Vojislav Vukomanović: NIMALO

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 100 - jul 2020,poezija i proza |

Poverenje se teško zaslužuje. Ali i lako poklanja. U bescenje ga daju oni koji nemaju ništa drugo. Švorc sam. Sedim za stolom. Oko vrata mi je vezan njen šal. Drži ga jednom rukom dok joj druga ruka služi kao potpora da joj glava ne padne na sto. Ličim na kera. Džukelu. Ona plače. Udaje se sledećeg vikenda. Ja plačem. Bez razloga. Možda mi je u dubini duše žao tog mučenika čije je buduća žena previše bukvalno shvatila taj izraz – poslednje veče slobode. Ne verujem da je on izjebao neku kurvu u wc-u zagušljivog kluba. Nije mi delovao tako na slici koju mi je pokazala 5 minuta pre orgijanja u klonji.

Ljubav ti je kao umetnost. Ko proba da živi od nje, brzo umre od gladi. Od sutra treba nekome biti najbolji prijatelj, najveća podrška, treba sa nekim uveče leći, ujutru ustati, pojesti mnogo govana, mnogo više nego šećera, pričati da je sve u redu, i kada nije. Treba nekome biti žena, majka, stub kuće. Verujem da je žena stub kuće. Potporni. Ako je od dobrog materijala, trajaće dugo. U suprotnom, srušiće se kao kula od karata. Nikada nisam bio previše dobar iz prirodnih nauka. Bežao sam sa časova redovno. Visio sam na automatima, ili do iznemoglosti igrao papir, kamen, makaze. Papire je razneo vetar, kamenje ja završilo na dnu Lepenice, a makaze bi me potkačile po nervima jer uvek zagrizem previše.

„Imaš li cigaru pa da se razilazimo?“

Pružio sam joj zgužvanu paklu. Nekada sam mislio da je pušenje gotivno. A u stvari je sranje. I košta. Posle je postalo samo navika. Glupa. Nekada sam mislio da je prevara gotivna. A nije. I košta. Previše. Rob sam loših navika. Nimalo pametniji…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.