Vladimir Majakovski Post Mortum

Filed under: afirmator,broj-24-mart-2014,sindikat |

majakovski u NYPiše: Dušan Opačić

Rekao je da treba da piše o toj temi! Nije mu bilo teško da razgovara sa radnicima, da svoje pero napuni njihovim znojem i krvlju, i krene u obračun sa raznim kritičarima koji su se skrivali od napada nove reči iza spomenika stare poetike.

Rekao je da treba da piše o toj temi! Nije mu bilo teško da razgovara sa radnicima, da svoje pero napuni njihovim znojem i krvlju, i krene u obračun sa raznim kritičarima koji su se skrivali od napada nove reči iza spomenika stare poetike. Njegovo pero i reč smrskali su kameno zdanje dosadnih tradicija, kao malj, zahuktala lokomotiva, srp… čekić. Šta nakon toga? Kada oluja proleterskog besa prođe, kada zastane, kada bes isčezne? Na gladan stomak umesto hleba lepo legne populo retorika. Ona crna što jede svoju decu. On, Vladimir Vladimirovič, na crno platno velikog prostranstva doslikao je crvene boje, stvorio novu aromu dodatu na prazan kazan. Mase su uživale taj novi ukus, nove boje u tek rođenoj halucinaciji. Trudbenici su siti, a čitaoci zadovoljni praznim stranicama koje tek treba da budu napisane. Raduje ih što su bele, čiste, nove, te stranice još netaknute ali su kao pesnica razbile dignuti nos dosadnim formalistima. To je lako, priznao si, ali opet si opisao kako je teško da mladi čovek opijen revolucijom pređe nevidljivu granicu a da mu ostane gram želje da se bavi starim poetskim zanatom, da svoje tajne ne odnese sa sobom u grob. Odlučio si da sovjetsko radništvo naučiš kako se prave stihovi! Tada si skinuo teret predrasuda sa svojih umornih leđa, priznajući i to, da je tvoj poduhvat itekako oslobođen nekakvog naučnog značaja. Pisao si o sebi, svom stvaralaštvu, bez straha da li će javno mnjenje razumeti tvoje matematičke postavke u stihu, simboliku punu ritma, sa uvek prisutnom tezom da pesnik nije profesionalac i da sam kreira svoja pesnička pravila. Uspeo si u tome! Nisu te razumeli! Srećom, nisi bio opterećen mogućnošću takvog ishoda. Na kraju krajeva, sam si sebi prosvirao mozak, kada je velika većina poludela, a ti odlučio da postaneš normalan.

Dobrovoljno si otišao sa ovog novog sveta čije si temelje upravo ti ugradio.. Postavku koja traži formulaciju ističe život i potreba za borbom, ti si se umorio, od silnog postavljanja i ugradnje uvek nečeg novog. Sav taj sirovi materijal, te tone starog gvožđa jezika koji je dolazio do tebe prerađivao si, finim radom brusio, dok ono tečno što je bilo vodnjikavo dugačko zgusnuo si smislom i samo tebi poznatom normom i formom. Putujući vozom jednoj nepoznatoj dami si ipak priznao da nisi muškarac već „Oblak u pantalonama.“ Tvoj odnos prema stihu je identičan odnosu prema ženi. Tvoj kraj je bio logičan i savšeno prirodan. Tvoje samoubistvo te nije lišilo poetskog pogreba.

Vladimire Vladimiroviču! Ja te vidim i danas, onda kada zatvorim oči. Znam da imaš običaj da, duboko u noć kada tišina besprekorno vlada prostranim periferijama prestonice ruske civilizacije, izađeš po tebi dobro znanim mestima, u sada napuštene fabričke hale i lutaš sa već zaboravljenim duhovima. Milioni duša te pomno slušaju po tihoj crvenoj noći sa istoka, dok se nasuprot tebi stari Rimljani pred odlučujuću bitku sunčaju pod punim mesecom. Tada ne vidiš ni ptice ni ribe, samo čuješ vetar koji puca od zahuktalosti. Zboriš „O divnog li života!“ Misli ti lete u nedogled. Jedino ti nije jasno zašto te nepoznati glasovi iz tvog života dozivaju, uporno, snažno i veoma glasno. Zovu te da kreneš zajedno sa njima. Malo te to plaši, ali ipak želiš i nećeš da se braniš. Krećeš ka buci haotične vremenske mašine, u sred najvećih otkrića i pronalazaka našeg čovečanstva. Dobio si mesto u veoma opširnoj knjizi kao broj sobe nekog motela, koju sastavlja neki dosadni enciklopedista.

Noćna tišina nadvladaće svu tu buku, te glasove, i kao da te niko nije video ni čuo. Kao da se ništa nije desilo, kao da si uvek postojao.