Vojislav Vukomanović: POVEZI ME

Filed under: 2016,afirmator,broj 48-mart 2016,poezija i proza |

red_light_district_feature-740x406Muzika je pojačana do daske, ali ja i dalje čujem taj zvuk. Zvuk udaranja kreveta o zid i neartikulisanog vrištanja. Moja majka i njen „menadžer“. Imaju „poslovni sastanak“. O tome koliko će novca kome pripasti. Ona je poslovna pratnja, devojka za razonodu, koketa, ili, najprostije rečeno, kurva, fuksa. Kurva u kasnim tridesetim koja se trudi da izgleda mlađe uz pomoć uske šljašteće odeće koja joj ne stoji, i cipela sa visokom štiklom od kojih je bole noge.

Ja sam Milica. Idem u treći razred ekonomske. Živim sa kevom na dvanaestom spratu u paviljonima, u iznajmljenom stanu koji plaća Zmija, kevin menadžer. Nabildovani kreten ošišan na čirokanu. Ovde smo već šest meseci. To je rekord. Obično živimo dva do tri meseca u nekoj rupi na periferiji, ne plaćamo kiriju, napravimo račune za komunalije, i izbace nas na ulicu.

Jutros, kao i svakog dana, keva je ustala, namontirala se, pošmrkala svoju dozu horsa, i otišla na „posao“. Zmija ju je navukao na hors pre godinu dana. To je glavna fora kod kurve i makroa. To je ono što ih najviše veže. Prvo je navuče, onda na silu odvede kod doktora da uradi test na narkotike. Pošto je test naravno pozitivan, doktor po zakonu mora da joj prepiše metadon ako ova pristane da se leči, što ova pod pretnjom dilera naravno potpiše. Diler joj otme metadon i preprodaje ga dalje, ona ostaje na horsu, ili, ako hoće, može svoj metadon da otkupi pušenjem na zadnjem sedištu. Priznaćete, nije idealan roditelj. Za to šta ću da jedem i da li ću uopšte nešto da jedem, mojoj kevi puca pička. U frižideru načet margarin „Dobro jutro“, kobasica čudnog mirisa, na stolu pola hleba od juče i puna pepeljara.

 

Užasan kišni dan. Buljim u TV, zevam kroz prozor, premeštam se sa mesta na mesto. Keva se vratila sa nekim debelim ćelavcem. Ima pogled psihopate. Izlazim napolje. Na klupama visi ekipa. Moja drugarica Ljubica, koja je pobegla od kuće i sada živi sa dečkom narkomanom, Đole, matori grobar koji nije prešao reku Bog te pita od kad, i ciganin Madi, propali bokser. Sve Zmijini puleni. Pokazuju mi rukom da priđem.

– Šta ima? – pitala je Ljubica.

– Ništa…

– Šta ti radi keva? Hahaha – cerekao se Madi.

– Šta te boli kurac!

– Okej, okej šala… Nego… ’Oćeš dim? – mahnuo je džointom.

– … Ne hvala.

– Ajde, uzmi slobodno! Ne moraš ništa da platiš – navaljivao je Madi.

– Oću ja, oću ja – drala se Ljubica.

– Beži bre, ološu narkomanski! – ustao je i krvnički je šutnuo.

Ona se polako pridigla, prišla kao da se ništa nije desilo, i željno gledala u džoint.

– Uzmi! – pružio je spravu.

Pružila sam ruku, uzela džoint, pogledala Madija koji se bolesno osmehivao očekujući sledeći potez. Tresnula sam džoint o zemlju i krenula ka zgradi.

– Pičko jedna! – razdrao se.

Potrčao je za mnom, ali je Đole u tom trenutku dobio jedan od svojih napada pevanja i zaurlao neku navijačku pesmu, koju je ovaj prihvatio. Nazad u stan. Keva je ispred ogledala popravljala garderobu spremajući sa za novi izlet.

– Je l’ ideš ti u školu?

– A tebe kao briga…

– Naravno da me je briga! Ja sam ti majka!

– Kurvo jedna narkomanska! Da te je briga, došla bi nekad do škole na roditeljski!

– Ne možeš ti tako sa mnom, balavice!

Šamarčina. Za njom i druga. Bez snage i volje za obraniom zaključala sam se u sobu…

  • Keva se nije vratila sve do malopre. Verovatno je nahvatala mušterije koje imaju svoju gajbu ili se jebala u kolima na keju…

 

Vrište. Jebeno vrište već sat i po. Napucali su se ko zna čime. Čujem kako lome krevet i ostali inventar po sobi… Konačno, kraj. Zmija je izašao sa otkopčanim šlicem. Upasivao je majicu gledajući me zakrvavljenim očima.

– Ćao mala!… Dobra ti je ćera – dobacio je kevi dok je pokušavao da razradi nos – Razvijena na mamu.

Keva se smeškala i razvaljena od droge pridržavala za štok od vrata.

– Dobra si… Mogla bi da zaradiš veliku lovu. Šta će ti škola? Kome je ona dobro donela u životu? – počeo je sa štipkanjem za obraze – Evo ti moj broj, pozovi me. Mogli bismo neki dan da se provozamo kolima, da te upoznam sa ljudima.

Žmurim, zamišljam da je sve ovo samo ružan san, jebeni košmar. Nažalost nije. Još uvek je tu ispred mene. Još uvek me pipja. Okrenuo se ka kevi.

– A ti… Slušaj me dobro! Ono što sam ti doneo da sakriješ ispod kreveta! I da nisi pipnula! Probala si sad, i to je to. Sutra dolazim da ga nosim dalje na sečenje.

Beg u kupatilo. Zaključavam se, odvijam vodu do kraja i počinjem da povraćam.

 

prague_limousines_1-2Jutro je. Keva nije ustala. Buljim u plafon. Sati prolaze. Oko podne konačno ulazim u njenu sobu. Nepomično leži skamenjenih očiju i krvavih nozdrva. Mrtva. Overa. Doktor je došao i konstatovao smrt. Za njim su stigli pogrebnici i odneli telo. U frižideru je i dalje stajao načeti margarin „Dobro jutro“ i kobasica čudnog mirisa. Na stolu krajka bajatog hleba i puna pepeljara.

Od sutra se vozim u Zmijinim kolima…