Uputstvo za rukovanje poezijom

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012,društvo,poezija |

Piše: Dragoslava Barzut

Oprosti mi na imperativu

 Ja hoću da sudeluješ a ne da (me) interpretiraš. Ja hoću da ti se obraćam direktno, lično, lokalno, antiformalno i aktuelno. Ja ti govorim o konkretnim stvarima. Za mene je poezija energetsko pražnjenje.Ja sam pesma. Moja poetika je lična

  Pre nego se dohvatiš čitanja poezije trebalo bi da znaš da je poezija uvek određena geografijom, etničkom pripadnošću i seksualnim opredeljenjem… ova ograničenja određuju horizont poezije… Ali budi svesan/na da postoji potreba za pisanjem koje pomera granice onoga što se može identifikovati, što ne samo da proizvodi razliku već je pronalazi, što dovodi do nomadske sintakse želje i preobilja koji prkosi žanru (rođenju, rasi, klasi) da bi ga negde drugde smestili.[1]

Pre nego se dohvaš pisanja poezije, trebalo bi da napraviš izbor, jedan od onih Velikih Izbora posle kojih više nemaš izbora. Treba da se odlučiš, oslanjajući se na poznanstvo sa sobom, da li ćeš da se od stihova braniš tako što ćeš ih pustiti da te dekonstruišu ili ćeš stihovima ti da dekonstruišeš, ne dozvoljavajući da ti bilo ko nametne svoje oružje? Ako si, kojim slučajem, ti onaj/ona srećnik/ca ušuškan/a u sredini, ovaj tekst nije za tebe, slobodno nastavi da pijuckaš neskafu dok posmatraš nastajanje i/ili nestajanje poezije.

 Sve dok pišeš za sebe, to nikoga neće zanimati. Nikome to neće biti zanimljivo. Tvoje pesme ličiće na akademsko iz(m)učavanje poezije, nešto što bi se moglo uz malo alkohola i malo više mašte, dovesti u vezu sa tradicijom simbolizma, samo što bi saglasje metafore sa svim njenim podvrstama izazvalo lomljenje jezika, koji se više ne bi dao sastaviti, to znači da se ti ne bi dao/la sastaviti jer jezik porizvodi tebe, a ne ti njega. Kada ti kažu da je tvoja poezija hermetična, to znači da nikome i ništa nisi ni objasnio/la ni pojasnio/la, to znači da tvoj govor ne postoji (iz)van, da bi ga izbavio/la moraš ga prevesti skoro do nivoa jednostavnosti koji se graniči sa konzumerstvom. Zato nastoj, iako će ti se to činiti kao surova banalizacija i skrnavljenje tvojih svetinja, da poistovetiš poeziju sa kesicom neskafe. Sipaš, kesicu baciš u đubre. Konzumiraš kad za njom imaš potrebu.

Jednokratna upotreba. Želećeš svoju svakodnevnu dozu. Ako postaneš ovisnik/ca, batali poeziju jer predodređen/a si za skribomaniju.

Prestao/la si da pišeš za sebe. Ali, svuda oko tebe su drugi. Pisati za druge je donekle zanimljivija i manje hermetična stvar kojom se možeš zanimati neko solidno vreme, veštijim dovoljnom za savladavanje mehanizama zavođenja i samozavođenja. Celokupna tvoja istorija svodi se na dopisivanje sa prijateljima (ili još grđe na pisanje), zato si danas go/la k’o pištolj. Poezija se ne iscrpljuje u pokazivanju emocija. Poezija je način na koji ćeš pročitati pesmu.

Ako (po)želiš da daš svakom svoju dozu poezije, neshvatajući da je drugi “večno odsutan”, samoosudićeš se na egomaniju.

Prošlo je pola veka od kada su Ginzberg i ostali vorholovci izjednačili veštinu stvaranja umetnosti sa veštinom stvaranja profita. Danas znaš da njihovi zakoni (tržišta) nisu tako čvrsti. Možeš za sve pare raditi na marketingu ali to će biti dovoljno za jedan, počasni, krug. Nećeš postići nikakav uspeh ako nemaš “ukusan proizvod”. Ili, drugačije rečeno, ako tvoja poezija ne prenosi nikakvu poruku i ne izaziva nikakvu reakciju onda je ona svedena na haos, a ti prepušten/a mitomaniji.

Tvoja poezija treba da ima utisnut datum proizvodnje na naslovnici i rok trajanja na poleđini.

Ako te budu poredili i kritikovali upao/la si u društvenu igru i igraš.

 [1] Charles Bernstrain, “Time Out of Motion: Looking Ahead to See Backward”, iz knjige Dubravka Đurić “Jezik, poezija, postmodernizam”, str. 121.