UNHOLY TRINITY-IZ ROKENROL BIBLIOTEKE Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,muzika |

 

 

Za čitanje na ovim vejavicama i ledarama preporučujem sledeće knjige za sve promrzle roklenrolere i, ako nemate ideju šta da kupite kao novogodišnji poklon evo tri rešenja:

Život – Kit Ričards (Laguna)

O Kitu Ričardsu je govorio i pisao svako ko je bar jednom udario žicu na gitari. Plus milioni onih koji wse nikad nisu usudili. Nažalost, uglavnom u kontekstu rezistentnosti na droge i alkohol te eventualni Armagedon.U ovoj knjizi, da se ne zavaravamo, ima droge, alkohola i seksa koliko god hoćete ali ima i onog što je najbitnije. Rok muzike. Meni je, iskreno, taj deo bio najzanimljiviji. Dakle, kad Kit objašnjava zašto je drugim gitaristima bilo teško da skinu njegov zvuk. Uvrnuti štimovi koje je koristio, Način na koji je dolazio do inspiracije. Iskrenost koja izbije tu i tamo:“ Ron Vud i ja posebno nismo neki gitaristi ali zajedno zvučimo odlično.“ Tu je i storija o kreativno-drugarskom pa skoro neprijateljskom odnosu sa Mikom Džegerom: „Jedan čovek poslednji dvadeset godina nastupa na sceni sa mnom. Kaže mi da je Mik Džeger. Ja mu ne verujem.Toliko se promenio.“ Ako želite da pročitte ovu knjigu ne idite onim jednostavnim putem-dečko svira gitaru, ima probleme sa slavom, ima probleme s drogom, sad je tata i deda i pun je para. Ovu knjigu treba čitati između redova kao storiju o usponu i padu rok muzike, o pretvaranju pobune u zabavu a potom transformaciji zabave u establišment-konfekciju ali i priču o čoveku koji je u središtu cele storije, nesvestan cele priče.Zna jedino da ima talenat i par dobrih rifova.

Your pretty face is going to Hell – Dave Thompson (Backbeat books)

Za Ričardsovom generacijom je stupila nova, otkačenija i šljaštavija, oslonjena na glam rock,  art rock, underground, garage sound, najavila punk i new wave. Tri kamena temeljca ove faze rokenrola , s kraja 1960-ih i dominantne u 1970-im su momci opisani kao „Unohlly Trinitiy“: David Bowie, Lou Reed, Iggy Pop. Nova provokacija nije bila toliko politička koliko seksualna i lična, težeći da sriuši dotadašnji način čovekovog razmišljanja. I, tu nije toliko bitna skandalozna površina (šminka, biseksualnost, skidanje na sceni, dijete od mleka, čili – papričica i kokaina, mazanje puterom od kikirikija po telu) koliko suština a to je da su na tom talasu banalnog hedonizma, i skoro autodestruktivnog ludila nastale neke od najboljih rok pesama svih vremena. S obzirom da su ova tri rokera sarađivali međusobno i uticali jedni na druge iako na prvi pogled nemaju ničeg zajedničkog (Iggy Pop kao pravolinijski rok-provokator, preteča panka, Lou Reed kao cinični pripovedač koji ne menja strukturu od tri akorda poslednjih 45 godina i Bowie kao večiti kameleon) ova knjiga funkcionisanje i na fonu spajanja suprotnosti,eksperimentisanja, istraživanja do krajnjih granica iza kojih su ludilo i smrt. Na neki čudan način, sva trojica su i dalje na ovoj planeti.

Bad Seed – Ian Johnston (Abacus)

Nick Cave je, ako idemo hronološki, predstavnik one postpankerske, postnovotalasovske generacije. On je Bad Seed, on je Grinderman (doskora-rasformirali su se i vratiće se za deset godina kad budu „jebeno stariji i ružiniji“), scenarista, pisac, pevač, kompozitor, svestrani momak koji je iskrsao niotkud, iz australijskog buša. Iako na prvi pogled deluje da nije tako, upravo su godine provedene u Australiji, u bendu Birthday Party koji će kasnije prerasti u Bad Seeds bile ključne za Nickovo formiranje. Obratite pažnju na priču o snimanju spota „Nick the Stripper“…. Pustoš , demonska okolina, usamljene drvene crkve nastanjene suludim propovednicima minijaturnih sekti, priče o razbojnicima i psihopatama čiju je dušu progutala divljina. Fino tkanje Caveove lične priče je prošarano  igotičkim slikama, morbidnim narodnim baladama,  sećanjima doseljenika na maglovita britanska ostrva s kojih su potekli. Ali, pored onih priča o berlinskom periodu kad mu se pridružuje Blixa Bargeld ( u odnosu na čiji  uber-bas  je muževni Caveov vokal visok kao hor bečkih dečaka na helijumu) vremenu inspiracije i droge (mada, je, kao što vidimo inspiracija bila na zavidnom nivou i po „skidanju“) mi saznajemo nešto i o samom umetniku, otkrivamo njegovu intelektualnu, načitanu stranu. Jer, da nema tog „cerebralnog“ ne bi ni bilo Bad Seedsa.