Тодоровић Јелена – Старопланинске црепуље

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012 |

Живот у селима на Старој планини био је везан за мукотрпан рад и опстанак у суровим условима. Нарочито је био тежак положај жене која је у друштвеном и породичном животу имала занемарујући значај. Жена је била задужена за домаћинство у кући, морала је да помаже породици и супругу у пољопривреди, сточарству. У традиционалном народном животу, жена је била нужно зло, јефтина радна снага, ноћна кукавица, “дирек” и “порежџија у кућу”. Када деца дођу на свет, обављајући свакодневне послове морала је увек да буде близу детета. Женска деца су се од мајке учила свим обавезама. Рано почињу да плету и преду, да жању, да копају, сакупљају сено, као и да обављају кућне послове. Посебно су се девојчице радовале у току пролећних дана када су жене из села правиле црепње. Гажење црепњи је за жене истовремено представљало њихову муку, рад и забаву. Користиле су то време да бар на неки начин дају себи одушка, и да кроз шалу и игру забораве на свакодневне послове и проблеме. Црепуља је представљала хранитељку породице коју су сви поштовали. Поступак израде црепуља, на Старој планини, остао је на нивоу прве етапе историјског развитка, без даљег усавршавања технике израде. Грнчарија, у почетку израз нужде (неолит), током времена развила се у занат и уметничку форму. У историјском развоју грнчарије могу се издвојити три етапе. У првој етапи предмети су се израђивали од глине, једноставних, али изузетно практичних линија. Предмети су се пекли на сунцу све до епохалног открића ватре, када се посуђе пече на отвореном огњишту. Другу и трећу етапу карактерише проналазак кола и глеђи и усавршавање технике израде.. Црепуља се на исти начин израђивала од неолита па све до седамдесетих година двадесетог века, када у потпуности престаје израда на Старој планини. Израда се заснивала на примитивној техници израде без даљих усавршавања од праисторијских времена до данас. Према техници израде, црепуље, спадају у производе керамике без кола. Грнчарија рађена без кола назива се још и „женска керамика“ због тога што је израђују углавном жене и то за потребе у домаћинству. Основни облици ове производње су гломазни и груби предмети од непречишћене глине за печење хлеба. У селима око Нишаве и на Старој планини у којима није било пећи за печење хлеба, било је жена које су се бавиле израдом црепуља. Подручје Старе планине засуто је језерским седиментима који су представљени финим глинама, које су послужиле као основа некада веома развијеног грнчарства, претечи савременој изради керамике. У већини старопланинских села, основа израде црепуља је иста, али са различитим варијацијама, ритуалима и поступцима са духовним и практичним значајем. Осим у старопланинским селима, црепуља се такође израђивала и на другим просторима, али углавном без икаквих магијских радњи и обичаја или се пак куповала од трговаца ”црепњара”.О изради црепуља највише података сазнајемо из усменог и писменог казивања Драгољуба Златковића, који је своја истраживања спровео на подручју Старе планине од Минићева и Ошљана у општини Књажевац па све до Бачева у општини Димитровград. За израду црепуља се користила глина, црвеница, ума, иловача, која се у неким селима узимала са три различита места. Овде се већ примећује поштовање броја три, као и код самог поступка гажења глине три-девет пута. Гажење се обављало најчешће у другој половини пролећа и почетком лета, када је вегетација најбујнија.  Пролећни годишњи обичаји су усмерени ка рађању, почетку свега што до краја године мора да да добар исход; плодност, радост живљења, здравља и успешног посла, неизбежне љубави и милости Господње. Бирају се суви и топли дани како би мокра глина могла да се гази и како би црепуље могле брзо да се суше. Свако село везује израду за одређени празник или недељу, нпр. Видовдан, Св. Јован биљобер или недељу после Духова, када се моћ светаца уграђује у црепуљу. По земљу се ишло рано ујутру како би се у црепуљу уградила моћ почетка дана. Пре гажења ово свечано дешавање се обележавало уношењем домаћице цвећа у кућу. Ово је друштвени догађај који је био јаван и обављао се на раскрсницама или поред моста, тамо где има довољно воде, простора и пролазника. Земљу су газиле углавном младе, здраве, вредне, јаке жене, у плодним годинама, удаваче. Девојка која гази морала је да буде “део неначете целине”, што значи да није удовица, да рађа, да су јој сва деца жива, да није побацивала, да има оба родитеља и да нема скоре смрти у кући или блиској родбини. Док гази глину девојка мора бити чиста, што значи да у том тренутку нема мензис и да претходног дана није имала сексуалне односе. Босе, разголићене, непрекидно газећи глину преносе на црепуљу-хранитељку- плодност, здравље, моћ. Без кошуље, само у сукну, младе и веселе, прелазе границу пристојности и кроз песму, игру, шалу, забављају једне друге, задиркују мушкарце и алудирају на сексуални акт. Уколико се гажење обављало у дворишту или на гумну у кругу укућана онда се изостављао део ритуалних радњи које се односио на истицање женског пола и скретање пажње мушког пола. Уколико у породици није било младих девојака и жена, газиле су и старије жене, чак и мушкарци, јер је црепуља свакако била неопходна. Пролазници, било жене или мушкарци требало би да их поздраве речима “тврдц”, што значи да им црепуље буду тврде, а оне му одговарају “железц”, да црепуље буду као од гвожђа несаломиве. Ако их пролазник не благослови, учеснице га куну и вређају. У појединим селима постоје и бајалице које се изговарају при гажењу глине. Понегде жене које газе, праве и лутку у облику жене, облаче јој свечане ствари или одећу које скидају приликом гажења. Лутка је окренута лицем ка месту на коме се глина гази. Њена улога у свему томе, варира од села до села. Негде је праве чисто забаве ради, а негде представља заштиту од урока, како би радознале очи пролазника гледале у њу а не у црепуље. Гажење има три фазе која се понавља по три пута, принцип три-девет пута. У првој фази се претходно очишћена, уситњена земља, обликује у облику купе са рупом на средини у коју се сипа вода и почиње се са гажењем. Жене се хватају једна за другу и кружним кретањем као у колу газе, док се сасвим не истањи, када се поново покваси водом и понавља све од почетка три пута. У наредне две фазе додају се сламасти или влакнасти додаци, чак и коњска балега како би се маса што боље учврстила. Гажење траје док се додаци лепо не уграде у масу и док год се не постигне жељена пластичност. Када је маса готова, равномерно се дели на “погаче” које добија свака од учесница. Од једне “погаче“, у већини случајева могу се направити три црепуље, што зависи од количине гажене глине. Обликовање се најчешће врши под кровом и на месту одакле се црепуља неће померати док се сасвим не осуши. Одвоји се маса за једну црепуљу, па се рукама умеси у виду равномерно истањене погаче. Затим се левом руком притиска ивица будућег дна црепуље која се обликује, а десном руком се, вештим покретима и постепено, савија навише слободни део ивице до висине од 8-10 cm. При том се десна рука, која обликује и глади, често кваси у суд са чистом водом или у суд са раствором говеђе балеге или глине, али постоје и друге варијације. После сушења, које траје од једног до неколико месеци, подвргава се печењу, прво на слабијој, а касније на јачој ватри, после чега се одмах употребљава. У врелу црепуљу убацује се хлеб који невероватном брзином нараста, што поново алудира на сексуални чин. Црепуља се поставља на огњиште и затрпава пепелом и жаром. За печење разних јела и печења, користи се и метални поклопац-сач који се ставља преко црепуље и поново се све затрпава жаром и врелим пепелом. Добра црепуља у сталној употреби може да траје и више од десет година. У случају да се поломи, њени делови се уграђују у вурње или се постављају у ограду око куће,тј. тамо где је неће газити људи и стока. Обичај Газéње црéпње имао је своју практичну страну: не троши се новац на куповину црепуље већ се за њену израду користи домаћа радна снага о празницима, и то уз дружење и забаву. Истовремено, има и своју магијску страну: у црепуљу-хранитељку се уграђују моћ празника и свеца, магија речи и моћ низа магијских поступака, које она преноси на дом и на оне које храни. У старопланинским селима, која располажу погодном глином и негују архаичну културу и магијску праксу, обичај има много више појединости и дужи низ поступака него у осталим селима. Праобразац овог обичаја, ако га је било, најбоље се уочава на подручју Старе планине од Ћуштице и Засковаца до Дојкинаца и Рсоваца. Још прецизније: у Засковцима, Топлом Долу и Гостуши.

Ако црепуље сагледамо кроз материјалистичку призму културе, увиђамо да сходно разним формалним критеријумима он не заслужије неку велику пажњу и представља само једну од ствари покућства некадашњих старопланинских села. Али, ако је сагледамо кроз призму вредности које јој човек придаје и знања и вештина које у њих улаже, добијамо потпуно супротну слику и можемо да их сматрати аутентичном културном креацијом и значајним примером културног наслеђа, превасходно у нематеријалном смислу. Да би их човек што боље схватио, потребно је да их види, упозна, доживи, да о њима научи управо у њиховом „природном станишту“. Један од најбољих начина је лично искуство, а лично искуство се стиче директним контактом. И ту долазимо до туризма. Упознати културу, уметност, дела једног народа, једног простора, могуће је кроз туристичка путовања. Најприкладније је представљање у оквиру сеоског туризма и на манифестацијама са етнографским елементима. Таквим представљањем, туристи имају непосред увид у поступак израде, упознају све оно духовно и магијско што прати израду црепуља. Поступак израде црепуља и спремање традиционалних јела у њима, могу се директно уткати у туристички доживљај. Посетилац би се могао укључити у читав процес израде црепуља, од копања глине, преко гажења, до печења исте, а такође и у припреми хлеба и традиционалних јела. Укус погаче, јела и печења из црепуље посебно је цењен. Туристи би се сећали тих активности јер су аутентичне и пробане, а обичај гажења црепњи би се сачувао од заборава.

 

Јелена Тодоровић, рођена 7.12.1988. у Нишу, завршила Природно-математички факултет у Нишу, тренутно похађа дипломске – мастер студије на истом факултету.

 

 

One Response to Тодоровић Јелена – Старопланинске црепуље