Vesna Laudanović: SVE TO TREBA…

Filed under: 2014,afirmator,broj-24-mart-2014,satira |

Sav taj velegradski cinizam

nikao iz sitosti, zagušenosti,

iz betonske dosade i zasićenog prostora,

koji sam sebe zaziđuje danonoćno.

Svo to ironijsko pljuckanje po svemu

i nihilističko nagvaždanje

i gadljivost.

Ti kreativni zaglupizmi,

i morbidno klaćenje

i tumačenje mrtvih uglova istine

koja je odžeparena od pravih mislilaca.

Taj visokoparni neozamlatizam

dominantno urbanog tipa

i sva ta igra šupljih reči

nadmenih danguba i kibicera,

kojekakvih članova konkursnih komisija,

stručnih žirija,

medijatora,

savetnika i PR-ova

i ostalih točilaca iž šupljeg u prazno,

emitera magle sa nacionalnom frekvencijom.

I sav taj sterilni sjaj

i mekani, zaslađeni glas

atrofiranih salonskih obrazlagača stvarnosti

i tumača budućnosti,

eksperata opšte prakse

i pesimista neidentifikovanog pola.

Sve to treba…

 

I  taj njihov impotentni podmladak

koji uči putem imitacije i prostog preslikavanja.

Svi  sa odnegovanim

tankim, mekanim,

providnim, ganc novim,

nekorišćenim prstima,

stvorenim samo za mobilni telefon

i druge socijalne proteze.

Sve to  treba….

 

I tu latentnu ženskost

napudranih marketinških manekena

obrijanih prsa

poput hermafroditskih puževa golaća,

zatim raznih konsultanata,

komentatora,

vladinih i nevladinih poverenika

za ispravljanje krivih eksera

i praćenje uticaja muva na vojno vazduhoplovstvo NATO pakta.

I te humaniste komercijalnog usmerenja,

tobož pogođene nepravdom

i siromaštvom naših starijih sugrađana.

I s njima i sve novopečene celomudrene vernike pervertite,

autore potresnih molebana za spas

i ostalih bdenija i molepstvija,

sve njih što ljube skute

ukupnog slavjanoserbskogo uspenija,

koje treba početi ispočetka

još od Ćirila i Metodija…

a možda i ranije…

Sve to treba…

 

I  još, taj loćikavi beskičmeni plankton

beslovesnih satelita i bespilotnih letilica

u užurbanim šiljatim cipelama

koje glume da imaju posla.

I taj bledi bankarski sitnilež,

koji egzistira u mraku finansijskih tokova svesti

kao hibridna nogata pilad

zapetljana u kučine računarskih kablova.

Sve to treba…

 

I s njima i te nauljene slatke TV voditelje nižeg stasa,

koji srdačno mljackaju pri kraju rečenice

sa onim „mmm“

i pitaju „Kakvo je vreme u Cirihummm?“

I turbo pevaljke

sa kliničkom slikom pacijentkinja sa trećim krajnikom,

koje trepću kao svrake i pozivaju mušterije  na parenje.

Te vrle umetnice koje jedino još nisu istakle

cenovnik seksualnih usluga

na svojim reproduktivnim organima.

I sve te njihove kolege

koje ovom prilikom one pozdravljaju, „cmok, huuu!“,

te naše grlate pomodrele mužjake,

koji podvriskivanjem,

zatezanjem i junačkim namotavanjem i odmotavanjem glasa

kao u vazdušnoj opasnosati,

završnim grlenim ukrasima nariču o polno prenosivim bolestima

koje smatraju ljubavlju.

Sve to treba…

 

I zajedno s njima, sav taj uzrujani hor

literarnih izguba i nadri boemije

što u svom predmenstrualnom sindromu

drečavim pridevima i vratolomnim kovanicama

zapomaže i kukuće

iz vaseljenskog ponora bola i tuge

poput razbudjenih seni sa onoga sveta.

Sve njih, izmilelih iz podzemnih katakombi,

naše zemlje po-o-nosne,

koji su se obreli u tuđem vremenu

i koji su uvek u tuđem vremenu,

i ucveljeni od postanja,

sve njih koji glume ludilo

ne znajući da za tim nema nikakve potrebe,

ovde…

Sve to treba…

 

Sve to treba…

Sve to treba pustiti da samo sebi presudi.

Nikako se ne treba mešati!