Vojislav Vukomanović: MOJ NAJBOLJI NEPRIJATELJ

Filed under: 2016,afirmator,broj 47-februar 2016,poezija i proza |

421905442_640Zauzeo sam standardno mesto. Sto blizu WC-a. Smrad govana širio se svaki put kada neko uđe unutra. Zna da otrezni na trenutak, ili pak, da natera da ispovraćam već popijeno. U svakom slučaju je dobro. Onda mogu da krenem sa pićem ispočetka, da popijem još, da nastavim druženje sa flašom kao da sam tek došao. Ali to samo kada sam pri parama. Nedelja, sedam sati, lokalni bife. Malo ljudi. Standardna klijentela željna utehe.

 

– Mali, da naručim! – razdrao sam se.

– Izvolite? – prišao je konobar.

– Flašu stomaklije i dve čašice.

– Očekujete nekoga?

– Da, prijatelja. Uskoro treba da stigne. Ali to nije tvoja briga! Požuri!

Otišao je do šanka i brzo se vratio sa pićem. Odmerio sam čašice. Iste, mada, čini mi se, da u levu staje više. Dakle, ja ću levu. Nalio sam do vrha. I meni, i njemu. Čekam ga. Obično se pojavi negde oko šeste, sedme ture. Moj prijatelj. Zeleni patuljak. Ne znam zašto je odabrao baš mene za druženje. Nikada ga nisam video da priča sa drugima čak i kada je u kafani najveća gužva. Prva je kliznula dobro. Eksirao sam i njegovu. Što da čoveku slučajno upadne neka prašina. Nalio sam novu turu. Naravno, za obojicu. Pa nisam ja nekulturan! Jetro, spremi se. Novi talas. Uuuh, dobra! A ne. To nikako. Pa već sam mu popio prvu. Neću mu uzeti i drugu. Brzo će on. Valjda mu se nije nešto desilo. Pu pu, daleko bilo.

U početku sam pio samo praznicima. To se baš i ne bi moglo nazvati nekim opijanjem, više nazdravljanjem. Božić, Uskrs, slava, eventualno kada je neka svadba ili krštenje. Onda se doza povećala. Ubacila su se crvena slova. Sa crvenih slova prešlo se na opijanje vikendom, vikend alkoholisanje. To je tako funkcionisalo neko vreme. Ali sredina nedelje je zajebana. Ta prokleta sreda kada znaš da je vikend tako blizu, a tako daleko. Okej, ubacio sam i sredu. Zatim se ta sreda sporazumno dogovorila oko spajanja sa vikendom, a kako ponedeljak i utorak ne bi ostali sami kao siročići, ubačeni su i oni po hitnom postupku kao dani za večernje druženje sa kvalitetnom kapljicom. Nažalost, to večernje dobilo je društvo u vidu jedne ranoranilačke doze, čisto ono za dobro jutro i razmrdavanje, i druge, u vidu prijatno domaćine pred ručak. I tako, vreme je prolazilo, čaše su se praznile, zemlja se okretala.

Sedam i dvadeset pet. Gde li je dosad? Ma popiću i ovu njegovu. Sigurno se neće naljutiti. Na eks. Četvrto po redu. Dobro je. Ruke se ne tresu više. Moram da pijem. Jednostavno moram. Je l’ treba da odem odavde kući svestan ko sam, kako sam bedan i kakve probleme imam? Je l’ treba trezan da dočekam novi dan? Nikako! Nema šanse! Da sipamo još po jednu. Na eks. Daj brzo još jednu dok niko ne gleda. Tako, odlično, hik. Osećam, mokar sam. Upišao sam se. Curi niz levu butinu. Nije mi prvi put. U početku imaš taj osećaj zbunjenosti. Posle taj osećaj prepusti mesto osećaju toplote. Ništa strašno, osušiće se do fajronta.

– Hoćete neko meze? – upitao je konobar.

– Beži bre u pizdu materinu!

Nije on dečko kriv. To su samo faze promene raspoloženja. Čas ih sve mrzim, sledećeg trena se s pola kafane grlim i ljubim. Eksirao sam novu turu.

– Dobro veče, prijatelju! – dobro poznati glas se začuo.

Stigao je.

– Pa gde si ti! Zabrinuo sam se! Evo, čeka te stolica, ajde sedaj!

– Izvinite, je l’ meni nešto kažete? – pitao je mladić sa susednog stola.

– Vidiš valjda da pričam sa prijateljem!

– Kojim prijateljem? Pa sami ste za stolom.

– Ti to mene zajebavaš, a?! Pokaži malo više poštovanja prema mojim prijateljima!

– Ma pusti ga, smiri se – ubacio se patuljak – Ljubomoran je na naše prijateljstvo.

– Ološ!

– Nego, reci mi, šta ima novo?

– Ništa…

– Kako ništa? A ono sinoć? Cccc.

– Dobro, to je bio sitan incident… Malo sam zaspao ispod stola, pa me je čistačica drškom od metle probudila… Ali odmah sam naručio još jednu. Da se povratim od šoka.

– E, tako te volim! Ne smeš posustati zbog običnih sitnica. drunker

– Naravno.

– Kako je na poslu?

– Ponekad odem. Kad, kad. Idem samo kada znam da neko donosi piće od slave ili rođendana za čast.

– Lepo, lepo. A kod kuće?

– Ma žena kuka. Zamisli molim te, traži da joj popravim veš mašinu. Kaže, ne može više da pere veš na ruke. Pa ona nema pojma koliko majstori deru danas!

– Strašno!

– Ne zna ona koliko tura može da se obrne za te pare. Vinjaka i rakije u balonima.

– Šta piješ sada?

– Stomakliju.

– Vidim da je flaša pri kraju.

– Aha…

– Pa naruči novu flašu.

– Jebi ga, nemam više para.

– Nemaš?

– Nemam…

– A te pare u džepu od košulje?

– Koje pare?

– Nemoj sada da se izvlačiš! Znaš ti koje. Onih 20 evra.

– A to… To ne smem… Ne smem to da potrošim. To su pare ćerkici za ekskurziju. Sutra ih nosi u školu.

– Pare za ekskurziju! Ajde, molim te! Svi znamo da je to bačen novac! Tako nastavnici pravdaju svoju krađu. Odvešće ih na neku livadu sa luna parkom i prepustiti ih prodavcima drangulija.

– Ali ići će da vide manastire…

– Neće, veruj mi.

– Raduje se tome nedeljama. Samo o tome priča. Ne mogu to da joj uradim.

– Razumeće te kada poraste.

– Jesi li siguran?

– Naravno… Zar bih te ja lagao? Sada trk do menjačnice, čekam te ovde.

Ustao sam. Pad. Ugasili su svetlo. Ah, nisu. To sam prilikom pada povukao stonjak pa mi je pao na glavu. Uh, preseče me. Teturam se ka izlazu, kotrljam niz stepenice. Više se ne borim da ublažim pad. Jednostavno, opustim se, brže siđem. Zamenio sam novac. Prohladno je, brrrr. Piće počinje da me pušta. Ološu, potrošićeš detetov novac! Svinjo! Raspikućo! Stidi se! Ovakva džukela nikada nisi bio! Hoćeš li pasti najniže?!… Neću! Sada ću mu sve reći! Ne može on tako sa mnom! Uleteo sam. Nema ga! Gde li nestade? A ne, ovo mora da se razjasni i rasparavi!

– Mali, novu flašu!

Nalivam, eksiram, nalivam, eksiram, nalivam, eksiram… nalivam… eksiram.

– A prijatelja da ponudiš pićem?

Podigao sam glavu.

– Vratio si se, hik!.. Pa gde si bre ti?!

– Tu sam, evo me.

– Nešto sam hteo da ti kažem… Jebi ga, zaboravio sam… Je l’ smo se mi to malopre svađali?

– Ko?

– Ja i ti…

– Šta ti pada na pamet. Pa mi smo najbolji drugari. Zašto bismo se svađali?

– Tačno… Hik… U pravu si… Ne znam, hik, šta mi bi.

– I šta ćemo sad?

– Kako šta ćemo!…Hik!… Zna se. Isto! Mali, još jednu turu za mog prijatelja i mene…