Vesna Kovačević Sokolović: Pesme

Filed under: 2021,afirmator,arhiva,Broj 108 - mart 2021,poezija |

SRCE SAMOĆE

Pokajani razbojnik na krstu,

odgovori na zapitanost o tajni stvari,

reka koja teče – modra,

vreme koje ne postoji.

Slabi otkucaji bilâ u svetu koji nestaje

u tmini, u koju su se utopili

i svi drugi svetovi.

Bezbroj zvukova u pustinji.

Ubrzani hod misli i ustreptalo srce

ne vodi oslobođenju od stega

besmislenog ustrojstva,

po kojem usklađujemo postojanje.

Samo smisao zadobijen – pokajanjem,

cveta u srcu samoće.

VIZANTIJSKO PLAVO

Ostaci zlata,

vazdušasta ideja,

oslikavanja na jedinstven,

duhovan,

najdragoceniji način,

ovekoveči bogatstvo Carstva.

Do njega je putevima

iz dalekog Avganistana,

vijugavim karavanima

zapućenim u nepregledne

daljine misli i pejzaža,

opisanih između

požutelih korica knjige,

stizala upakovana svetlost

koja je donosila trajne tragove

večite,

koje ostavi iza sebe jasna,

postojana,

najposebnija boja –

vizantijsko plavo.

KNEGINjICA MIŠKIN

Priseti se zakletve,

koju si jedne jeseni,

mlada i snažna

kao stena

izrekla sebi,

pred putovanje u svet.

Sretala si kovače laži

i svedoke krivice

i razumevala i govor i ćutanja

i obmane

i opomene

i istine si prepoznavala.

Ni u umiranjima nismo isti.

I smrt i bolest si videla

kao na bojištu,

i iznova si u sebi ponovila

svoju davnašnju zakletvu,

da će se zvezde

za tebe uvek smejati

smehom Malog Princa,

i da ćeš se zvati –

kneginjicom Miškin.

SVETLOST KANDILA

Ništa se ne može promeniti

u nizu sudbine prohujalog vremena.

Treptaji svetlosti

kandila na zidu,

u kojima tražim utehu,

pretvaraju se u molitveno ćutanje

zahvalnosti,

za bolnu ranu,

koja je donela prosvetljenje.

NE PLAČEM

Ništa nema skrivenije čoveku od srca,

ništa teretnije ni tamnije…

ni lepše..

Ja ne plačem,

sve suze mi ostaju u srcu…

I tako kroz traganje otkrivam jasno,

samoj sebi,

jedinog svedoka

mojih noći i moga vida,

moga greha i moga stida.

SAN

Ja sam davno krenula

u susret lepoti jesenjih ruža,

i jela sam toplo kestenje iz fišeka

kupljenog na ulici.

Poverovala da smo svi mi

samo san nekog indijskog Boga,

i da ćemo nestati kada se on probudi.

Ja nestati neću,

jer ja u sebi sanjam

čitav jedan drugačiji svet od ovog.

I ja se neću probuditi.

I kada postanem zvezda,

i moj san bude radosno večan,

smešiću se na onog

zbog kojeg je na zemlji bilo potrebno

samo imati srce koje voli.

ZNAKOVI

Ponekad se brzo osvrnem,

kao da me neko zove,

i prošapućem ime koje dozivam.

Ne želim ja,

otkucavati srcem prazninu,

ali ona uporno

prati moj hod,

vođena tananim putokazom,

vidljivim samo meni.

MISLI SRCEM

Životu je potreban smisao,

zato – misli srcem!

Ne broji dane, mesece, godine,

oprosti sebi,

i kada zatreba, dozovi proleće.

Srešćeš devojčicu, sedi na klupi,

i savetuje milosrđe za sve zamke

zaodenute u ruho dobra.

Veruj.

Nadaj se.

Ljubi.

I neprestano će iskriti,

kroz tvoje oči, radost.

Samo,

ne zaboravi –

misli srcem!

IKAROVA KRILA

Slušam frulu pastira,

dok bledog lika

hitam pogrešnim putem,

ne shvatajući za čim žurim.

Promiču kućerci i kolibe,

promiče vreme odbačenosti

i vreme skrušenosti srca.

Gde ću stići ovako zakasnela?

Letim li to Ikarovim krilima

u opasnosti

odricanja od svega

što me vezuje?

SAMOĆA

Pitali jednog putnika

zašto zaobilazi ceste, mesta i ljude?

„Zato što remete moju maštu o njihovoj lepoti“ – odgovori on.

„Možda je moj put stranputica,

ali u sutone ja doživim

zalazak u zagrljaj mog sna

o večitoj pobedi Ljubavi.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.