. Uzvičnici su padali kao srušeni stubovi jedne kulture koja će zauvek izumreti. Rečce su postajale podivljale reke koje su sve preplavile i zamutile.
Subjekat je stisnuo zube i sa iškrabanog papira pogledao na gore, pravo u oči svom tlačitelju. Nije stigao da reaguje, jer je u trenutku bio surovo izbrisan brzim potezom gumice. Trenutak pre nego što je nestao, shvatio je da je sve vreme bio samo žrtva jednog besmislenog avangardnog eksperimenta, samo suvišan član u svetu besubjekatske rečenice. Sloboda je bila samo jedna stavka u sinopsisu.

O autoru:

Rođen 24.oktobra 1989. godine u Užicu. Stanuje u Požegi. Apsolvent Filološkog fakulteta u Beogradu, grupe 06 – srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Jedan od osnivača književnog društva ,,Orfisti”, koje poslednje dve godine u Beogradu aktivno organizuje otvorene književne diskusije, kao i tematske književne večeri u saradnji sa kulturnim centrima. Svira klavir i gitaru, bavi se komponovanjem. Objavljene pesme: zbornik mladih požeških pesnika ,,Pesme iz magle“ (2012), zbornik br.1 časopisa ,,Afirmator“ (2013), književni časopis ,,Trag“ (maj 2013). Učestvovao u finalu 45. Festivala poezije mladih u Vrbasu. Na 52. Festivalu kulture mladih Srbije u Knjaževcu, osvojio drugo mesto u okviru pesničkog takmičenja. Piše pesme, kratke priče, eseje i tekstove za vokalno-instrumentalne kompozicije.