TERORISTA I NEKRUNISANI KRALJ RAKETNE INDUSTRIJE

Filed under: 2013,afirmator,istorija |

Kibalchich

Povodom 160.godina od rođenja Nikolaja Ivanoviča Kibalčiča

(1)
Da su vlasti carske Rusije znale da je njihov zatvorenik, inače saučenik u ubistvu Cara Aleksandra II, jedan od najvećih matematičkih umova u istoriji čovečanstva možda bi ga i sačuvali u životu bar još neko izvesno vreme. Nisu ni slutili, ni verovali i ako ih je mladi zatvorenik molio za mesec dana života kako bi završio svoja naučna istraživanja.U kazamatu Petropavlovske tvrđave maštao je o letu na zvezde, očekujući smrtnu kaznu. U svojoj ćeliji stvarao je teoriju raketodinamike ali njegovi radovi nisu interesovali carske činovnike. Molba nije uslišena. Mladi čovek koji je za svog kratkog života, živeo ispred svog vremena pogubljen je u Sankt Peterburgu te 1881.godine. Njegovi projekti, nacrti, zabeleške, su sklonjeni i držani u najstrožoj tajnosti sve do Oktobarske revolucije.
Taj mladić zvao se Nikolaj Ivanovič Kibalčič. Rođen je 19.oktobra 1853.godine u gradu Koropi, Černogorska oblast, današnja Ukrajina.Od oca sveštenika i majke domaćice. Poreklom je od starih Trebješana iz Nikšića i okoline, Crna Gora.

Nakon uspešnog završetka srednje škole, upisao je Institut železičkog saobraćaja u Sankt Petersburgu koji je pohađao u periodu 1871-1873.godine, potom prelazi na Medicinsko-hiruršku akademiju 1873-1875.godine. Kao student, povezuje se sa tada ilegalnim revolucionarnim krugovima, da bi oktobra 1875.godine bio uhapšen zbog posedovanja revolucionarne literature i propagandnog materijala. Iz zatvora je pušten tek 1878.godine. Ubrzo postaje član organizacije „Sloboda ili smrt“ frakcije pokreta „Narodna Volja“ poznatiji kao „narodnovoljci“ koja se u istoriji i zvanično vodi kao preteča kasnije nastale SKP(b)-a (boljševičke partije).
Umereni vođa „Narodne volje“, Georgij Valentinovič Plehanov (1856-1918) izgubio je totalnu kontrolu nad radikalnom frakcijom predvođenu studentom Andrejom Željabovim ( inače glavnim organizatorom atentata na Cara Aleksandra II.), koja se zalagala za oružani obračun sa carskim vlastima u vidu organizovanja terorističkih akcija, sabotaža i likvidacija.
Bez obzira na vojničku neobučenost “narodnovoljci” su bili prva organizovana teroristička grupa na prostorima carske Rusije. Mnoge tadašnje organizacije u Rusiji se nisu slagale sa političkim i reformskim kursom Cara Aleksandra II, među kojima je najglasnija bila “Narodna Volja”, i čiji je rukovodeći komitet doneo najradikalniju odluku u svom delovanju, a to je likvidacija Cara. Samim tim iz sfere politike “narodnovoljci” su zakoračili u drugu dimenziju, u klasičan terorizam.
Mladi Kibalčič se odmah pridružio terorističkoj grupi. Interesantno je i to da je radikalnu frakciju i njene metode borbe i delovanja podržao i stariji brat Vladimira Iljiča Lenjina, Aleksandar Uljanov. Grupa je bila malobrojna. Uz vođu Andreja Željabova činili su je Sofija Perovskaja, Vera Figner, Ana Jakimova, Grigori Isaev, Nikoli Sablin, Timofej Mihailov, Nikolaj Rusakov, Tatjana Lebedeva, Mihail Frolenko, zatim Poljaci Aleksandar Kviatkovski , Ignacij Hrinjevicki, jevrejka Gesja Gelfman…mladi Kibalčič.
Talas mladalačkog idealizma ali i avanturizma, poveo je Nikolaja na put bez povratka. Urođeni talenat i svoj entuzijazam podredio je svirepom planu likvidacije Cara Aleksandra. Prilikom samog ulaska u organizaciju “narodnovoljaca” zakleo se u život i da će svim svojim bićem raditi u interesu grupe.
Ubrzo je dobio i svoju ulogu i mesto u organizaciji. Bio je zadužen za ručnu proizvodnju ubojitih sredstava sa kojima bi “Narodna Volja” krenula u otvoreni obračun sa carskim vlatima i direktno na samog Cara.
Eksplozivne naprave i ručne bombe koje je lično kreirao, sklapao i pravio, testirao je po parkovima na obodu Sankt Peterburga, poljanama i improvizovanim poligonima daleko od očiju javnosti.
Svi testovi ekspozivnih naprava koje je Kibalčič ručno proizveo, davali su iznenađujuće dobre rezultate. U kratkom vremenskom periodu Kibalčič je naoružao svoje “drugove” koji su bili spremni za akciju.

kibalchich_stamp_2

(2)
PRIPREMA, ORGANIZACIJA I PRVI NEUSPEŠNI POKUŠAJI ATENTATA

Vrhuška terorističke grupe donela je odluku i izdala nalog da Kibalčič, Isaev i Jakimova budu odgovorni za kompletnu pripremu eksplozivnih naprava i bombi koje su neophodne za likvidaciju Cara. Međutim na samom početku dogodio se veliki peh. Nespretnošću Grigoria Isaeva prilikom sklapanja bombe došlo je do eksplozije gde mu je teško povređena desna ruka. Jakimova ga je odvela do bolnice, ne samo kako bi svom saborcu pomogla, već i da pazi na njega da pred bolničkim osobljem ne kaže istinu od čega mu je stradala ruka. Konspirativna delatnost grupe nije otkrivena, dok je Isaev otpušten iz bolnice nakon amputacije tri prsta sa desne šake. Zbog povrede i nesposobnosti, nije učestvovao u daljem radu i aktivnostima . Ostali su samo Kibalčič i Jakimova.
U novembru 1879.godine, sindikalista i član Severnog saveza radnika Rusije, Stefan Halturin dobija posao u stolarskoj radionici zimskog dvorca u kome je Car Aleksandar II živeo. Kao simpatizer Narodne Volje bio je u stalnom kontaktu sa zaverenicima, i ubrzo nakon dobijanja posla u dvorcu započinje aktivnosti u njihovoj službi kao insajder. Dva meseca je radio savesno i vredno, tako da je od carskih službenika bio okarakterisan kao dobar radnik, i samim tim nije privlačio sumnju na sebe i svoje prave konspirativne namere. Ubrzo je upoznao ceo dvorac uzduž i popreko, od podruma i podzemnih prolaza do samih krovova. Krajem januara 1880.godine,Jakimova i Kibalčič ga snabdevaju velikom količinom dinamita, koji je Halturin sakrio ispod svog kreveta u spavaonici osoblja koji su službovali na dvoru. U dosluhu sa samim jezgrom “narodnovoljaca”,čekao je i birao najpovoljniji momenat za likvidaciju vladara Rusije. Ubrzo je i došao dan 17.februar 1880.godine, kada je Stefan Halturin postavio ekspozivnu napravu u podrumu zgrade tačno ispod centralne trpezarije za obedovanje. Ekspoziv je aktiviran oko 18.30h kako su zaverenici kalkulisali da će Car u to vreme večerati. Međutim carev gost Princ Aleksandar od Batenburga, je kasnio na zakazanu večeru, koja je odložena za kasnije, tako da je tokom velike eksplozije trpezarija bila prazna. Car je ostao nepovređen, ali je ipak ishod terorističke akcije ostavio veoma krvav rezultat. Osmoro ljudi je poginulo, a pedesetak teže povređeno. Žrtve su bili dvorsko osoblje i službenici careve kancelarije. Halturin je uspeo da umakne, prebegavši u Moskvu, gde će nakon nekog vremena biti uhapšen, osuđen na smrt i obešen marta meseca 1882.godine.
“Narodnovoljci” nezadovoljni neuspešnom akcijom ne gube vreme. Odmah su krenuli sa novim planom akcije.
Tek nakon godinu dana od neuspešnog atentata u Zimskom dvorcu, „narodnovoljci“ otkrivaju da Car svake nedelje prolazi kroz ulicu Malaja Sadovaja sa svojom pratnjom. Po ocenama Željabova ta ulica je bila idealna za organizovanje napada. Gesja Gelfman je stanovala u iznajmljenoj sobi u neposrednoj blizini, u ulici Teleznaja, gde su se odmah prebacili članovi grupe i skromnu sobu pretvorili u svoj Glavni štab, dok je u stanu Vere Finger bila stacionirana radionica za ručnu proizvodnju bombi i eksplozivnog naoružanja.
Nikolaj Kibalčič je predložio da napravi bombu na bazi nitro-glicerina, ali ga je Željabov sprečio u tome, pod izgovorom da je to nerealno rešenje.
Nakon dugih analiza, zaverenici su skovali plan u kome bi carska kočija bila gađana ručnim bombama sa krovova zgrada i haustora. U slučaju neuspeha jedan od zaverenika bi morao da pridje Caru sa ručnom bombom i pištoljem i direkto ga likvidira iz neposredne blizine. Ta uloga zapala je Poljaku Ignaciju Hrinjevickom. Naravno podrazumevalo se i to da bi u tom slučaju taj poduhvat bio samoubilački čin. Zadatak Nikolaja Kibalčiča je bio da neophodno oružje za akciju napravi u što bržem mogućem roku.
U sred završnih priprema atentata, „narodnovoljci“ primaju prvi ali snažan udarac od strane države. Tajna policija „Ohrana“ je saznala za planove likvidacije Cara i 28.februara 1881.godine, u svojoj akciji uspeva da uhapsi samog lidera zavereničke organizacije Andreja Željebova. Tokom isleđivanja i policijske torture Željebov se držao hrabro odbijajući da oda svoje saborce i planove organizacije. U svojoj izjavi policiji a i zvanično je tako zabeleženo stoji: „Nikada i niko neće uspeti da sačuva život Caru Aleksandru“!
U nastavku akcije hapšenja, u ruke „Ohrane“ pada i Poljak Aleksandar Kviatkovski, ali tokom istrage ni od njega nije izvučena nijedna značajna informacija koja bi bitno uticala na spašavanje života Cara Rusije.

(3)

CAR JE MORAO DA UMRE!
Nije prošao ni dan nakon hapšenja vođe zaverenika Andreja Željabova, vodeću ulogu u organizaciji i realizaciji atentata preuzima temperamentna Sofija Perovskaja, koja ne okleva ni tren u daljem sprovođenju plana. Bila je svesna da nemaju puno vremena, i da akciju napada na Cara moraju što pre da izvedu. „Ohrana“ im je bila za petama, unutar državnog aparata bilo je opšte vandredno stanje. Još od masakra u Zimskom dvorcu, hiljade policajaca, agenata, doušnika je bilo mobilisano u poteri za zaverenicima. U skladu sa situacijom „narodnoviljci“ donose odluku da se napad izvede 1.marta 1881.godine. Plan je bio razrađen, i svako je bio raspoređen na svojoj poziciji, ali i pored toga briga i strah su zavladali unutar organizacije. Razlog je bio jednostavan, vremena nema, a teoretski je moguće da Car promeni maršutu kretanja, tokom svoje nedeljne vožnje. Perovskaja je izdala naređenje bombašima da se rasporede širom Kanala Ekatarinski, dok je Kibalčič pored bombi napravio i nagazne mine koje je vešto postavio ukopavši ih u ulici Malaja Sadovaja. Nagazne mine je Kibalčič samoinicijativno napravio u slučaju da bombaši budu neprecizni. Marija Jakimova bila je zadužena da kroz prozor svoje sobe nadgleda i čim primeti Carevu kolonu pošalje signal Mihajlu Florenku koji je bio nadležan za komandu bombašima.
Car Aleksandar II je kao po običaju te nedelje išao svojom uobičajnom maršutom. Pratnju i obezbeđenje činili su desetina dobro naoružanih kozaka na konjima i manja grupa agenata u civilu iza njih.
Kada se meta približila mestu planiranog atentata, i Jakimova dala signal Florenku, odmah su bačene prve bombe na kolonu iz ruku Nikolaja Rusakova i Timofeja Mihailova. Bombe ipak nisu pogodile glavnu metu već usmrtile nekoliko kozaka iz pratnje, Car je tog trenutka ostao nepovređen, međutim napravio je i grešku, kobnu po samog sebe, zaustavio je kočiju, i izašao iz nje da vidi šta se dešava i ko mu je od ljudi nastradao, dok mu je nakon par trenutaka prišao zaverenik Ignacij Hrinjevicki koji je bacio bombu iz neposredne blizine pravo na njega usmrtivši ga na licu mesta. Od velike eksplozije podlegao je povredama i sam Hrinjevicki.
Sem Hrinjevickog, „narodnovoljci“ nisu imali ljudske gubitke, nakon atentata, povukli su se sa mesta zločina.
Veče nakon ubistva Cara, Centralni komitet „Narodne Volje“ šalje otvoreno pismo u javnost gde preuzimaju odgovornost za likvidaciju vladara Rusije i u kome se se izražava spremnost na pregovore sa državom, ali su poslati i ultimatumi…

kibalchich skica

Kibalčićeva skica

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

(4)
KONAČNI OBRAČUN

Kratko i jasno : “ Jedina alternativa i način naše političke borbe je revolucija i predaja vlasti narodu! Kao građani ove zemlje i ljudi od časti mi tražimo: 1. Opšta amnestija za sve političke zatvorenike. 2. Sazivanje velike skupštine svih narodnih predstavnika koja će doneti odluku o opštoja amnestiji“ Nakon objavljenog pisma “Narodnovoljaca“ u javnosti, stizale su im poruke podrške svih radikalnih levičara Evrope, među kojima je kao pojedinac bio najpoznatiji lično Karl Marks.
Država je ćutala, ali u potaji i radila svoj posao. Zatišje i nemo ćutanje države „Narodnovoljce“ je držalo u neizvesnosti i panici. Razlog za strah je bila činjenica da je „Narodna volja“ tih godina bila nemasovna organizacija. Kao mali Pokret u začetku odrekavši se parlamentarne borbe, svojim izborom radikalnog puta svog delovanja, minimizirana je šansa daljeg razvoja i prerastanja u ozbiljan politički faktor na tlu tadašnje carske Rusije. Georgij Valentinovič Plehanov osnivač i lider Narodne volje je to prepoznao i javno se ogradio od frakcije unutar svoje organizacije koja je krenula putem terorizma. Da je likvidacija na Cara megalomanski potez i preveliki zalogaj za „Narodnovoljce“ dokazuje i sled događaja.
Nikolaj Rusakov jedan od atentatora uhapšen je prvi. Akcija hapšenja Rusakova kako svedoči tadašnja štampa, izgledala je identično današnjim scenama akcionog filma. Tokom isleđivanja Rusakov je bio podvrgnut najstrašnijoj torturi od strane agenata „Ohrane“, koju nije mogao da izdrži i pod tim pritiskom odao je sve svoje saborce, i dao sve informacije vezane za atentat.
Već sledećeg dana u ruke policije pada Gesja Gelfman, dok nekoliko sati kasnije Nikolaj Sablin opkoljen jakim policijskim snagama, izvršava samoubistvo, ne dozvolivši da ga se živog dočepaju. Iste noći u zamku policije upada Timofej Mihailov, koji biva uhapšen. Hiljade kozaka je patroliralo tih dana po Sankt Petersburgu, svi putevi i izlazi iz grada bili su blokirani. Preostalim zaverenicima na slobodi šanse za bekstvo iz grada bile su minimalne. Konačno izdat je i nalog za hapšenje Sofije Perovskaje, zatim i zvanična poternica oglašena u javnosti na kojoj su se našla imena svih učesnika atentata na Cara Aleksandra II. Nakon objave poternice Sofija Perovskaja odbija predlog njenog telohranitelja Tirkova, da pokuša da se izvuče i pobegne iz grada alternativnim putevima gde je bilo manje stacionirane policije i kozaka. Pobesnela je kada je 3.marta u novinama pročitala da je vođa Andrej Željabov optužen kao glavni organizator atentata i da će biti osuđen na smrt vešanjem. Umesto da pokuša bekstvo iz grada pod opsadom, odmah je krenula sa organizovanjem plana za oslobođenje zatvorenih drugova. Da je to nemoguća misija i pogrešna procena Perovskaje, dokazuje i njeno hapšenje 10.og marta, na sred ulice Nevski u Sankt Petersburgu.
Mesec dana kasnije uhapšena je preostala grupa zaverenika, Nikolaj Kibalčič, Isaev i Mihail Florenko. Dva preostala učesnika atentata Vera Figner i Ana Jakimova uspevaju da pobegnu iz grada i ostanu na slobodi. Usledili su mučni i poslednji dani života za zatočene zaverenike, ali jedan među njima nije trošio ni sekund svog preostalog vremena, držeći se hrabro pred islednicima, veran svojoj ideologiji, našao je vremena i inspiraciju u tom paklu…da budan sanja let na zvezde.

Vešanje narodnovoljaca

Vešanje narodnovoljaca

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

(5)
SAN O LETU NA ZVEZDE

Po svedočenju islednika, na njihovo iznenađenje, ali i zaprepašćenje, mladi Kibalčič se tokom istrage ponašao kao da je fizički samo prisutan, a u mislima je bio ko zna gde. Njegove misli su bile okupirane totalno drugim stvarima, kalkulacijama i proračunima, ne mareći za sudski proces i realno stanje u kome se nalazio. Razrađivao je teoriju korišćenja raketnog pogona letom kroz atmosferu. Skicirao je, dajući opis poletanja rakete sa ljudskom posadom, koju pokreće motor sa gorivom.
Napisao je i sledeće: „Dok u zatvoru, nekoliko dana pred svoju smrt, pišem ovaj projekat, verujem u realnost moje ideje, i ta vera me održava, obzirom da se nalazim u veoma teškom stanju, ali ako se moja ideja ispostavi kao ispravna i realna, biću zadovoljan činjenicom da sam napravio veliku uslugu za moju rodnu zemlju i za celo čovečanstvo.
U svojim spisima postavlja i pitanja, davajući i odgovor: „Kakve sile se odnose na aeronautiku? Verujem takve sile, koje pokreće polako goreći eksploziv“. Kibalčič je skicirao šuplji metalni cilindar sa rupom na dnu i dodao: „ Ako se cilindar suočava sa gornjim zatvorenim krajem, a zatim pod određenim pritiskom izduva, onda cilindar treba da skinem. Mislim da je u praksi takav zadatak ostvariv i može se postići sa modernom tehnologijom“, opisujući svoju skiciranu letelicu.
Sudski proces protiv okrivljenih, Željabova, Perovskaje, Kibalčiča, Rusakova, Helman i Mihailova, počeo je 25.marta 1881.godine. Tužilac Muraviev na osnovu prikupljenih dokaza i priznanja optuženih, tereti „Narodnovoljce“ za težak zločin protiv države i ubistvo Cara Aleksandra II. Sam proces je praćen sa velikom pažnjom tadašnje štampe i javnosti, što u Rusiji, tako i u Evropi.
Karl Marks je pratio suđenje sa velikim interesovanjem, što dokazuje i njegovo pismo upućeno njegovoj ćerci Dženi Lognet: „Da li si pratila proces protiv atentatora iz Sankt Petersburga? Oni su čelični ljudi, čvrsti, jednostavni i hrabri. Svojom galamom i agresivnim nastupom tokom suđenja, kao da pokušavaju da nauče celu uspavanu Evropu, da se probudi, i da radikalnim metodama i borbom dođu do slobode“, navodi impresionirani Marks.
Samo par dana pre pogubljenja 31.03.1881.godine, Nikolaj Kibalčič piše zvanično pismo ministru unutrašnjih dela, u vidu molbe da mu se dozvoli izlaganje svog projekta pred državnom komisijom, ili bar da mu se pošalje pismeni odgovor ekspertske komisije. Molio je samo da mu se odloži kazna do završetka kompletnog projekta. Nažalost njegovi radovi nisu interesovali ograničene carske činovnike.
Tog kobnog jutra, 03.04.1881.godine, optuženi „Narodnovoljci“ dobijaju svoj poslednji čaj, i oblače ih u crna pogubljenička odela. Oko vrata su im zakačene pločice sa natpisom „ubice cara“.
Vešala su bila spremna, na Trgu Semenovski, mesto gde je bilo zakazano javno pogubljenje pred okupljenim narodom. Tadašnja štampa prenosi da je Trg bio obezbeđen sa blizu dvanaest hiljada policajaca, kozaka i čuvara. Pred samo stupanje na vešala gde će biti pogubljeni, Perovskajoj i Željabovu je dozvoljeno da razmene poslednjih par reči i provedu u zagrljaju. Poljubili su se poslednji put, dok je to učinio i Kibalčič poljubivši Perovskaju i pozdravljajući se poslednji put sa svojim drugovima i saborcima. Tiho i dostojanstveno su „Narodnovoljci“ otišli u smrt.
Skoro godinu dana nakon pogubljenja, dana 26.marta 1882.godine, general policije Komarov, poslao je izveštaj državne policije u kome se navodi odobrenje da se predstavi Kibalčičev projekat, ali je bilo kasno. Projekat biva zapečaćen i netaknut sve do 1917.godine i do dolaska boljševika na vlast.
Tek od 1918.godine, Kibalčičevi nacrti letelice sa ljudskom posadom se pojavljuju u stručnoj literaturi astronautike, koji su dali realnu i dovoljnu osnovu za dalja istraživanja. O realnosti Kibalčičeve teorije i projekta složio se i Konstantin Eduardovič Ciolkovski, teoretičar moderne kosmonautike, koji je inspiraciju za međuplanetarne probleme i putovanja nalazio u vizionarskoj literaturi, među kojima je bila i Kibalčičeva teorija.
Kiblačičeva teorija o letu na zvezde pojavljuje se i u delima sovjetske naučno-fantastike, dok je opšte poznato da su najveći sovjetski pisci tog žanra u periodu 1917 do 1965 bili svi eminentni naučnici, akademici, inženjeri, profesori univerziteta i konstruktori raketa i satelita.
Sovjetski Komitet za astronautiku je aktivno pratio sve naučne zamisli i pretpostavke naučnika koji su opravdavali realnost Kibalčičeve teorije i usklađivali je sa razvojem tehnologije, da bi raketna industrija SSSR-a doživela svoj vrhunac 12.aprila 1961.godine, prvim letom u svemir, letelicom „Vastok 1“, kojom je upravljao tadašnji kapetan sovjetske avijacije Jurij Gagarin.
Kibalčič je svoju teoriju razrađivao svega 17.dana, pred svoju smrt. Njegova teorija i nacrt su kroz noviju istoriju ostali pod senkom njegovog imena, nažalost iz političkih razloga i njegove pripadnosti „Narodnoj Volji“.
Ostao je pionir raketne industrije ali i pionir u terorizmu, jer je pripadao prvoj organizovanoj grupi koja se zalagala za radikalni vid borbe prvoj u tadašnjoj Rusiji ali i Evropi.

O autoru:
Dušan Opačić, novinar, rođen 05.10.1977.godine u Beogradu (SFRJ).
Sarađuje sa mnogim redakcijama u zemlji i rasejanju. Živi i radi u Beogradu.

 

 

2 Responses to TERORISTA I NEKRUNISANI KRALJ RAKETNE INDUSTRIJE

  1. Pingback: TERORISTA I NEKRUNISANI KRALJ RAKETNE INDUSTRIJE « Dušan Opačić

  2. Pingback: TERORISTA I NEKRUNISANI KRALJ RAKETNE INDUSTRIJE | Urlik iz tetrapaka

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.