Vojislav Vukomanović: Ne mogu ga gledati ovakvog

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 100 - jul 2020,poezija i proza |

        „Sve u životu treba prihvatiti za normalno“ – rekao je moj izabrani lekar, a onda mi produžio lažno bolovanje za još 2 nedelje, i podsetio me na sutrašnje okupljanje u birtiji povodom proslave njegovog razvoda braka.

Sa druge strane, moja žena je kao najbolji radnik firme dobila na poklon seminar sa dočekom nove godine u hotelu sa pet zvezdica na planini. Sa svojim šefom. Jutros je tako euforično napustila stan sa koferom da je ne očekujem da se vrati. Nikada. I to je ok. Ipak je on ostvaren, bogat čovek, udovac sa kućom na moru i vinogradom na Fruškoj gori. Pored toga što joj je i šef, on joj je i ljubavnik. Kao što reče moj izabani lekar, sve je to normalno. Jednom smo se sreli na ulici. Pitao me je čime se bavim.

  • „Portir, magacioner, sve po potrebi.“ – odgovorio sam.
  • „Zar niste Vi završili fakultet?
  • „Da…“
  • „Onda ste zasigurno isuviše lenji.“
  • „Barem nisam debeo“ – ništa drugo mi u tom trenutku nije palo na pamet.

Dobra stvar kod službenog puta je prazan stan. A kada dvoje idu, dva prazna stana. Pozvonio sam na vrata.

  • „Eeee, ajde upadaj“ – otvorila je polugola – „Pečem neku picu u kuhinji pa sam se preznojila.“

Ostavio sam jaknu na čiviluku u predsoblju i sa bocom vina krenuo ka kuhinji.

  • „Super miriše.“
  • „Aha, evo samo što nije gotovo“ – skočila je i poljubila me u usta – „Šta kažeš na jedan na brzaka? Taman dok se ohladi klopa.“
  • „Može.“

Krenuo sam ka spavaćoj sobi ćerke šefa moje žene. Nehotice sam zakačio magnet na frižideru koji je pričvršćivao sliku moje žene i njenog šefa na Fruškoj gori. Vratio sam je na mesto. Delovali su srećno…

*

        Bosim koracima do frižidera, nespretno, nenaviknut još uvek na mrak. Klik, ručka na dole i svetlost lampe koja osvetljava šarene podne pločice. Pijem sok iz flaše u vratima. U najdonjoj pregradi voće, banane u kesi, 149,99 dinara kilogram. Iznad šerpa na tufne. Znatiželjno otvaram i gvirim. Pilav. Par pakovanja viršli, senf, krem sir, u providnom hladnjaku na samom vrhu sladoled. Prilazim prozoru. Gluvo je doba. Granica između gašenja uličnih lampi i izlaska sunca. Granica između bajatog i taze hleba u pekari koja radi celu noć. Granica između navućiću pantalone i krenuti bez cilja ili vraćanja u krevet.

  • „Hej, je l’ sve u redu tamo?“ – čujem je iz druge sobe.
  • „Je, je, samo da zatvorim flašu. Hoćeš ti nešto?“
  • „Neću. Vrati se u krevet. Hajde da radimo ono ponovo, hihihi.“

Slatko kiselkast ukus grebucka grlo. Zatvaram vrata frižidera. Vratiću se u krevet. I radiću ono. Ponovo. Bez vađenja…

*

         Za praznike ljudi najčešće pucaju. Valjda ne mogu podneti tolika, bez razloga, nasmejana lica i euforiju. Zato praznicima ne izlazim. Spuštenih roletni i spuštenih pantalona stojim ispred frižidera. Uzimam kesu sa ledom i pivo. Nameštam se ispred TV-a. Otvaram limenku i otpijam dobar gutljaj. Postavljam kesu sa ledom na međunožje. Ovoga puta praznik je pao za vikend. Dupli užas. Nuspojava praznika. Kao što je nuspojava braka preljuba, tako je i nuspojava preljube polno prenosiva bolest. Sve ima svoju nuspojavu. Počinje odbrojavanje i napolju gruvaju petarde. Na ekranu se grle, ljube i čestitaju. Izblajhana voditeljka deklamuje svoju novogodišnju odluku. Odlazim do frižidera da zamenim kesu. I pivo. Tužnim očima ga posmatram. Donosim i ja svoju. Odluku. Kondomi. Kad god budem u mogućnosti. Ne mogu ga gledati ovakvog…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.