VREĐANJE PUBLIKE Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,društvo |

Tatatatira, ćao drugari! Tekst počinjem ovako jer nema nevinijeg pozdrava. Sve drugo, u ovako živčanom društvu kao što je naše, može biti opasno. Kako ste? Jeste li dobro? Š’a ima? Šta se radi? Odgovori koji se nameću su: „Kako sam u odnosu na šta?“ „Što, jesi li ti neki doktor?“, „ Ja nemam ništa“ i „Nezaposlen sam (otpustiše me maločas) i šta te se to pa samo tiče!“. Elem, danas je teško da pričaš s nekim berz insinuacija i teorija zavere zabašurenih u svakom prokletom slogu. I, budi siguran, pre ili kasnije će neko opsovati i to gadno. Da se razumemo, psovanje jeste filter i nagledasmo se toga ne samo kod nas već i kod Amerikanaca. Jon Stewart i Stephen Colbert napraviše karijeru od toga. Ali, to nije bilo kakvo psovanje već pametno vaganje reči s poentom na pravom mestu. Dakle, psovka je dobra jedino kad se upotrebi tamo gde mora da padne. Ili, kao kontrast, Rambo Amadeus u njegovoj KPGS  pesmi, ponavlja konstantno četiri psovke i to tako napadno da se prvo cerekate kao blesavi, zatim se trudite da otkrijete zašto je povezao baš te psovke i, na kraju pesme, smuči vam se psovanje kao takvo.

Da se razumemo – nisam svetac i znam da opsujem. Ponekad mi kažu: „Ti, kao akademski građanin, nemaš pravo da psuješ.“ Naprotiv! Ja, kao akademski građanin, imam 5732 razloga da psujem baš kao i bilo ko drugi. Od čega da počnemo? Od bilo čega. I engleski i italijanski i francuski univerzitetski profesori znaju itekako da kažu „merde“, „bugger off“,“stronzo“, „shit“, „conard“ itd. Da ne govorimo da su univerzitetski obrazovani ljudi napravili neke od najboljih i najpsovačkijih tv-šoova, knjiga, zbirki aforizama, pesama i veselica te erotske poezije koja prelazi u pornozu. Psovka mi ne smeta, čak ni onda kad je kompliment. Štono reče John Huston, slavni američki reditelj: „Ja sam bio mlad u ono davno doba kad je reč „motherfucker“  bila uvreda a ne kompliment“. Veliki američki komičar, George Carlin, mudrac među standup zabavljačima je ovako definisao sedam reči koje vo vremja ono nisu smele da se izgovore na tv-u:

http://www.youtube.com/watch?v=vp_UWuJXHx4

NACI – PSOVAČI I DRUGE PRIČE

Psovanje majke ili oca te familije do askurđeda, kurajbera i dalje jeste sočno i narodsko ali, s druge strane, šta su vam skrivili nečiji časni preci? Zar nisu imali dovoljno muka u nekim brdima, polugladni ili kulučili u ravnicama, gledali da im neki nervozni asker ne otfikari čuturu? Samo im je još falio neki mamlaz koji ih psuje iz daleke budućnosti.

Ali, najsmešnije i najbanalnije je upetljavanje nacije, rase i vere u psovačinu. Pogledajte internet pornozu (neki od vas barem) sa oznakom interracial uvek imate neku odrednicu:” John’s big black/white/Asian…” ,  “Louanne’s gigantic white/black/Asian/ …“. Porno je banalan pa su i  natpisi maloumni – ljudi su goli od glave do pete i poprilično zumirani. Tu je lako pogoditi ko je koje rase ali, wtf. Balkan je, međutim, druga priča. Tripple x je kod nas tripple zero. Ovde psovke seksualne sadržine moraju nužno da imaju veze s politikom ksenofobije. Sećam se jednog pijanog “pozorištnika” i naciste koji je , pod gasom, vređao koleginice mađarskog porekla. Svoje ludilo i mržnju prema drugom je pretočio u verbalno seksualno iživljavanje njega , kvazi –super – Srbina. Bio je udaljen iz pozorišnog bifea i izgrđen a neki njegovi saplemenici su hteli i da ga biju. Svejedno, ostao je gorki ukus u ustima. Ratovi devedesetih su počeli, nije tajna, još osamdesetih, bar što se navijača tiče. Tako smo saznali šta je sve Sv. Sava radio Sv. Duji. I tu je paradox priče nacionalista i nedotupavnih mamlaza, vatrenih homofoba. Oba sveca su stavljena u gej kontekst ali je Sv. Sava, kao aktivan, u boljoj poziciji. Štaviše, on je i dalje strejt a to što je navodno radio kanonizovanom kolegi nije neka intimnost nego dokaz srpske “nadmoći”, baš kao i ona parola razularenih masa vandala koji obećavaju silovanje svima koji su drugačiji: susednim narodima, drugim verama, gejevima. A od pretnje do neopisivih užasa u motelu “Vilina vlas” nije daleko.

Ako mislite da su ti dani deo naše neslavne prošlosti varate se. Pe neki dan je jedan naš čitalac uleteo u polemiku sa mnom i još jednim čitaocem. Zalagao se, formalno, za ljubav i  razumevanje, estetiku i opšte ljudske teme u književnosti ali je njegov tekst pucao od mržnje. Samim tim, njegovi komentari su blokirani. Ne budem ja lenj i potražim pomenutog. Nađem ga na portalčiću ispisanom jarosnim rečenicama uperenim protiv lista i mene lično. To mi nije bilo toliko zanimljivo koliko jedna rečenica u kojoj usklikuje s ljubavlju (prema samom sebi) kako ga boli njegov “pravoslavni tuki”. I, da znate, zamislio sam se. Da li je taj deo tela nešto poseban kod pravoslavnih u odnosu na druge konfesije? Ima li neku posebnu snagu vere kad treba da obavlja svoje funkcije? Da li to znači, s obzirom da autor govori samo o tom organu, da ostatak njegovog tela nije pravoslavan? Da li je, kad je bio kršten, poliven svetom vodicom po samo jednom delu tela i zašto? I, ako je to tačno, šta je bilo s glavom, nogama, rukama? Šta bi s njegovom besmrtnom dušom? Kome duh i nekršteni delovi tela pripadaju? Svjatovidu? Budi? Zevsu? Tautatisu? Odinu? I, na kraju krajeva, kakva su verska ubeđenja njega i njemu sličnih, ako su koncentrisana, a i hrišćanski kanoni to lepo kažu, na krajnje neprikladnom mestu?

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ