Vesna Kovačević – Sokolović: PESME
SAMOĆA
Samoća je istina
zvuka i ptice u slobodi,
i nepovratne beline
u uspomenama,
u poeziji i zebnji izazova.
Samoća je dugo tkana noć
sećanjima i molitvom,
kroz prepoznavanje
uvek tihe unutrašnje melodije duše,
koja posvedočivši se u vremenu
toplom tugom stiha,
i snom o životu
neminovnih susreta
neponovljivom snagom
svedoči i sagledava
najdubljeg sebe.
PRED SLIKOM
Najveći požari
u čoveku se rađaju u tišini
vidom posmatrača,
gde beličaste sene prolaznosti
prenose poruke
nepojmljivih spoznaja
u neprepoznatljivim obrisima
onih uzdaha koji prate
razmišljanja o novim
slikama iznedrenim iz iskustva,
moći srca i nemoći misli,
punoćom zrelog ploda duše,
oivičene bolovima svakodnevnice,
bitišu nužnošću
lutanja stazom sudbine.
PRAŠTANjE
Usidrulo se molitveno bdenje,
da miri nepomirljivo,
svetlošću ljubavi
i misli o bliskom,
prepoznatljivom odrazu
zagubljenih lica,
pronalazeći utehu
i svrhu bića
u praštanju,
u oprostu svemu
i svakome
beskrajem dobrote.
ISTINA
Istinom se barjaktare ideje,
od kojih nastane stvarnost
nesavršenih, krivih i posustalih
mislilaca sa konturma dobrote
u umu.
A Onaj koji jeste Istina,
milosrdno posmatra,tvoreći je
i dopuštajući,
nesavršenosti svega ljudskog,
mogućnost pronalaska puta
od vremena do bezvremenog,
mogućnost cilja od pokleknuća ka
plemenitosti,
tako dajući smisleno obličje
slepom srcu
i ljubavi.
MILOST
Pomilujem stihom zvezde,
uspomenom iz samoće.
Bezimenom pesmom
raskošan susret podarim,
reči i reči
o letu vila nad planinom.
Milost anđela
srcem nosim,
ostvarena za druge
a osmišljena sebi.
PRKOS
Severcem pohodim mora južna,
presahla od bdenja
mornara,
koji beskrajnom plovidbom,
vođen zvezdama
i umiren talasima,
svoje životno putovanje
u sjaju oka nosi.
A ja ga sledim
nemirom i drhtajem bila
što neumitnom snagom
sna,
svemu prkosi.
SUNCE
Muzika bez nota
i tona,
prisutnost odsutnog,
neiskrenost istinitosti utehe,
stvarnost i senka,
potrebna sujeta sveobuhvatna,
nemir i spokoj,
nezaborav u utešnoj reči
strah u hrabrosti,
i ja
zavedeno osvetljena suncem
kojim se sve pokreće
i pod čijom se svetlošću
večnost prolaznosti zbiva.
HAOS I RED
Kada vas groteska nasmeje,
oprez nudi zaplet,
i dešava se pad
koprene sa očiju
koje se susretnu i suoče
sa istovremenim
haosom i redom.
Tada se zapitajte
i zamislite se
šta to sve nudi
liturgijsko pojanje,
praznik duše,
i onda pred svakim životnim zapletom,
prozborite,
kako se možda ništa i ne dešava.
NAPISANI STIH
Kao leto na početku jeseni,
ozarenošću podarite
sebi zaborav
na čekanje na peronu melanholije,
na usnulu melodiju
napisanog stiha
kojim se staro srebro
u umetnosti voljenja
starim vremenima tetoše
s patinom uspomena
na peron,na prugu
na potragu za onim putovanjem
za koje jesmo predodređeni.
Related Posts via Categories
