Vesna Barzut: Pseudokritika

Filed under: 2015,afirmator,broj-36-mart-2015,kritika |

PSEUDOTONO knjizi poezije „Pseudoton“ Jelene Blanuše

 

Na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga održanom u Beogradu, jedna od knjiga koja je privukla pažnju je i knjiga prvenac Jelene Blanuše „Pseudoton“, koja je štampana u izdanju Banatskog kulturnog centra. „Pseudoton“ se već na prvi pogled izdvaja svojim jedinstvenim dizajnom koji je sama autorka osmislila. Tako, već u startu, pesnikinja nas upozorava da je njena darovitost nije ograničena samo na poeziju. Sam naslov zbirke svojevrsna je igra reči. Iako bi se pseudoton mogao tumačiti i kao lažni ton, drugo tumačenje je da su ove reči zapravo nespojive, odnosno ton nikako ne može biti pseudo. U fizičkoj realnosti postoje samo ton i šum, prema tome, svaki pseudoton je halucinacija, izmišljotina ili greška. I u svojoj poeziji Blanuša spaja naizgled nespojive ideje terajući nas da ponovo preispitujemo svoje shvatanje sveta oko nas, ali i nas samih.

Na samom početku autorka nudi čitaocu upozorenje, odnosno uputstvo za čitanje, ističući da naslov i podslov (odnosno dva naslova, što je opet jedinstvena odlika ove pesnikinje) nose ključ za razumevanje poezije. Svoju jedinstvenu poziciju u savremenom pesništvu sama autorka najbolje definiše kritikujući poeziju današnjih pesnika, ili bar onih koji pokušavaju da to postanu, u pesmi Metapatetika: „Možda to niste opazili:/ Skuvali ste već sve svoje/ ljubavne pesme,/ nema više šta da se kaže,/ osim ako to „volim te“ ne želite da začinite/ šećerom, penom, ružama/ i možda vinom.“

Pesnikinja se bavi važnim društvenim, ali i ličnim pitanjima, i stalo joj je da čitalac jasno razume poruku. Iako često ironična, Jelena Blanuša ne gubi objektivnost čak i kad piše o osetljivim temama. U stvari, ironija treba da podstakne kritičko razmišljanje koje većini nedostaje. Osim toga, ona se trudi da razume, a ne da osuđuje. Iako poezija Jelene Blanuše tera na razmišljanje, na preispitivanje stavova o važnim pitanjima, ona takođe provocira jake emocije.

Knjiga je podeljena u četiri celine koje su naslovljene neologizmima: Egzistacije (egzistencija + ekscitacija), Dijalekcije (dijalektika + lekcija), Revoluzije (revolucija + deluzija) i Mortatorijumi (moratorijum + mortem). Upravo reči iz kojih su nastali naslovi celina označavaju ključna pitanja kojima se u svojoj poeziji bavi Blanuša.

U prvoj celini autorka se bavi egzistencijalnim pitanjima, smislom života, ali i ulogom koju čovek ima u svetu. Svakodnevni napori običnog čoveka besmisleni su, jer se uvek vraća na početak („i cilj kome ideš/ svakog dana/ napred – nazad/ napred – nazad// jednom ćeš kasno stići” iz pesme St. Hubert), jedina nada je da će se ta patnja jednom završiti. Planeta nakon ljudi čini se kao srećnije ili bar spokojnije mesto. Zajedno sa ljudima, nestaće i tragovi njihovog uništavanja („Naša planeta gladna čeka/ da se umorimo od putovanja./ Na kraju, gde god da legnemo,/ iz nas će nići trava.” (Ekvilibrijum))

Druga celina, odnosno Dijalekcije, daje kritički osvrt na dešavanja u svetu u kojem živimo i pesnikinja, vešto koristeći ironiju, kroz svaku pesmu provlači „lekciju” koju (ni)smo naučili („Štede na bombama/ – bombe ne štede” (Novi svetski poredak); „ovaj bedni/ jeste jedini život// Ovaj,/ u kom u me/ uz salatu izdali” (Do groba)).

Treća celina, odnosno Revoluzije, ostavlja i najači utisak na čitaoca. Pesnikinja jasno, bez zauzimanja strane, uspeva da nam predstavi sav apsurd naših života i besmislenost radnji koje su nam nametnute kao ispravne. Na taj način, angažujući kritičko mišljenje, tera nas na putovanje na kojem osim bolnog saznanja naše sopstvene inferiornosti pronalazimo i intenzivne emocije, koje, možda, događaji o kojima pesnikinja piše prvobitno i nisu izazvali. Tako na kraju, oni koji su sebi dali za pravo da (nam) sude, bivaju osuđeni.

Poslednja celina, Mortatorijumi, bavi se, kao što i sam naslov kaže, temom smrti. Za razliku od ostalih pesama, gde Jelena Blanuša smrt često predstavlja kao nešto neminovno i kao sastavni deo života, ovde imamo prilike da vidimo i sentimentalnost. Pesnikinja neustrašivo prihvata svoju konačnost, i čini se da nema previše stvari za kojima žali, ali se užasava mogućnosti odlaska voljenih („Uvek zaključim da ne diše./ Nehotice udahnem sav vazduh/ i to ga budi” (Soba 127)).

U recenziji ove zbirke, Bojan Samson između ostalog ističe: „Dve su sile koje se u ovoj knjizi neprestano bore za prevlast u formiranju slike o toliko žuđenoj uzajamnosti i celovitosti: to su sentimentalno osećanje i ironični pogled na svet.” Ipak, čini se da Jelena Blanuša radije bira ironiju, a sentimentalno osećanje izbegava, osim ako je sasvim sigurna da postoji opravdanje za njegovu upotrebu. Moguće da autorka veruje da je bitno zadržati kritički stav, koji bi emocije mogle da kompromituju, ili izbegava da se izloži i pokaže svoju ranjivost. U momentima kada dozvoljava da emocije prevladaju i dalje uspeva da ne sklizne u patetiku, koju i sama prezire. Prava je šteta što nema više ovakvih pesama. Kao svojevrsna uteha čitaocu ostaju pesme: „Sva naša ogledala“, „Neprebol“, pa čak i „Čekaj do proljeća, Marija“ (koja možda i nije trebala da izazove setu).

Kroz čitavu zbirku provlači se tema prolaznosti, kojom se bavi se iz više aspekata. Kada govori o prolaznosti kao o jednom od egzistencijalnih pitanja, pesnikinja prolaznost vidi kao neminovnost i nužni nastavak životnog ciklusa. Ipak, kada je reč o ličnoj prolaznosti, pesnikinja ima ambivalentan stav. Prolaznost mora biti trajna, jer je nestajanje lagodnije od postojanja.

 

„Ne verujem u reinkarnaciju,

Ne verujem jer ne mogu

Još jednom poneti

Ovaj parčić duše.

 

Ne hiljade,

Ne smem da zamislim

Ni jedan jedini put.

 

A ako ipak ima

višestrukih života,

onda sam ja u prošlom

sigurno bila Rat.

 

I jedva čekam sledeći.“ (Pad s Marsa)

 

Teme smrti, smisla, potreba savremenog čoveka da se sakrije iza religije i da ne prihvati sopstvenu odgovornost veoma su prisutne i pristupa im se iz više aspekata. Niti života i smrti su neraskidivo isprepletene. Besmisleni život prati još manje smislena smrt. Blanuša se pomalo i podsmeva tom iskonskom strahu od smrti koji je često obavijen u plašt licemerja („Dok svi moji prijatelji plaču/ I piju i jedu u pokoj duši/ A onda zdušno zapevaju/ Zaboravivši da li su me/ Sahranili ili porodili.“ (Do groba)).

 

Jelena Blanuša oštro se suprotstavlja zloupotrebi ideje Boga. Verovatno jedna od najsnažnijih tvrdnji iskazana je u podnaslovu pesme „Poreklo nepravde“ kada autorka završava sa: „Ili zašto ne verujem da verujete da bog postoji“. Iako Blanuša osuđuje zverstva učinjena u ime Boga (npr. „Sveto je Sveto pismo/ Bog je ljut// Države štite/ Knjige/ A ne ljude” (Istorija knjiga)), to nema veze sa njenim teizmom, što se jasno vidi iz nekih drugih stihova (npr „Bog nema ništa sa metalnom šipkom/ Bog nema ništa ništa sa sveštenikom// Bog nema ništa sa čovekom.“ (Pocrnele reke)). Skrivanje iza religije je slabost. Boga nema, a nije nam ni potreban, osim kao opravdanja za nedela koja činimo.

 

Iako na momente provejava pesimizam i sumnja da se slab Čovek može izboriti sa sopstvenim nedostacima, čitalac se na kraju oseća ohrabren da potraži odgovore na mestima za koja nije ni znao da postoje, da osmisli svoj smisao u haosu besmisla. Poezija Jelene Blanuše nije lako štivo koje čitamo u trenucima dokolice. Ukoliko niste spremni da stalno preispitujete sebe kao i svoja uverenja, ova knjiga vam verovatno neće prijati. Ipak, kao što i sama autorka kaže u upozorenju na početku knjige: „Ne dajte da vas to zbuni, dozvolite da vas oslobodi; ovo svakako nije poezija.“