Vladimir Perić – ZEN BUDIZAM

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012 |

Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi,

           osetio je jednog dan, neki profesor univerziteta

           koji je želeo da se kod njega raspita o zenu.

           Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu,

           nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva,

           ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče “Puna je. Više

           ne može da stane!”

           “Kao i ova šolja” reče Nan-in “pun si svojih ubedjenja i 

            pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen, ako prethodno nisi

           ispraznio svoju šolju.”

 

   Zen (japanski izgovor kineskog ch’an; ch’an – kineski prevod sanskritske reči dhyana) je disciplina čiji je cilj prosvetljenje (satori), umeće prenošenja duha budinstva. Zen pretstavlja jedinstvenu tradiciju mahajanskog budizma koja je proistekla iz spajanja indijske dhyana-tradicije i doktrina o sunyati (praznini) i bodhiju (prosvetljenje) sa kineskim smislom za praktično i taoističkom tradicijom, sistematizovana i dovedena do najvišeg umetničkog izražaja u kulturi japana.

Po tradicionalnim zapisima, zen potiče iz Budinog ezoteričnog učenja. “Stojeći na Supovom vrhu, Buda je držao lotos pred svojim učenicima, smešio se i ćutao. Mahakasiapa je shvatio ovu nemu besedu i nasmešio se u znak priznanja. Buda je objavio: Imam ovu riznicu nepogrešivih učenja, divan duh nirvane, koju predajem Mahakasiapi.” Prema zen-tradiciji postojalo je 28 indijskih patrijarha koji su ovu “svetiljku prosvetljenja” prenosili generacijski jedan drugome. Dvadeset osmi patrijarh Bodidarma odneo je “svetiljku” u Kinu i tako postao prvi patrijarh i osnivač ch’an (zen)-tradicije, mada se može reći da su i pre Bodidarme tlo za razvoj zena u Kini pripremali učitelji kao što je indijski učitelj Kumarađiva, koji je delao u Kini početkom V veka n.e. i njegov učenik Tao-Šeng koji je zastupao doktrinu iznenadnog prosvetljenja i koga neki smatraju “pravim osnivačem zena”.

   Alan Vots kaže da se nastanak zena može objasniti time što su taoizam i konfučijanizam bili izloženi uticaju osnovnih principa mahajana-budizma, navodeći razloge nekih naučnika za sumnju u priču o Bodidarmi od kojih je glavni taj “što je zen toliko kineski po stilu, da se indijsko poreklo čini neverovatnim”.

   Profesor Suzuki smatra da je zen svojevrsni produkt kineske praktičnosti. On kinesku praktičnost suprotstavlja indijskoj vizionarnosti i uobrazilji. Kinezi “su morali na svoj način da protumače doktrinu prosvetljenja primenjenu na njihovu svakodnevicu, pa su tako, hteli-ne hteli, stvorili zen kao izraz svog najdubljeg spiritualnog iskustva”. Dakle, kada je budizam, posretstvom Bodidarme, prenesen u kinu morao je biti “preveden” sa indijskog “filozofskog jezika” na kineski da bi ga kinezi uopšte prihvatili. Nakon toga je dugi niz godina trajao proces prečišćavanja kineskog budizma od indijskog uticaja, da bi za vreme Hui Nenga (637.-713.), šestog patrijarha posle Bodidarme, kineski budizam potpuno odbacio indijski uticaj i postao zen (ch’an). Posle toga, uticaj zena u kini je neprestano rastao dok nijedna budistička sekta (osim Čiste zemlje), nije uspela da izvrši neki jači uticaj u Kini.

  Budizam je iz Koreje dospeo u Japan 552.g.n.e., ali je zen prenesen tek u XII veku n.e. u Kamakura razdoblju. Kaluđer Eisai putovao je u Kinu, gde su ga obučavali učitelji lin-chi škole i 1191. doneo je lin-chi (rinzai) sektu u Japan (druge dve zen-sekte su soto, koju je osnovao Dogen i obaki, koju je doneo iz Kine Ingen).

   Eisai je bio ograničen na Kjoto. Šoguni su blagonaklono primili zen i tako započinje njegov trajni savez sa samurajima.

   Zen je od početka svoje istorije u Japanu bio povezan sa životom samuraja. Samurajski način života i delanje zen je podržavao i moralno i filozofski. Moralno zato što je zen religija koja nas uči da se ne osvrćemo unazad nakon što smo se odlučili za jedan put, a filozofski zato što on ima nepristrasan stav prema životu i smrti. “Sa stanovištva filozofije, zen podržava intuiciju nasuprot intelektualizaciji jer je intuicija neposredniji put do istine. S obzirom da je ratnički um srazmerno jednostavan on pronalazi srodan duh u zenu.”

   Dejan D. Marković smatra da je zen strogo japanski sistem, mada je izvorno uvezen iz Kine. U Japanu zen je dostigao svoj vrhunac vršeći sve-prožimajući uticaj na japanski život i kulturu. Doveo je do nastanka mnogih borilačkih veština, a nalazi se i u srži japanskog slikarstva, kaligrafije, pozorišta i haiku poezije, kao i u osnovi svakodnevnih običaja, kao što su aranžiranje cveća i čajna ceremonija.

  Dejan Razić kaže da su pripadnici zena svesni da su reči često sklone da zastrane od stvarnosti i pretvore u koncepcije, a to je ono čemu se zen suprotstavlja, insistirajući na shvatanju samih stvari, a ne praznih apstrakcija o njima.

   Zen učenje je jednostavno, direktno, samopouzdano i ne raspolaže bilo kakvom doktrinom ili filozofskim učenjem, bilo kakvim zbirom pojmova ili intelektualnih formula, već samo pokušava da čoveka oslobodi od ropstva radjanja i umiranja putem odredjenih, sebi svojstvenih, intuitivnih načina razumevanja. Jedan od glavnih metoda zen-učitelja je da učenika tera da razmišlja o zadatom pitanju koristeći razum i sistem logičkih pravila koji većina ljudi koristi, sve dok ne shvati da ga taj način razmišljanja ograničava, a sam čin prosvetljenja bi, u neku ruku, pretstavljalo odbacivanje tih “okova”.

 A.V. Vots i D.T. Suzuki se slažu oko jedne stvari- da bi “zapadni” čovek shvatio zen mora da prihvati percepciju istoka, njihov način razmišljanja, njihov misaoni sistem.

   Suzki objašnjava razliku između Istoka i Zapada na primeru dva pesnika i njihovih pesama koje su relativno slične, jer obe za temu imaju obožavanje prirode. Navodeći pesme Baša i Tenisona, Suzuki objašnjava razliku u načinu razmišljanja Istoka i Zapada ukazujući na obaveznu analitičnost, verbalizam, intelektualnost i objektivizam koji karakterišu Zapad nasuprot Istoku koga odlikuju sintetičnost, subjektivnost, stremljenje celini i intuitivnost.

           Bašo (Istok)                                       Tenison (Zapad)

  Kad pažljivo zagledam                                  Cvete s napuklog zida;

  Vidim rascvetalu nazunu                               Ubrah te iz pukotine;-

  Kraj živice                                                     Držim te, evo, s korenom, celog, u ruci

 

                                                                        Cvetiću- kad bih samo shvatio

                                                                        Šta si, tako s korenom, i sve u svemu,

                                                                        Znao bih šta je Bog, a šta čovek.

   Vots kaže da problem nije samo vladati drugačijim idejama, onima koje se razlikuju od naših, već uočiti razlike medju osnovnim premisama misli i u samim metodama mišljenja koje se često previdjaju tako da je naše tumačenje istočnjačke filozofije sklono projekciji karakteristično zapadnjačkih ideja na nju. “Nadmeni zapadnjak” objašnjava Istok sa gledišta svog kompleksa ideja i logičkih pravila ne pomišljajući da se “spusti” na nivo Istoka.

 Na kraju, ta veličanstvena mudrost zena tako je fantastično koncipirana da onaj ko želi da sazna šta je zen mora da “bude zen”, odnosno da ga upražnjava, da bi uopšte mogao da priča o njemu. Dakle, kada bi neko želeo da sazna istinu zena morao bi da se preda izučavanju ove filozofije i dostigne satori (prosvetljenje). Ali, mislim da bi ta ista osoba sa saznavanjem istine shvatila i da je izlišno odgovarati na pitanje šta je zen.

Literatura:

  1. Enciklopedija živih religija, Beograd, 1990.
  2. Zen priče, Vladislav Bajac, Beograd, 1980.
  3. Put zena, Alan Vots, NIRO Književne novine, Beograd, 1982.
  4. D.T.Suzuki, E.From, Zen budizam i psihoanaliza, NOLIT, Beograd 1969.
  5. D.T.Suzuki, Zen i samuraji, Svetovi, BIGZ, Novi Sad, 1992.

 Vladimir Perić je rođen 28.09.1981. u Beogradu.  Diplomirao je etnologiju i antropologiju na Filozofskom  fakultetu u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljivan je  u više književnih zbornika i štampanih i elektronskih  medija.

Nagrade i festivali:

 

–     Prva nagrada za poeziju na Trećem međunarodnom festivalu Trifun Dimić u Novom Sadu

–          Nagrada „Miloš Šubarički“ na 33. Kikindskim pesničkim stazama

–          Nagrađen na VII međunarodnom poetskom festivalu Castello di Duino u Trstu, gde mu je pesma, odlukom žirija, objavljena na italijanskom i engleskom jeziku

–          Nagrada žirija na literarnom konkursu festivala On the Road u Beogradu

–          Druga nagrada na 55. Majskim susretima u Beogradu

–          Finalista 25. i 26. Festivala mladih pesnika Dani poezije u Zaječaru.

–          Finalista 40. Ratkovićevih večeri poezije u Bijelom Polju

–          Pohvala za učešće na književnom konkursu Jutro nad Ozrenom 2011 u Sokobanji

Zbornici i časopisi:

 

–          Škrip br. 6/7, Beograd, 2012.

–          Rudnička vrela 2008, Gornji Milanovac

–          Priče za poneti, Alma, Beograd, 2008.

–          Rujeve lati 2009, Užice

–          Garavi sokak 2010, Inđija

–          Novosarajevski književni susreti 2010, Sarajevo

–          Avangrad br. 7, Sombor

–          Split Mind br. 8, Split

–          Orizzonti, Castello di Duino, 2011.

–          Fanzin West Herzegowina Fest No.9, Široki Brijeg, 2011.

Jedan život u manje od devetsto znakova, Alma, Beograd, 2011.