Vojislav Vukomanović: PRIČE

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 100 - jul 2020,poezija i proza |

JASTUK

   Previše kurvi je spavalo na mom jastuku. Zato i teško zaspim. Posmatram ih često, kako tako lako utonu u san, bez meškoljenja, okretanja, kao kada radnik sa mešalice popije pivo nakon naporne šljake i nasloni se na fosnu. One mirno spavaju na perju okupanom krvlju nevinih gusaka. Previše puta u životu su krvarile. Miris im se uvukao u nos. Ne osećaju ga. Pitam se, šta li sanjaju, i pitam se, da li se pitaju, ko je čija greška, ja njihova, ili one moja. A grešaka nikad dosta. Ali taj jastuk, samo je jedan. Kupljen nemačkim markama devedestih od švercovanog benzina, miriše na tuđu kosu i uspomene. Izvlačim ga polako ispod njene glave da je ne probudim. Kažu da oni srećni umiru u snu. A ja želim da budem budan još malo…

MARINA, GRUČO NE ŽELI DA MI DOBACI PIŠTOLJ

   Sinoć sam čitao Dilana Doga. Nisam mogao da zaspim. Neki strah je kolao mojim telom, od nogu ka glavi, zalazio u slepe, i zapušene krvne sudove prepune ožiljaka. Nakon svih ovih godina, malo toga se promenilo. Ista soba, zidovi, ista literatura u rukama. I strah je tu. Kao te ’92, kada sam se plašio zombija, i da li će se ćale vratiti sa ratišta.

   Svakome trebaju suze. Ali moraš znati kako da plačeš. Koliko god da mislio da znam, o životu ne znam ništa. Ili vrlo malo. Uporno bežim sa časova. I ovo jutro sam dočekao umoran od noći. Umio sam se hladnom vodom i oprao zube. Ispljunuo sam krv. Slivala se u odvod pomešana sa pastom. Ne izgleda toliko strašno kada miriše na mentol.

   Kada prvi put osetiš ljubav, niko ti ne kaže da i strah ide u paketu. Kao dete reaguješ glasno i sa oduševljenjem, kada ti se nešto sviđa. Vremenom naučiš da ćutiš, ako želiš da preživiš. Svako ima svoj dugi pozdrav. I svako ima svoju Marinu, koja krije suze najbolje od svih. Nekada sam se plašio zombija, živih mrtvaca lišenih svake emocije, osim da ti prožderu telo. Sada se plašim demona koji izjedaju iznutra. Menjam ovo ludilo za smrt…

POST

      Postio sam danas. Ne iz verskih razloga. U poslednje vreme, sve češće sanjam pokojnike. Pa tako i pokojnu babu. Imala je običaj, Bog da joj dušu prosti, da jednom mesečno celog dana ništa ne jede i ne pije. „Zdravo je za dušu“ – znala je da kaže. „A i ne treba se navikavati da stalno ima, nikad ne znaš kad će Švaba da napadne“. Očaj pomešan s depresijom, zevanje u kapke i plaženje ispred ogledala, ubeđivanje samog sebe kako imam bipolarnu bolest. Dovoljan razlog da zaglavim na večernjoj službi. Gledao sam sve te ljude okolo, dvaput i klekao, zadivio sebe činjenicom, koliko mogu biti slab i licemer, i glumiti većeg vernika od pape. Jedna žena sa maramom odisala je neverovatnom smirenošću. Nije bila ni nalik ženama sa kojima me putevi spoje. Pred očima mi je prošao neki vestern film, siromašna meksička porodica, loša večera, desperados koji im upada u kuću i ubija ih ispred drvenog razapetog Isusa na zidu, i ta žena sa maramom, koja leži krvava na podu i mirno prihvata svoju sudbinu. Postio sam danas. I bio u crkvi. Napisao sam greškom svoje ime na papiru za pomen duše, umesto na papiru za molitvu za zdravlje. Ili nisam…

PLEJLISTA

(Električni orgazam – Nebo)

Napolju laje pas. Ne znam zbog čega. Budi me pre alarma. Zadnjih nedelja ustajem po mraku. Stan napuštam po mraku. U stan se i vraćam po mraku. Između je veštačko svetlo neonke u fabrici. Kao pilići u inkubatoru, ljudi se tiskaju jedni uz druge bliže sredini. Najtoplije je, i najsvetlije. Sedim po strani. U polumraku. Sa dva para gaća i dva para čarapa. Moja jaja su skuvana odavno i teško da će se iz njih išta izleći nakon svega u šta su udarala. Odrađujem posao za gazdu koji se javlja jednom mesečno preko skajpa i čiju sliku svakodnevno gledamo na vidnom mestu. Pre posla svratim u prodavnicu po piće. Posle isto. Pokušavam da ubijem budućnost, a prošlost učinim lepšom. Zaboravio sam boju neba. Zimskog. Mrak. Svuda okolo. Da li je mrak samo kada padne noć? Ili kad pogledaš ček od plate sa oduzetom alimentacijom, ratom za zimske gume i ratom za kredit u banci zbog ruleta? Pas ponovo laje. Posmatram ga sa terase. U boksu je. Njegovo su nebo vezali žicom. Oblačim se za posao. Po mome mozgu crtaju šeme. Mrak…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.