Tužba za duševnu bol

Filed under: afirmator,broj 12 - mart 2013,satira |

imagesJa, obespravljen, osakaćen, opljačkan, prevaren, izneveren i iznerviran građanin podnosim tužbu protiv države. Tužim je u ime naroda. Zbog pretrpljenog duševnog bola. Toliko su lagali, država i njeni bezdušni saradnici, da me stvarno sve boli. Stoga tražim pravičnu nadoknadu.
Preko svojih glasnika država je godinama samouvereno obećavala bolji život. Obećaše švedski standard. I šta se dogodilo? Najgore od najgoreg. Danas nesrećni građani gladuju i bore se da nekako prežive. Dok se državni aparat razbacuje službenim automobilima, stanovima, kabinetima, telefonima i, naravno, odličnim platama, narod može da se slika. Za osmrtnicu.
Umesto obećanih stotine hiljada novih radnih mesta, otpuštene se hiljade ljudi. Mladi mogu dobiti posao jedino ako imaju partijsko-političko-državnu vezu. Pamet, znanje, stručnost i diploma ništa ne znače. Baš ništa!
Obećavane su brze pruge. A vozovi idu sporije nego pre jednog veka! Pred svake izbore, a bilo ih je previše, državni podrepaši horski obećavali da ćemo imati evropsko školstvo, američke puteve, azijsku produktivnost… Govorili kako su za mir, a proizveli ratove u nizu. Još bi ratovali da se narod nije pobunio.
Obećavali brzi razvoj i unapređenje poljoprivrede. Kao, hranićemo pola Evrope. Cvrc! Nemamo hrane ni za svoje potrebe. Ono malo dobrih fabrika je, voljom države i njenih političara, rasprodato u bescenje, upropašteno ili zakatančeno.
Borba protiv korupcije i kriminala, stalno su balavile državne junoše. I šta se desilo? Najviše korupcije ima u državi. Do neslućenih granica su joj kriminalom zaražena tela i organi. Kriminalci se raskalašno druže sa najviše rangiranim državnim funkcionerima i službenicima. Lažnih diploma ima na svakom koraku. Umivanje biografija je uobičajena stvar. I nikom ništa. Pojeo vuk magarca.
Narodne „sluge“ spadaju među najbogatije stanovnike obnevidele države. Oni su osioni. Drski. Bezobzirni. Bezdušni. Nikad im dosta narodne imovine. Dokle, bre?!
Jadan narod su uporno zaglupljivali, preko sredstava obmane, prevarantskom retorikom. Ili su ga, kada bi digao glas, uz pomoć servilne policije tukli na demostracijama. Privodili na informativne razgovore. Slali u zatvor i za neplaćeno parkiranje. Ostavljali bez posla, bez egzistencije. A država, prokletnica, ni da bekne. Samo se smejulji u zagrljaju poltrona.
Vreme je pokazalo da su političari, članovi vlada, premijeri i predsednici, zajedno sa svojim svitama, minulih godina masno lagali. Iz sebičnih interesa. Za sebe i državnu vlast.
Zato javno tužim državu i njene satelite za nanetu mi duševnu bol. Za atak na zdravu pamet. Plus za izgubljenu zaradu, dezorijetisanost, besperktivnost, gubitak posla, zdravlja i imovine.

Mića M. Tumarić