Tomica Ćirić: Krčma

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,poezija i proza,proza |

U početku beše reč i reč beše u krčmi. I stvori Bog, vrhovni gostioničar multiverzuma, čoveka po obličju svojem, te posadi ga u krčmu. I još ovo reče Bog: evo, dao sam sve bilje što nosi seme – hmelj, kleku, lozu i krušku; to će vam biti za hranu. Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.

Negde u srcu tame balkanske pustopoljine. Redak dragulj predratne arhitekture sa kitnjastim fasadnim stubovima obloženim belim mermerom, lučki zasvođenim oknima floralnih vitraža i vanvremenom krovnom kupolom. Kasnijom intervencijom ovaj jedinstveni konak u međuratnom razdoblju najpre je pretvoren u okupacioni bordel, potom većim diljem NOB-a u ilegalni partizanski štab, kasnije po oslobođenju, u skojevski sekretarijat i preki sud. Danas, čitav jedan vek od graditeljstva, lokalna krčma i balzakovski muzej palanačkih naravi. Enterijer krčme generacijski usklađivan sa feng šui akrobatikom lokalnih gazdi. Pa ipak, najposećenije mesto podgradske kafanske inteligencije, čaršijska Meka i portal koji spaja nespojive generacijske navike. Ko nije makar jednom kročio u «Novu Atlantidu», kako tranzicioni vlasnik nazva obnovljenu krčmu iz predratnih vremena, taj se u životu nije propisno uroljao. Ni nalik pomesnim birtijama, smradežnim ćumezima i izraubovanim prčvarnicama, krčma je zadržala svoj  stil i gotovo stoletni duh gostoprimljivog multikulturalizma. Kroz njen foaje i klozetsku romantiku sjajnobelih pločica prošla je čizma austrougarskih fićfirića, čunkovito zakrivljen opanak srpskog seljaka, lakovana cipela međuratnih srednjoevropskih pustolova, ispolirana cokula partizanskog  ratnog veterana-lentaša, kao i današnji novopečeni soj biznis-klas srbijanske elite u odelima dizajniranim po evropskom kroju. Krčma je, međutim, posle 2000-te, u uslovima ekonomske krize, preuređena tako da jedan njen deo privređuje kao kladionica sa zasebnim bočnim ulazom; glavna sala sa petnaestak manjih stolova raspoređenih po ćoškovima i paralelno po sredini centralne odaje, ostala je i dalje da posluje kao kafana sa širokim predvorjem i letnjom baštom. Unutrašnjost krčme i dalje svedoči o slojevitoj prošlosti: veliko ogledalo u foajeu o vremenu bordela, kao i starinski fenjeri duž zidova, potom neobarokna plafonjera sa opskurnim motivima arabeski, uramljeni portreti svih, predratnih i posleratnih vlasnika krčme, okačeni da vise simetrično uprtih pogleda jednih na druge sa suprotnih strana zidova.

Što se pak tiče gostiju tu su:

Sto 1.

Todor, levičar-utopista, učitelj u penziji, smatra da je vreme velikih ekonomskih lomova na globalnom planu najava novog levitiranja bauka komunizma nad Evropom. Dokaz za to su mu dužničke krize zemalja EU, poslovična klasna obespravljenost zemalja Trećeg sveta, akademska levičarska strujanja u SAD-u, kao i sirotinjski tango zemalja Latinske Amerika; antiglobalista.

Bogdan, nacionalista loklapatriotskog kroja, opštinski ćata, zakleti protivnik globalizacije i duhovnog zatiranja srpstva, sledbenik nekolicine stranaka desničarske ideologije, smatra da je jedini izlaz u povratku monarhiji i korenima slavne nacionalne prošlosti, mitoman.

Svetomir, zakleti liberal, sitni preduzetnik i akcionar, kosmopolita i antinacionalista, smatra da je srpsko društvo u krizi zbog ideoloških lutanja domaćih intelektualnih i političkih elita u poslednjih 20 godina, ateista.

Sto 2.

Pesnik, svršeni akademac sa diplomom a bez posla, kafanski provokator i lezilebović, na udaru svih, dužan nikome. Objavio nekoliko zbirki satiričnih pripovedaka i zbirku pesama «Mi smo sa mladine strane»,  kojom ismejao gradske činovnike i političare, oprezni agnostik, apolitičan.

Rade, Pesnikov jedini prijatelj, opskuran tip, bez ikakvih karakterološki crta, bezmalo duh, da nema onaj prostonarodsko-vukovski cug u sušenju loze, ispičutura-ćutolog, vernik.

Ostali stolovi: ljudske mrlje bez karaktera, portreti bez lica, ektoplazmatične sablasti bez odraza u ogledalu, tihi fenjeraši što loču i žderu daveći se u sopstvenim mislima ispod verbalnog praga, povremeno samo onomatopejski njačući, rokćući i blejući.

Dijalozi:

Bogdan: Todore, treba da nasamo s tobom porazgovaram o nečemu, ako si dokon. I, ako nisi baš u nekom velikom poslu, ipak radi mene nađi vremena.

Todor: Ali i inače sam dokon, a posebno radi tebe. Ako oćeš nešto da govoriš, izvoli.

Bogdan: A, evo ga i Svetomir slatkoreki, najdokoniji od svih kafanskih liber(bud)ala.

Svetomir: Tako mi psa, mi opet pročistismo neprimetno našu državu, iako smo nedavno bili utrvrdili da obiluje dobrim osobinama.

Todor: Postupili smo razborito – zaključi Todor i namigivački se okrete Pesniku iza leđa.

Pesnik (čita): Čelom mojim i danas je splet od bora. Al’ su oči ozarene uvek tobom; Ti si izvor slobode i odmora, izmirenje sa pustinjom i sa grobom – na šta se Rade isplazi društvu za susednim stolom. «Budala», jetko odbrusi Bogdan na ovaj gest.

Bogdan: Daklem, pravičnost!? Ti tvrdiš, o premudri Todore, da je pravično ono što koristi jačem. Zar u svakoj državi vladajući element nije baš onaj najjači? Po tebi je onda pravično ono što koristi državnoj oligarhiji na vlasti,  a podanicima jedino preostaje pokoravanje njenim uredbama i zakonima.

Todor: Upravo tako, razboriti Bogdane, vlast je slast, pa bila ona tiranska ili demokratska, sa sve evropskim nadevom od zajmova zelenaških banaka i fondova. Nama je potrebna nova narodna vlast, sačinjena ne od stranaka sa scene nego odozdo, iz trbuha.

Utom se umeša Svetomir, inače mirna individua, kao pogođen sačmom u dupe.

Svetomir: Demagoška glupost – zavapi on – Pa zar to nismo imali pola veka i šta smo dobili? Mešinu koja je izbljuvala sve vekovne atavizme bratskih nam naroda i umesto evropske budućnosti, destrukciju i renesansu srednjovekovnog gliba. Još da nam i popovi tamjanom kade državnu birokratiju a svoj pravoslavni katehizis nekakvom veronaukom zovu i deci nam mozgove retuširaju.

Bogdan: Evropska budućnost! – naprasni smeh – Je l’ to ona Evropa što ropće pod štiklom švapske kancelarke dok bušne helenske mošnje od miline pevaju sužanjsku Odu radosti?

Pesnik (pripit, zaplićući jezikom): A ‘e l’ ‘oće ta Evropa umeti da peva onako kako su sužnji pevali o njoj? – na šta Rade napući usne i poentirano podrignu vabeći grozan eho.

Bogdan (okrenuvši se Pesniku i Radetu): Tako je Pesniče, ne reče li neko, da vas pesničku bratiju treba lepo ugostiti i pažljivo saslušati a onda još lepše i pažljivije ispratiti iz države. Hm, (više za sebe), ovde ionako samo baljezgate k’o dva pijana umobolnika.

Pesnik (svečano): Ne marim da pijem, al’ sam pijan često!…- zbunjeno prisećajući se sledećeg stiha, a sve blenući u Radeta čija se glava rasprostrla duž stola -… možda spava sa očima izvan svakog zla….

Todor (brižno): Nije ni njima lako, pesnicima i budalama. Što li se ne ugledaju na sabraću ruske futuriste, do sada bi već bili afirmisani, proslavljeni i mrtvi (smeh).

Svetomir: Pesnik i pesnica, kako se morfologija poigrava ovim stvorenjima. Još će da nas sve nadživi stih nekog od ovih pametnjakovića, vetrogonje-mudrosera, a mi ćemo svi skupa k’o Dok Holidej otići u autokarikaturalnu legendu. Možda i bolje tako. Neki životi nisu zaslužili da budu življeni. Samo smo za luna-park posred Stradije.

Pesnik (Svetomiru): Kažem ti, prijatelju, varvari dolaze da osveže krv planinskih reka, da toljagama premlate umorne kipove i podviknu: Marš u istoriju!

Bogdan (rezonujući): Nama su potrebni nacionalno osvešćeni pesnici, ne kojekakvi trendovski provokatori brendirani po zapadnjačkim intelektualnim spa-centrima, oni koji će da opevaju ognjište stare tradicije, a ne ovi urbani grafit-majstori i belosvetski plagijatori.

Todor (posprdno, u pravcu konobara koji nadolazi kao cunami): Pesniče, znaš svoj dug.

Pesnik (istresajući maglu iz novčanika): Ovako nije bilo veselo još od potapanja Titanika.

Rade, koji je poslednju deonicu sokratskih dijaloga prespavao na stolu, najednom se uspravi, značajno podiže kažiprst u pravcu arabeski duž plafonjere i ovo reče konobaru: «Dupli!», te se stropošta na pod kafane.

«Amin», uzvrati bogobojažljivo konobar.

 Krčmilo se cele noći do pred zoru. A onda su gosti u grupama počeli da odlaze. Gašenjem fenjera konobari su odzvonili fajront. Trebalo je poći, prevaliti preko kafanskog praga u bljesak praskozorja i izmaglicu. Rade je poslednji izašao iz krčme. Umio se na gradskoj česmi i teturavo uputio svojoj kući. Psi su lajali za njim. Rade se maši za kamen sa ulice a onda ipak zastade. Umilna pseća njuška olizala je skorelo blato sa njegovih cokula. Rade zaleže na obližnju klupu i pomilova psa. Automobili odasvud nalik kočijama u vrtoglavom topotu stuštiše se kao zvuci nadolazeće apokalipse. Rade  u magnovenju kao da ugleda potop Nove Atlantide i osmehom zadovoljstva produži u bunilu san.

* korišćena literatura: za tehniku pastiša u dijalozima Platonova «Država», kao i (para)citati iz pesama (Dis Rob, M. Đorđević Varvari, kao i poznati stihovi B. Miljkovića i M. Todorovića)

Beleška o autoru:     

 Tomica Ćirić (1980), rođen u Pirotu. Diplomirao na Katedri za opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio kao profesor u gimnaziji i kao novinar kulturne rubrike u lokalnim novinama. Objavljivao u periodici poeziju, kratku priču, eseje, kritiku (zastupljen u nekoliko pesničkih zbornika i časopisa, kao i u novom jesenjem trobroju časopisa Koraci). Objavljuje periodično u elektronskoj formi na blogu Pljuskovi. Do sada nije samostalno objavljivao, sem zbirke Nova utopija koja nezvanično postoji samo u elektronskoj formi.  Živi u Pirotu.