Preobražaj da otpočnem u mukama međ polomljenim rukama

Filed under: afirmator,poezija,poezija i proza |

ONA JE NOSILA GOGOLJEV ŠINJEL

Nakvasili smo vrapčije korake u suznom kanalu
Neba boje perunike iz limba
Asfalt se parfemisao Jesenjinom i pripremao za samoubistvo
Šeširdžija se loptao sa ćerkama, dok smo uporno masirali ogvožđale
Pršljenove šivaće mašine – i naši kažiprsti su se slili u zvonki, srebrni naprstak.
Dunav, arterija Zemuna, pulsirao je kao srce odojčeta u trbuhu trudnice
I na sekund osetili smo se usemenjenim u ružičasto meso jabuke
Septembar je položio sedu glavu na Beograd a njegova su pluća
Infiltrirana tumorom koji se širio kao raspuknuta naranča
Goreli su rukopisi a gasili smo ih čajem tamnim kao rum
Zavuci duboko ruku u fontanu sa željom da otpočineš na krilu voljene
Sa dojkama ubrašnjenim što odišu na okrajke i krofne
Potom raskrili čitavu Italiju da kao vitez te džilitom brani
Od klokota neba, od usne-plavog curka
Poput mog oca što krvari istoriju.

 

 

 

MAČE MEĐU BUNDEVINIM SEMENKAMA

 
preobražaj – punoglavac širi plamen modar,
sada je zmaj, poletan – razapet na kukastom krstu
slomljeni palčevi za kaišem, čekić na kažiprstu
razasut pesak trpeze po tepihu. spremam ti odar

da otpočineš usirenih usana, kostiju u grču
kučka savest pali cigaretu. u umu drolje
mirno spava nataložen nemir zolje
čekam pucanj lastiša da se raspeš u srču.

u lice govrorim istinu, a lažem leđima
zastrašen u znoju, na edemskim mukama
izvijam skelet u nepravilnim arpeđima

zakonom je zabranjeno vizantijsko dostojanstvo –
usnuo greh međ bundevama; prokleto nek je bogatstvo
ucveljen siromah grli mače polomljenim rukama.

 

 

 

ANATOANETA, KRINOLINA I ČAJ OD MAKA

 

Anatoaneta, figurina zaspalog modričastog klarineta
sa majčinim biserima, s polucilindrom i modricama
na ušima od minđuša, tatarokosa Anatoaneta
sa bogohulnim očima u rukama – bogorodicama…

S neobjašnjivom lakoćom je svaku muzičku notu
prilagođavala naštimovanom instrumentu svog govora
juče je sretoh gde baškari se u kompotu
u krinolini od trešanja, božura i lovora.

Bezobrazno otkopavaši svoje pretke ispod praga
uznemirivši dibuke i paganske zveri
kao dodola se uvija, slobodna i naga

Optočena velejbiljem iz Zakarpatja Južnog
gde vukodlaci njozi otvaraju dveri
u šumama trudnim od zadaha kužnog.

 

 

 

S a l i v a

 

evaporirala sam u suteren svetlogole svakidašnjice
ljubiš se (m)lako kao plastična boca na bledoplavom suncu,
poljupci su jastučasto trudni, ispunjeni salivom,
 gustoroze vlažni kao njuškice poluslepih belih mačaka
usijanim gvožđem u obliku 8 proburazili smo trbušaste, mlečne dojke neba
kišilo je tog dana, i oluk je imao pune čeljusti i upalu kraj/nika/olika
oktroisani porteti porodičnog nasleđa razoružani su istinom
samo su im oči zamućene i žute kao žarač kojim zagnojavamo vazduh.

 

 

_________________________________________

Vanja Pavlović, rođena je u Loznici 09. oktobra 1992. godine. Završila je lozničku gimnaziju „Vuk Karadžić“ (društveno-jezički smer) i upisala se na Filološki fakultet u Beogradu, odsek za književnost i teoriju književnosti. Već dugi niz godina učestvuje na afirmatoma i objavljuje u zbornicima; skoro četiri godine objavljuje svoje pesme na sajtu Bundolo (www.bundolo.org); radila je kao online novinar na mnogim omladinskim sajtovima, kao i dopisnik za lokalne novine „Lozničke novosti“. Član je mnogih NVO i negdašnji koordinator Unije Srednjškolaca Srbije. Uživa u svim vrstama umetnosti, T.,  putovanjima i naravno pisanju.