Teži i nepristupačniji čovek, prikaz romana Čovek-fuzija

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013,kritika,poezija i proza |

Nikola Mišić, Čovek-fuzija. Beograd: NNK international, 2012.

piše: Sonja Jankov

 

Liliputanska dimenzija kod Mišića postaje roj muva u koje se lik polako pretvara, isprva ne verujući ni sam u to što se dešava, tragajući uporno za racionalnim objašnjenjem. U svetu van hofmanske fantastike, isto nastojanje da se istrajno traga za racionalnim objašnjenjem kako bi se čovek „pomirio“ i prihvatio datu situaciju u kojoj se nalazi

covek_fuzijaSvaki put kada pisac ima formalno obrazovanje iz vizuelne umetnosti, što je u slučaju Nikole Mišića filmska režija, književna naracija se gradi iz odabranih fragmenata koji su spojeni realističkim tonom pripovedanja ili lirskom sažetošću koja novostvorenom poetikom čitaocima daje jedan drugi pogled na stvari. Kod Mišića, upečatljive slike su kao u procesu fuzije sižejno spajane u pripovetke koje daju jednu težu, stilski zaokruženu proznu celinu naizgled realistički intoniranu. Kao čovek urbane sredine koji živi na Dorćolu u Beogradu, Mišić kao i mnogi drugi stanovnici gotovo svakodnevno čeka u redovima, postaje deo gužve u javnom gradskom prevozu, prolazi kroz komplikovane procedure u zdravstvu i vaga svoju kupovnu moć sa troškovima korišćenja i održavanja automobila. Ovakav ritam života je kod njega stvorio strpljiv pripovedački ton koji može da predstavi i najmanji detalj i dovede ga do grandioznih razmera, ali i da objektivno predstavi dešavanja iz svakodnevnice.

Upravo zbog takvog pripovedačkog tona, objektivnog i umerenog radi isticanja realističnosti prikazanih slika i dešavanja, Mišićeva proza je pristupačna svim uzrastima do kojih dopire domaća književna produkcija. Ali upravo takav ton pripovedanja dao je Mišiću šansu da svoje pripovetke izmesti u jedan hofmanovski, edgar-alan-poovski fantastični svet koji nastaje malim izmeštanjem logičkog sleda stvari i koji je ogdelalo ljudskih snova ili njihovih najdubljih želja i tajni. U pripoveci „Crni voz“ imamo detaljni prikaz svakodnevnice porodice radnika – sredovečnog železničara sitne građe i njegove krupne supruge koja ne može da ima dete. Pripovedač nas uvodi u suptilan opis njihovog međusobnog odnosa, njihove egzistencijalne osamljenosti i pripovetka bi ostala enciklopediski primer realistične proze da nije uveden fantastični obrt. Mašinovođa se, zamenom identiteta, nađe u poziciji da telo svoje žene vidi i nosi kao svoje. Tek tada stilistika i realistični ton pisca dobijaju nekad ironični prizvuk, nekad sposobnost da grade groteskne prikaze, ali kako su uvek centrirani oko individue, one ostaju realistične, u domenu prikaza ljudskih strahova i podsvesti.

Pripovetka „Čovek-fuzija“ po kojoj je naslovljena cela zbirka, sa likom kojeg prati uvodi čitaoca u jedan manje raskalašan i manje ironičan guliverovski svet od onog kojeg mu je svojevremeno ponudio Džonatan Svift. Liliputanska dimenzija kod Mišića postaje roj muva u koje se lik polako pretvara, isprva ne verujući ni sam u to što se dešava, tragajući uporno za racionalnim objašnjenjem. U svetu van hofmanske fantastike, isto nastojanje da se istrajno traga za racionalnim objašnjenjem kako bi se čovek „pomirio“ i prihvatio datu situaciju susrećemo svaki put kada nas obaveste putem medija da cene rastu petnaest posto, već drugi put ove godine, a penzije samo dva posto, dok studentski krediti ostaju istog iznosa koliki su bili pre pet godina. Kada se pogleda odnos onoga što stanovnici tokom jednog meseca moraju da racionališu da bi emotivno mogli efikasno da funkcionišu do kraja meseca, Mišićev lik koji iskašljava muve i svaki put se smanjuje po koji centimentar počinje da izgleda više kao metafora nego kao fantastična situacija koju nam je pisac iz nepoznatog razloga ponudio.

Fantastični momenat je u pripovetkama Nikole Mišića uvek prisutan uz prizvuk onostranih, nečistih sila, čime se ripovetkama uklanja političko-socijalna dimenzija i čime one dobijaju veću pristupačnost, odnosno mogu zainteresovati veći broj čitaoca. Svakako, to ne znači da čitalac mora neizostavno da gaji simpatije prema crnim, demonskim vozovima ili crnim muvama koje u potpunosti menjaju živote likova u pripovetkama, da budu skloni strahu od tri šestice (pripovetka „Bordel (Hexakosioihexekontahexaphobia)“. Ovi motivi su odabrani stoga što su generalniji i u neku ruku literarniji od svih mogućih obrta koje donose tranzicija i recesija. Sa druge strane, prolazak crnog, demonskog voza koji uzrokuje to da se mašinovođa probudi u telu svoje žene i naizgled unese samo još veću udaljenost između njih dok se ne rodi dete, možda je manje fantastičan i neobičan momenat od činjenice da se mediji sve češće okreću pričama o promeni pola, hirurškoj intervenciji koja je ipak nešto lično i koja se tiče samo individue koja joj podlegne, a svakako ne nešto što nužno mora biti informacija za svakoga do koga medij dopire.

Mišić zbirkom pripovedaka Čovek-fuzija ne pretenduje da bude shvaćen kao pisac visoke književnost, već da, gotovo reporterski, da sliku o čoveku koji postaje sve teži i teži, kao jezgra atoma u procesu nuklearne fuzije. To je čovek u kojem se sve više toga skuplja, koji i po temperamentu postaje teži i nepristupačniji za komunikaciju.