Tri pesme Pavla Živkovića

Filed under: afirmator,poezija,poezija i proza |

the-seventh-sealNa Fortuninom točku

 

Internet,
Samo protok vekova
Šarenih boja, naglih pokreta i iskrivljenih lica

Ništa se ne menja,
Još od Avrama,
Izgubljenog raja, Inkvizicije
Velikih revolucija
Ništa.

Suština je ostala ista
Menjamo oblike, odličja i
Planove rada
Ali ne menjamo sebe

Arhetipsko zavaravanje sebe
Samoobmana, nikad drugačije nismo ni umeli

Pevajmo o napretku civilizacije
U dobu kad je kraljeva Luda
Razdelila svoje lice
I sad nam se trubaduri
smeju sa ekrana
Dok nas opsenari
posmatraju sa nebodera

Mi pevamo pesme o slobodi
Koje su se bile pevale i pre nekoliko vekova
(tad su možda bile i lepše?)
I dok svet ponovo doživljava renesansu
Mojre nam se smeju sa Olimpa.

 

 

 

 
Sokratova smrt

 

Istinu o smrti
Neće reći
Ni hladni kamen ispod bosih stopala
Ni pesma slavuja sa Pertenona
Ni moji koraci
Po ulicama Grada.

U jednom haustoru sam sreo
Tri Filozofa

Prvom sam dao pet dukata
Drugi mi je citirao Lajbnica
Treći mi je pokazao krnje zube

I oni su znali
Za više suštine od mene.

Mnogo mislimo.
Ovaj svet nije zaslužio da toliko mislimo.
Brisani prostor u našim glavama
Kao neminovnost veka
Čeka neke sledeće generacije
Ja svoju voznu kartu vraćam.

 

 

 

 

Buktinje

 

grad posmatram
sa prozora svoje sobe
hvatam ponoć limenim bokalom
presipam je u lavor čekajući da se pretvori u inspiraciju
sentimentalno posmatram udaljene betonske kule nekadašnjeg carstva
kroz čije prozore izbija svetlost neugašenih televizora zaspalih penzionera,
kuhinjske sijalice radnika koji umaču hleb u bronzane činije i jedu,
svetlost iz spavaćih soba majki koje doje svoju decu.
taj noćni mikrosvet umrežen betonskim pregradama
kao da će jednog dana nenadano pući
pod težinom ljudskog života
kao da neće izdržati
a da li ću ja?

 

 

__________________________________________

Pavle Živković, rođen u Beogradu. Godište 1991. Student Filološkog fakulteta u Beogradu.