Vesna Kovačević Sokolović: Pesme
SRCE SAMOĆE
Pokajani razbojnik na krstu,
odgovori na zapitanost o tajni stvari,
reka koja teče – modra,
vreme koje ne postoji.
Slabi otkucaji bilâ u svetu koji nestaje
u tmini, u koju su se utopili
i svi drugi svetovi.
Bezbroj zvukova u pustinji.
Ubrzani hod misli i ustreptalo srce
ne vodi oslobođenju od stega
besmislenog ustrojstva,
po kojem usklađujemo postojanje.
Samo smisao zadobijen – pokajanjem,
cveta u srcu samoće.
VIZANTIJSKO PLAVO
Ostaci zlata,
vazdušasta ideja,
oslikavanja na jedinstven,
duhovan,
najdragoceniji način,
ovekoveči bogatstvo Carstva.
Do njega je putevima
iz dalekog Avganistana,
vijugavim karavanima
zapućenim u nepregledne
daljine misli i pejzaža,
opisanih između
požutelih korica knjige,
stizala upakovana svetlost
koja je donosila trajne tragove
večite,
koje ostavi iza sebe jasna,
postojana,
najposebnija boja –
vizantijsko plavo.
KNEGINjICA MIŠKIN
Priseti se zakletve,
koju si jedne jeseni,
mlada i snažna
kao stena
izrekla sebi,
pred putovanje u svet.
Sretala si kovače laži
i svedoke krivice
i razumevala i govor i ćutanja
i obmane
i opomene
i istine si prepoznavala.
Ni u umiranjima nismo isti.
I smrt i bolest si videla
kao na bojištu,
i iznova si u sebi ponovila
svoju davnašnju zakletvu,
da će se zvezde
za tebe uvek smejati
smehom Malog Princa,
i da ćeš se zvati –
kneginjicom Miškin.
SVETLOST KANDILA
Ništa se ne može promeniti
u nizu sudbine prohujalog vremena.
Treptaji svetlosti
kandila na zidu,
u kojima tražim utehu,
pretvaraju se u molitveno ćutanje
zahvalnosti,
za bolnu ranu,
koja je donela prosvetljenje.
NE PLAČEM
Ništa nema skrivenije čoveku od srca,
ništa teretnije ni tamnije…
ni lepše..
Ja ne plačem,
sve suze mi ostaju u srcu…
I tako kroz traganje otkrivam jasno,
samoj sebi,
jedinog svedoka
mojih noći i moga vida,
moga greha i moga stida.
SAN
Ja sam davno krenula
u susret lepoti jesenjih ruža,
i jela sam toplo kestenje iz fišeka
kupljenog na ulici.
Poverovala da smo svi mi
samo san nekog indijskog Boga,
i da ćemo nestati kada se on probudi.
Ja nestati neću,
jer ja u sebi sanjam
čitav jedan drugačiji svet od ovog.
I ja se neću probuditi.
I kada postanem zvezda,
i moj san bude radosno večan,
smešiću se na onog
zbog kojeg je na zemlji bilo potrebno
samo imati srce koje voli.
ZNAKOVI
Ponekad se brzo osvrnem,
kao da me neko zove,
i prošapućem ime koje dozivam.
Ne želim ja,
otkucavati srcem prazninu,
ali ona uporno
prati moj hod,
vođena tananim putokazom,
vidljivim samo meni.
MISLI SRCEM
Životu je potreban smisao,
zato – misli srcem!
Ne broji dane, mesece, godine,
oprosti sebi,
i kada zatreba, dozovi proleće.
Srešćeš devojčicu, sedi na klupi,
i savetuje milosrđe za sve zamke
zaodenute u ruho dobra.
Veruj.
Nadaj se.
Ljubi.
I neprestano će iskriti,
kroz tvoje oči, radost.
Samo,
ne zaboravi –
misli srcem!
IKAROVA KRILA
Slušam frulu pastira,
dok bledog lika
hitam pogrešnim putem,
ne shvatajući za čim žurim.
Promiču kućerci i kolibe,
promiče vreme odbačenosti
i vreme skrušenosti srca.
Gde ću stići ovako zakasnela?
Letim li to Ikarovim krilima
u opasnosti
odricanja od svega
što me vezuje?
SAMOĆA
Pitali jednog putnika
zašto zaobilazi ceste, mesta i ljude?
„Zato što remete moju maštu o njihovoj lepoti“ – odgovori on.
„Možda je moj put stranputica,
ali u sutone ja doživim
zalazak u zagrljaj mog sna
o večitoj pobedi Ljubavi.“
Related Posts via Categories
