VIKTOR IGO I SRBI Piše: Velimir Mladenović

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,poezija i proza |

 

APSTRAKT

U ovom radu autor se bavi evolucijom fancusko-srpskih odnosa tokom devetnaestog veka kroz lik i delo najvećeg francuskog pisca i mislioca Viktora Igoa. Odnose ova dva naroda je karakterisala materijalna nesrazmernost, velika geografska udaljenost, različiti kulturni uticaji. Autor zaključuje da Srbi kao jedan mali balkanski narod imaju veliki duhovni kapital u Francuskoj na osnovu kog mogu dalje da se razvijaju kulturni i politički odnosi, u kontekstu evropske integracije Srbije.

KLjUČNE REČI: Francuska, Srbija, Viktor Igo, Evropska unija, Književnost.

Francuski i srpski kulturni uticaji započinju još u srednjem veku. Međutim šira javnost u Francuskoj o Srbima i Srbiji saznaje nešto više tek u devetnaestom veku. U francuskoj kulturnoj istoriji prve polovine devetnaestog veka svi balkanski narodi su predstavljeni kao primitivni narodi koji se bore za slobodu. Napoleonove ilirske provincije su obuhvatale i srpske predele i u tom periodu preciznije podatke o našim narodima daju putopisci i diplomate koji su ovim krajevima putovali i vraćali se u Francusku. Te opise putovanja smenjuju radovi francuskih lingvista, istoričara. Oni su se pre svega bavili istorijom narodne srpske poezije. Broj tih radova je znatno povećan od 1840. godine, kada je u Parizu osnovana katedra za slovenske jezike.

Međutim u prvoj polovini devetnaestog veka Južni Sloveni su u francuskoj kulturi predstavljeni isključivo u periodima nemira i ratova. Izvan ovakvog političkog konteksta u njoj gotovo i da nisu postojali.[1]

Te 1840. godine uspostavljene su i prve ekonomske veze između Francuske i Srbije. Beograd je predstavljen kao raskrsnica tri puta ka francuskim mediteranskim lukama. Te godine prvi stipendisti srpske vlade idu na školovanje u Pariz. Kapetan francuske armije Florentan Mondan boravi u Srbiji u cilju ispitivanja sposobnosti Srbije za odbranu od ruskog napada na Otomansko carstvo s Dunava.

Viktor Igo (fr. Victor Hugo), rođen je 26. septembra 1802., a umro 22. maja 1885. Bio je veliki francuski pisac, mislilac, predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Veoma je bio uključen u politički život Francuske. Veći deo života proveo je u Francuskoj, međutim za vreme vladavine Napoleona III bio je u egzilu. U Briselu živi 1851., od 1852. do 1855. na Džerziju, a od 1855. do 1870. i od 1872. do 1873. na Gerniziju.

Igo je još kao dete mogao da čuje o Srbima. Jedan srpsko-hrvatski bataljon je boravio u njegovom rodnom gradu za vreme Napoleona I, a pošto je bio i oficirsko dete možda je poznavao i neke srpske dobrovoljce. Prvi put o Srbima i Srbiji govori u pesmi napisanoj 1829. godine iz zbirke Orijentalke (fr. Les Orientales) , pesma Rasrđeni Dunav (fr. La Danube en colère). U ovoj pesmi opisuje dva suparnička grada, ali ne samo sukob između dva grada, već sukob dveju država i dveju kultura. Između ostalog, čitamo i ove stihove:

“Belgrade et Semlin sont en guerre.

Dans son lit, paisible naguère,

Le vieillard Danube leur père

S’éveille au bruit de leur canon.

Il doute s’il rêve, il trésaille,

Puis entend gronder la bataille,

Et frappe dans ses mains d’écaille,

Et les appelle par leur nom.“

(‘’Opet Beograd i Zemun vojuju.

Topovi grme i pokreću olju

Do dna prastarog korita se čuju-

Ocu Dunava prekidoše san.

Uzdrhta, prenut dal’ je to san što traje

Ali okršaj tutnji ne prestaje

Po dlanovima pljesnu usred graje.

Oba ih pozva gnevan, talasan.’’)[2]

Nije isključena pretpostavka po kojoj je poznati francuski državnik i diplomata Tuvenel[3] u svojoj knjizi Mađarska i Vlaška država (fr. La Hongrie et la Valachie) obeležio Beograd kao večitog suparnika Zemuna, nešto pre Igoa.

Igo je proučavao istorije književnosti, čitao Fortisove spise[4], tako da mu srpska kultura nije bila sasvim nepoznata.

U pesmi Mesečina (fr. La Claire de Lune) vidimo uticaj srpske narodne poezije na Igoa. U pitanju je stilska figura, slovenska antiteza koja je karakteristična za srpsku junačku poeziju.

‘’Sont-ce des cormorans qui plongent tour à tour,
Et coupent l’eau, qui roule en perles sur leur aile ?
Est-ce un djinn qui là-haut siffle d’une voix grêle,
Et jette dans la mer les créneaux de la tour ?“[5]

(‘’Da li kormorani to rone, pa voda
Kao biserje im s krila se rasula?
Ili to u more ruši stene s kula
Zloduh što zviždeći po tvrđavi hoda?’’)

Igo piše i podržava potlačene male narode. U svom dnevniku između 13. i 25. februara 1884., godinu dana pred smrt piše:

‘’Sanjao sam da sam u Senatu i da govorim. Na kraju besede izgvorio sam u snu ono što bih možda rekao i na javi: Slobodna Francuska hoće slobodne narode. A ono što Francuska hoće ona će to i izvojevati. Iz jedinstva sloboda u bratstvu nići će uzajamna ljubav između duša, klica one veličanstvene budućnosti, gde će za ljudski rod otpočeti opšti mir, koji će se zvati Evropski mir.’’

Igo je bio 1848. predsednik prvog kongresa Svetskog mira održanog u Parizu. 1842. u Beograd dolazi pozorišna trupa iz Zagreba da igra Ernanija[6] u prevodu Sterije Popovića. Ovo se smatra prvom pojavom Igoa u srpskoj kulturi.

Do Francuske su dopirali preko diplomatskih depeša, preko dopisnika, najcrnji glasovi o najezdi Turaka na srpsko zemljište. Iz jednog izveštaja iz Aleksinca pukovnika K.S. Protića vojnom ministru Tihomiru Nikoliću od 11. avgusta 1876. koji je prenet u evropsku štampu vide se sva mučenja nad Srbima. Vapaj srpskog ministra nije ostao bez odjeka. Igo patriota i pacifista kakav je celoga života i bio nije zaboravio da su 1871. godine Srbi, Hrvati, Rumuni u Ugarskoj bili protiv sjedinjenja Alzasa Nemačkoj. U jeku srpsko-turskog rata 29.avgusta 1876. Igo objavljuje svoj čuveni govor Za Srbiju. (fr. Pour Serbie)

U časopisu “Le Rappel’’ objavljen je ovaj tekst. Poznati istoričar Balkana Đorđe Kastelan sa Univeziteta Pariz i njegov kolega iz Sofije Nikolaj Todorov su u jednom radu objavili da je ovaj Igoov tekst čitan u francuskoj Skupštini. U to vreme Igo nije bio poslanik i zapravo ne radi se ni o kakvom govoru već o pravom pozivu na prestanak rata. Samo dan pre objavljivanja govora Igo je napisao: ‘’J’ai ecrit la protestation pour la Serbie.’’

Igo je bio inspirisan i masakrom koji su izvršili Turci u bugarskim gradovima Plovdivu i Bataku.

Beogradski časopis Istok koji je u to vreme bio poluslužbeni organ srpske vlade doneo je ovaj govor o Srbima u veoma lošem i nepotpunom prevodu u brojevima 92. i 94. avgusta 1876. godine.

U govoru za Srbiju Igo želi da skrene pažnju velikih sila na jedan mali narod. Kaže da je ceo svet svedok ubijanja jednog naroda ali da ga moćne vlade ne primećuju.

Upoređuje Vlade sa ljudskim rodom i kaže da svaka vlada misli kratkoročno, da ne vide patnje drugih naroda, dok ljudski rod sve posmatra sa savešću. Igo smatra da je svaki zločin veliki bez obzira nad kim je počinjen. U ovom tekstu do detalja opisuje mučenje Srba. Pominje grad Aleksinac[7] čije su žitelje Turci najviše mučili. Kaže da svet može mnogo toga da učini ali da nikoga za to nije briga.

‘’Evropske vlade treba da znaju da tiranin tamo para utrobu materama, da bi u njoj pobio decu, da po javnim trgovima ima bezbroj leševa s tragovima mrcvarenja, da psi po trgovima glođu lobanje obeščašćenih devojčica, da je sve to strašno i odvratno, da bi bio dovoljan jedan mig Evrope pa da sve to prestane, da su divljaci koji vrše te zločine strašni, a da su civilizovane vlade koje to ravnodušno posmatraju, odvratne.’’[8]

(fr.‘’ Nous apprenons aux gouvernements d’Europe ceci ; c’est qu’on ouvre les femmes grosses pour leur tuer les enfants dans les entrailles, c’est qu’ il a dans les places publiaues des tas de squelettes de femmes ayant la trace de l’ éventrement, c’est que les chiens rongent dans les rues les cranes de jeunes filles violées, c’est que tout cela est horrible, c’est qu’il suffirait d’un geste des gouvernements pour l’empecher et que les sauvages qui commettent ces forfaits sont effrayants et que le civilités qui les laissent commettre sont épouvantables.’’)[9]

Igo podjednako brine o pojedinačnim ljudskim sudbinama , a isto tako i o čitavim narodima. Tadašnje evropsko društvo je od njega razmišljalo drugačije, za njih je zločin zločin samo ako je počinjen nad njihovim narodom.

Osim što govori o mučenju Srba i o tome kako taj rat mora da prestane, u ovom tekstu se javljaju Igoove ideje o ujedinjnoj Evropi. Smatrao je da samo jaka, ujedinjena Evropa može živeti u miru.

“Bez evropske republike, bez kontinentalnog saveza nema politike bezbednosti. Zverstva izvršena u Srbiji nesumnjivo pokazuju da Evropi treba: jedna vlada, jedan opšti bratski sud, demokracija u miru sa samim sobom, kao sedište svih zbratimljenih gradova Pariz, drugim rečima opšta sloboda na čijem prestolu blista svetlost. ‘’

(fr.‘’Ce que les atrocités de Serbie mettent hors de doute ; c est au il faut à l Europe une nationalité européenne ; un gouvernement un un immense arbitrage fraternel la démocratie en prix avec elle-même toutes les nations sœurs ayant pour cités et pout chef-lieu Paris c’est a dire la liberté ayant pour capitale la lumière ‘’)[10]

Spomenik zahvalnosti Francuskoj, Kalemegdan

Igo je poznat i kao prvi mislilac koji je govorio o uvođenju jedinstvenog evropskog novca, o trgovini bez carina, o državama bez granica.

Te godine Igo je često mislio na Srbiju i 10.septembra iste godine novom predsedniku mira u Ženevi piše:

‘’Pred osakaćenom Francuskom, pred izmučenom Srbijom civilizacija se grozi, protest Kongresa Mira je neophodan.’’[11]

22.septembra na proslavi dana Republike u Marseju je rekao:

‘’Sila uobražava da je pravo: ovde se unakažuje Francuska, tj.civilizacija, tamo se ubija Srbija, tj. Čovečanstvo.’’

Viktor Igo je umro u Parizu, u petak 10/22 maja 1885. godine. Cela Evropa i Amerika učestvovali su u toj žalosti Francuske. Njegova sahrana je bila jedna od najvećih u istoriji.

Naravno Srbi u ovoj povorci nisu izostali. Srpska narodna zastava se nalazila na Jeliseljskim poljima. Inženjeru T. Petkoviću iz Sremske Mitrovice, je na pamet pala ideja da na pariskom trgu Konkord pusti iz kaveza golubove, jer je znao da je Igo jako voleo ove životinje. Među ljudima koji su se nalazili u povorci bili su i: Stevan Jakšić, Žarko Milutinović, profesori Velike škole, Dragutin Petrović, učenik Josifa Pančića, Tihomir Jovanović vojni sudski kapetan, Milovan Milovanović, tadašnji ministar Spoljnih poslova, pisac Sima Matavulj i drugi.

Srpska vlada je poslala venac u Pariz, u znak zahvalnosti za svu propagandu koju je obavio Igo za vreme srpsko-turskog rata.

Naši najbolji pesnici su prevodili dela Viktora Igoa. Još je Zmaj prevodio neke njegove pesme, a nekima se dikrektno inspirisao za svoja potonja dela. U jednom članku posvećenom Igou Zmaj je napisao:

(fr. Quand je songe à son œuvre ; où brule une femme d’enthousiasme pour tout ce qui est noble ; pour tout ce qui est bon…je me sens comme une fourmi su seuil de quelque cathédrale .)

(Kada mislim na njegovo delo u kome gori vatra entuzijazma, za sve ono što je uzvišeno, za sve ono što je dobro…osećam se kao mrav na pragu neke katedrale.)[12]

Zmaj je doživeo izuzetnu počast, da ga postave u upravni odbor za podizanje spomenika Igou u Igoovom rodnom gradu Bezansonu.

Jovan Đorđević je prvi na srpski jezik preveo roman Zvonar bogorodičine crkve (fr. Notre dame de Paris).

Vidimo da su mnoga njegova dela na srpski prevedena vrlo rano. Igo je svakako za to veliko interesovanje za dela znao još za života. Što se tiče direktnih veza sa Srbima, osim navedenih značajnijih i nije bilo. Iako znamo da je bio u prepisci sa Mitom Rakićem, ne nalazimo mnogo podataka o Srbima.

U srpskim listovima iz devetnaestog veka jako malo se pominje odnos Igoa prema Srbima, ako izuzmemo objavljivanje teksta o Srbiji u časopisu Istok. Tih godina nijedan francuski i srpski list ne piše o učestvovanju Srba na Igoovoj sahrani.

Igo je kao ličnost, i kroz svoja dela mnogo uticao na srpsku književnost. Likovi Janka Veselinovića i Laze Lazarevića čitaju Igoova dela. Janko iz pripovetke ‘’Švabica’’ čita dela Igoa, a pisac Janko Veselinović je jako voleo roman ‘’Pomorci’’. (fr. Travailleurs sur la Mer). Izvršio je veliki uticaj na srpsku romantičarsku poeziju jer su srpski romantičarski pesnici jako cenili Igoov društveni angažman, tako da srpska romantičarska poezija iz nacionalne prelazi u socijalnu romantičarsku poeziju.

ZAKLjUČAK

Iako Francuska danas nije velika sila u onoj meri u kojoj je bila za vreme Igoovog života, ona predstavlja najvažniju zemlju Evropske Unije. Tradicija, dva veka duga, odnosa između Francuske i Srbije može biti osnova za neke dalje odnose ovih dveju zemalja. Pojam zapadni Balkan, u kome bi Srbija imala značajnu ulogu, iako nije najsrećnije formulisan, francuska je kreacija.[13] Uticaj Viktora Igoa na srpsku kulturu je nesumnjivo bio jako veliki i ostavio mnoge tragove.

Literatura:

1. Stanislav Sretenović, Francusko srpski odnosi u 19. i 20. veku.

2. Viktor Igo, Poslednji dan osuđenog na smrt, Kraljevo, N.biblioteka Kraljevo, prevela B.Grujić Zec.

3.Pavle Sekeruš, ‘’Le Slaves du Sud dans le miroir francais’’, Zadužbina Andrejević, 2002.

4. Victor Hugo, La Claire de Lune, strofa: 3. (preuzeto: 27.marta 2011.)

http://www.bacdefrancais.net/lune.php

5. Govor za Srbiju (preuzeto 27. marta 2011.)

http://www.franceurope.org/pdf/hugo.pdf,

6. Časopis Matice Srpske

http://www.maticasrpska.org.rs/casopisi/sveske_ms_49.pdf

[1] Pavle Sekeruš, ‘’Le Slaves du Sud dans le miroir francais’’, Zadužbina Andrejević, 2002, str. 134.

[2] Prevela Ana Raković. Prepev Nenad Milosavnjević.

[3] Édouard Antoine Thouvenel (1818-1868) Bio je francuski diplomata. Poznat po knjizi: ‘’La Hongrie et la Valachie’’

[4] Opat Alberto Fortis, putovao po Dalmaciji. Pisao o narodnim običajima. Bio je odušebljen pesmom Hasanaginica.

[5] Victor Hugo, La Claire de Lune, strofa: 3. http://www.bacdefrancais.net/lune.php

[6] Drama ‘’Hernani’’,prvi put igrana u Francuskoj 1830.

[7] Verovatno zbog greške Aleksniac naziva i drugačije.

[8] Viktor Igo, Poslednji dan osuđenog na smrt, Kraljevo, N.biblioteka Kraljevo, prevela B.Grujić Zec, str. 96.

[9] http://www.franceurope.org/pdf/hugo.pdf, str. 1.

[10] http://www.franceurope.org/pdf/hugo.pdf, str. 1.

[11] Viktor Igo, Poslednji dan osuđenog na smrt, Kraljevo, N.biblioteka Kraljevo, prevela B.Grujić Zec, str. 98.

[12] Preveo Velimir Mladenović

[13] Stanislav Sretenović, Francusko srpski odnosi u 19. i 20. veku. Str.554.