Terezija Okiljević Palikuća, U SENCI ZABORAVA

Filed under: afirmator,broj 19 - okrobar 2013,sf / horor |

U polutami sobe za intenzivnu negu životi su se polako gasili. Jedan po jedan, iz dana u dan. Zoru su nestrpljivo čekali oni sa najviše nade. Prostorijom su odjekivali vapaji koji su se poput horskih glasova mešali sa zvukom respiratora. Izmučena tela meškoljila su se na metalnim krevetima. Povremeno se čulo škripanje izazvano nekontrolisanim trzajima vezanih bolesnika. S druge strane stakla odvijao se život – veselo ­čavrljanje uz smeh, dok su iz daljine dopirali zvuci iz radio-prijemnika.

Iako je vreme neumitno proticalo, činilo mi se da je stalo. Više nisam umeo da proniknem koliko već obitavam ovde. Mogao sam samo da nagađam kada sam bio dovoljno priseban. Svest mi je dolazila i odlazila na mahove. Dobro me je namučila. Kao da smo se vešto nadmudrivali, ali često me je pobeđivala naslađujući se svojom nadmoći. Moja postelja nalazila se naspram prozora. Kada se smrkavalo i mesec sijao na vedrom letnjem nebu, pojavljivali bi se milosrdni anđeli od kojih smo dobijali svako svoju terapiju. Ipak, nije me to uvek radostilo. Nekada mi se uzimanje lekova činilo spasonosnim, ali češće mi je izazivalo nemir i nevericu. Nisam umeo da objasnim zašto, nisam se ni trudio. Ostavljao sam to za kasnije. Bilo je potpuno neprikladno tražiti neki suvisli odgovor od čoveka koji je sve više tonuo u nesvesno.

Olujni vetar drmusao je rasklimane prozorske okvire, ali naleti kiše na prozor uspavljivali su moje sapatnike. Uz to, sada se lakše disalo. Iako ovakve nepogode nikako nisu naklonjene hroničnim bolesnicima, sada su im pogodovale. Sklopio sam oči u nadi da ću zaspati. Nisam uspevao da zaspim već neko vreme. Pokušavao sam da prebrojim besane noći, ali uzalud. Doktori su pričali da je nesanica opasna, srce neće izdržati. Nisam ih slušao, nisam imao vremena. Borio sam se sa svojim demonima.

Prenuo me je iznenadni prasak groma. Polako sam podizao kapke. Strah me je paralisao. Iz tame mi je prilazio muškarac. Zastao je pored mog kreveta. Najpre sam zapazio da ne nosi vojnu uniformu. Ovo me je nakratko umirilo, pa je radoznalost nadvladala strah. U retkim trenucima kada mi se lampica razuma palila, govorili su da moji napadi sežu daleko u prošlost u kojoj sam razgovarao sa preminulim ocem. Tada sam ponovo proživljavao užase ratnih stradanja. Ovaj put bilo je drugačije…

Oči su mi se privikavale na tamu, pa sam mogao bolje da osmotrim posetioca. Preda mnom je stajao mladić na pragu tridesetih. Riđe kose i svetloplavih očiju, prodornog pogleda. Rumen u licu. Rekao bih da je pucao od zdravlja. Bio je odeven u belo laneno odelo. Nekoliko trenutaka zbunjeno ga posmatrajući u tišini, skupio sam hrabrost da mu se obratim:

“Ti si dežurni lekar?”, izgovorio sam dok sam se pridizao u sedeći položaj.

“A ne, varate se…”, uzvratio je, ali sam ga nestrpljivo prekinuo.

“Podsećaš me na nekog koga sam davno poznavao. Bio je dobrodušan čovek, mada malo nezgodne naravi.”

Cinično se nasmejao. „Odlično pamtite za nekoga ko je senilan.“

Njegove reči veoma su me razljutile. Otkud mu to da sam senilan! Da mi možda ne piše na čelu? Morao sam da mu se suprotstavim.

“Ma, šta ti znaš? Tek si se ispilio. Prešao sam sedamdesetu i odlično se osećam”, oštro sam odgovorio.

Mladić se na trenutak zamislio, pa iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio češalj i ogledalce. Oglednuo se i začešljao već savršeno sređenu frizuru. Pomerio je stolicu koja se nalazila pored kreveta i seo.

“Znate li da vašoj bolesti nema leka?”, nastavio je da zapitkuje.

“Nisam bolestan! Naprotiv, nikada se nisam bolje osećao!”

“Vaše poricanje donekle je opravdano. Zasigurno nismo u mogućnosti da biramo od čega ćemo bolovati. Obično nas iznenadi. Stavi na muke, a na nama je da li ćemo se s time izboriti ili ne.”

“Sa mnom si našao da se šegačiš?”

“U pravu ste. Zaista je komično što se krijete u tom voštanom oklopu dok vam je duša ispunjena crnilom. Zar vas to nimalo ne uznemirava?”

“Ni najmanje.”

Oprostio sam mu na mladalačkoj ljubopitljivosti.

“Prepustili ste se…”

“Mislio sam da me porodica podržava, ali svi su me napustili. Borio sam se dok sam mogao”, rekao sam trudeći se da se opravdam.

“Uvek nalazite krivca u drugome. Ne možete više bežati od stvarnosti. Vreme je da se suočite.”

Posustao sam. Spustio sam pogled u tišini. Ispunila me je nelagodnost. Sve je postalo kristalno jasno. Scenska raskoš narušena je lošim izvođenjem. Podigao sam glavu u nameri da mu se obratim, ali jedino sam uspeo da razaberem njegov obris koji je polako isčezavao u tami. Nisam bio spreman za bolna suočavanja. Nekada je lakše prepustiti ih zaboravu.