Temat o mostarskoj mlađoj pesničkoj sceni

Filed under: broj 01 - april 2012,kritika,poezija,poezija i proza |

U prvom broju Afirmatora u rubrici poezija priredili smo temat o mostarskoj mlađoj pesničkoj sceni. Jelica Kiso u tekstu Izlet – kratak pregled mostarske poezije govori o pesničkim zbirkama Gorana Karanovića (1983), Vlatka Marinovića (1983), Mehmeda Begića (1977) i Marka Tomaša (1978). U tekstu Poezija kao projektna aktivnost Dragoslava Barzut govori o projektu Vijeća mladih Grada Mostara Izdaj i ti svoju pjesničku knjižicu u okviru kojeg su početkom ove godine svoje pesničke zbirke objavili Jelena Miličević (1990), Borislav Hrastov (1992), Faruk Džiho (1992) i Nino Prlić (1983).

 

Izlet – kratak pregled mostarske poezije

piše: Jelica Kiso

 

ODBRANA AUTORA
Zašto je u 20. veku došlo do žestokog i čak pobedonosnog napada na razumno ubeđenje da je značenje teksta ono što je uznačio njegov autor? Književno učenje da je najbolja poezija bezlična, objektivna i autonomna proističe iz prvog i najpresudnijeg talasa intelektualizma, kojem pre svih pripadaju Eliot i Paund, i čiji se programski nazor zasniva na odvajanju književnosti od subjektivnog. Nešto kasnije, i iz drugačijih razloga, Hajdeger je izneo tezu o semantičkoj autonomiji, kojom se zagovara, pa i ono što je Jung zagovarao, ideja da se individualnim izrazom može sasvim nehotično iskazati arhetipsko, kolektivno značenje. Česta potreba da se teorija o irelevantnosti autora predstavi kao blagotvorna za književnost pomera pažnju kritičara prema egzegezi teksta, dakako dajući maha mnogo čemu tananom i oštroumnom. Međutim, nemilosrdno prognan autor kao onaj koji određuje značenje sopstvenog teksta imanentno urušava ideju o ma kakvom načelu tumačenja; ispitivanje onoga što jedan tekst kazuje pretvorilo se u lični doživljaj kritičara. Postalo je pomodno govoriti o kritičarevom „čitanju“ teksta; a kako je autor prognan, ostao nam je kritičar, ipak, njegovo pronicljivo i relevantno „čitanje“, koje je po sebi već dovoljno zanimljivo. No, ovde nailazim na još jednu začkoljicu, a tiče se formulacije značenja. Značenje je stvar svesti, a ne reči; uostalom, mogućnost nizanja reči biva besmisleno sve dok im neko ne udeli značenje, dok ih neko ne označi. Isto tako, niz reči može, prema jezičkim konvencijama, zakonito da predstavlja ne samo jedno, nego više značenja. Izvan ljudske svesti kao da, čini se, ne postoje nikakva volšebna značenja, ono što čini niz smislenim jeste neka osoba koja rečima upravo dodeljuje smisao. Pa ipak, na autora se gleda kao na medij između „boga’“ i kritičara, a kritičar tom ulogom postaje dominantan glas naše novije intelektualne istorije.

Kada pomislimo na značenje samog teksta, ne možemo a da ne pomislimo i na izvesna pomeranja. Svako ko je nešto napisao zna da se njegovo mišljenje o sopstvenom tekstu menja i da su njegove reakcije na isti tekst drugačije od čitanja do čitanja. Takvo stanoviše se može poistovetiti sa ponovnim doživljajem teksta, a da li reakcija, utisak, učitavanje, „čitanje“ menja sam tekst, da li autorovo odricanje od sopstvenog teksta išta menja u samom tekstu, da li npr. Šelingovo odustajanje od svih filozofskih dela koja je napisao pre 1809. godine može da izmeni značenje njegovog dela, postaje pitanje o kojem… Takve neprijatnosti se događaju samo zato što se autorov odnos prema delu promenio, zapravo promenio se značaj dela za autora, dok mu je značenje ostalo potpuno nepromenjeno.
Značenje je ono što tekst predstavlja, značenje je ono što je autor uznačio služeći se posebnim nizom znakova, značenje je ono što ti znakovi predstavljaju. Zvuči jednostavno, ali…

***

Goran Karanović (1983), autor knjige Udarnike strijeljaju, javno nam saopštava (značenje teksta je javna stvar) široku rasprostranjenost posebnih značenja. Prvom pesmom Nismo sami, koju čine tri stiha, autor nam direktno prenosi, sledeću misao: Po nama koji padnemo / lakše će hodati / oni koji nastave tim putem, što će reći da autor ne govori kako je more pusto, niti da se primiče suton, već u formi epitafa, na višem planu značenja, iznosi intenciju (intencio principalis) istinitog, strašnog, ratom uzdrmanog, tematski ujednačenog, pa i aksiomatičnog, ako hoćete, ostvarenja, koje je njegovo intendirano značenje stavilo u prvi plan. Međutim, pitam se kako je moguće saznati autorovo intendirano značenje, kada nam je ono nedostupno? Naravno, potrebno je shvatiti neke javne jezičke i istorijske činjenice koje nam otključavaju tekst. Naime, jezik knjige Udarnike strijeljaju, pored toga što prenosi informaciju upotrebe ijekavice, pomoću njega se obavlja i prenos energije (po Humboltu), čime se koordinira njegova društvena uloga. Jezičke norme vrše moćan uticaj, mada nas neretko i ograničavaju. Sa tim saznanjem, mi se možemo kretati od nule do blizu sto procenata razumevanja nekog teksta. A ako ga istorijski oličimo…
U kontekstu postratne Hercegovine (i Bosne) reči kao da imaju više sinonimnih značenja, značenje izrešetanog, streljanog, mrtvog, opustošenog, datog u odlomačnim (rasparčanim) slikama i prizorima opažajnog i ratom zavejanog sveta; dok predratna Jugoslavija, po mnogo čemu nestabilna federacija, snažno pritešnjena idelogijom tadašnjeg Sovjeta, u pokušaju da veštački održi socijalistički koncept ujedinjenih država, uzrok rata, proizvodi reči koje kao da dobijaju vokaciju minulosti, čak arhaičnosti. „Udarnik“, „udarni trud“, ruski izraz (glasi upravo udarnik) za superproduktivnog radnika, dakako komunistički termin u upotrebi u mnogim komunističkim zemljama, obnavlja, rekonstruiše i preispituje temu jugoslovenskog nasleđa. Udarnike srijeljaju, pesma kojom se naslovila cela knjiga, pored toga što priprema ciklus pod nazivom Uz prljave stepenike ljubavi i najavljuje pesmu Bijeg br. 91., ona ekspozira gorku činjenicu ratnog besmisla stihovima: Koje će nas / vruće kamenice / u zemlji raspoznati? Mada ne i reprezentativna pesma zbirke, iako važan nosilac naslova, njome autor zatvara uvod, pred-ciklus, koji je ceo prožet postsocijalističkim vremenom i svojevrsnom kritikom rata, licemerja i pomračenog uma, a evo i njegovih slika:
Jutros je padala kiša / dječaci su gledali / kako se pred naoružanim / vojnicima okupacijske sile / njišu narančice utegnutih doktorica…; obraćajući se donorima nastavlja: vaše su mišice nabildane / ruke njegovane / za automatsko oružje / i ženske organe… ja ću se oteturati kući / s mladom ratnom udovicom itd.
…kola prolaze / Jovan, Josip i Jusuf / čučeći piju pored ulaza u dispanzer / pod prvim mrakom što na zemlju pada / kao moćna čizma / piju, šute i misle…
Potom i angažovanih: Ako želiš navečer otići da pogledaš film / moraš da izdvojiš / milion do dva miliona eura / jer Mostar, grad od 100. 000 duša, nema kino…
U gazdinskim foteljama / sjede Šofer i Zidar / lokalni patroni / alfa i omega novog društva…
Pesme: Novine i džem, Kolateral (možda i najubitačnija pesma knjige), Najava jamba, Kuhinja ’93, Godine gorke kafe (koja je jednako uverljiva), verbalizuju beznadežnost postratnog društva u varijanti proširenog, čak proznog realizma, podnosi izveštaj duboke krize društva, što autor ismeva, rastvara i transformiše u anegdotu, osećajući se rezignirano i, najzad, nemoćno. Pored ciklusa Uz prljave stepenike ljubavi, imamo i ciklus pod nazivom More, borovina, poslednji u knjizi. Oba se donekle mogu objediniti motivima ljubavi, mladićke slobode i putovanja, čija lepota podjednako opčinjava: laganim talasanjem svakodnevne i univerzalne svesti.
No, hrabrost ove knjige, važno je poentirati, leži u redovima koji ekspliciraju jezu i cinizam prema fenomenima rata i smrti, a zadovljstvo treba pronalaziti u čitanju racionalizovanog doživljaja stvarnosti, „crnog daha“ racionalnog; budno, jasno i živo beleženje razgolićenih „obzira“ i duboke lične pobune; to, dakle, nije prazna zvečava retorika, niti ponor u neodređena i teško uhvatljiva emocionalna stanja, nego jedno svesno zauzimanje stava, kritikovanje, negiranje, pa i streljanje onih prostora društva, koji zahtevaju realniji i konkretniji odnos kako prema savremenim pojavama tako i prema istoriji.
Autorovo beleženje kao da označava tačku u kulturnoj istoriji na kojoj individualna svest i država, idealno i realno, bivaju razdvojeni kao provalijom. A u tu provaliju pada onaj koji… I sve više teži da poprimi karakter traženja utehe putem unutrašnjih harmonija.

***

Vlatko Marinović (1983) i njegova pdf knjiga pod nazivom Anti_poetic preinačuje ozbiljan, iako duhovit, mada gorak ton Karanovićeve poezije u raspevanu i lakrdijašku ofanzivu kakvog harlekina. Pesma Gle luma voćku slijepo šeki je urnebesni zvekir kojim otvaramo emancipovan i intelektualan otpor pojedinca, koji se, važno je naglasiti, ni jednog trenutka ne prepušta slučajnostima. Prepišimo i poslušajmo (Drang Nach Osten):
Ti si samo jedan u nizu / Tvoje opcije su prejednostavne / Pretrpjet ćeš agresiju ili biti asimiliran / Tako ćemo izbeći kasnije nuspojave / Vjerujem da ćeš jednog dana shvatiti
Svaki pojedinac ne samo da mora učestvovati u podjarmljivanju spoljašnje prirode društva, nego u nameri da to učini mora podjarmiti i prirodu u samom sebi. Interniranje društvenih pobuna muči civilizaciju od njenih početaka – kao u spontanim seljačkim ustancima 16. veka ili u večno prirođenim rasnim izgledima naših dana – pa i u obliku individualnog, pesničkog i javnog uticaja na mnjenje. No, evo da vidimo kako autor razvija svoj dijalektički ego (Pismo prijatelju):
Prijatelju, nemoj ovamo dolaziti / Najbolje… nikada / Živimo u neljudskim uvjetima / Ovdje ne bi živina noć zanoćila / I ako je ovo umjetnost, ja se ustavno odričem svega što samo nanosi na nju / Nismo se kupali od dolaska / A deke su slijepljene po ćoškovima od izdrkotina / Žene nas ne jebu 2 posto / Pa ništa baš i nema smisla / Od kad sam napustio nacionalne ideje, agresiju i navijanje / Nemam se više namjeru pobiti ikada / Tako da me muškarci kategorično ne zanimaju / Žene su eto postale krajnja fiksacija / I nisam se baš usrećio ovdje, prijatelju…
Kako bismo eksplicitnije shvatili tekst pesme Ogolje se, možemo se podsetiti (pesma nas podseća) darvinizma i popularnog prosvetiteljstva, čijom se neizbežnom logikom pokazao put ka današnjem kulturnom stanju. U pesmi, međutim, dolazi do duhovite zamene kojom se izoštrava samokritičnost ovog autora:
Prema modificiranoj Darwinovoj teoriji / Svi ljudi nastadoše od majmuna / Osim nas ovdje / Koji nastadosmo od vepra
Povjesni dno dna, kaže autor, a ja to vidim kao svojevrsno preživljavanje, ili recimo uspeh, koji zavisi od prilagodljivosti pojedinca prema pritiscima koje društvo na njega vrši. To bez sumnje nije osobina karakteristična samo za naše doba, ona je delovala tokom čitave istorije čovečanstva; međutim, intelektualne i psihološke sposobnosti, dakako, vremenom variraju.
Ironizacija dostiže kipuću tačku u Odgovoru naprednima:
…Volim ljude koji nemilosrdno krče šumu i pločaju goleti / Takvi su ovdje jedino kvalitetni… / Pozdravljam korektno sve i svašta / Razumijem ako neko nekad baci bombu / Ili sebe samog sa zgrade / Sve u svemu, ja sam ovdašnja elita / …Samo da znaš / Ako budeš tražio sranja / Traži negdje drugo / Naša su radioaktivna…
Pesma Tjeram se podstiče, dalje, autorovu individualnost:
Misli pozitivno / To je nasušno potrebno / Da bi pomakao veliki i apstraktni kamen sa mozga / To podrazumijeva ne slušati ikoga / Biti krajnje društven sa uskim kapacitetima / Malo davati i nikad ništa ne očekivati
Ali je i problematizuje, pošto u toj korelaciji povećane nezavisnosti i društvenog uticaja nužno dolazi do automatskog reagovanja na opšte obrasce prilagođavanja; uvećanje prirodnih snaga koje čovek, hteo ne hteo, podešava prema društvu; tačnije rečeno, nemogućnost pojedinačne pobede spram društva smešta nas u prostor lišen svake supstancije, u „povlašćeni prostor“ pesme i pevanja, kao u naše jedino i bezbedno utočište. Opet, ne smemo smetnuti s uma da temeljne odlike i kategorije našeg razumevanja sveta zavise upravo od subjektivnih činioca. Takve pojedinačne glasove bi valjalo poslušati, makar oni bili nemoćni, a obično i jesu nemoćni, ipak ovakvi glasovi ili subjekti iskustva postaju (trenutno) bitan deo poratnog stanja, kanal koji nas informiše, iz prve ruke, o unutrašnjem iskustvu, o postvaranju ratom raznete slike stvarnosti, o sastavljanju zbirke mešovitih travki, u kojima se oličuje upravo njihova likvidacija (gorka istina ovih pesama), što celokupnoj Antipoetici dodeljuje, sledstveno, njen nihilistički aspekt.
…A mene tako perfidno vuče sklop sivih ćelija prema ništavilu…
…Možda je doista bolje jesti gešla i koža / Ako već ne možeš ništa / Kaotičnim trpanjem – zatrpavamo sebi ulazna vrata / Jer raj je iznutra, uvijek iznutra…
Bosna i Hercegovina, zemlja normalna / I funkcionalna, ako Bog da / Plava kapica / Crvena marama / I zelena livada minirana / Ispod trave masovna / Iznad selo sa zgradama / Na njima je mansarda naherena / Smeđa, plava il’ crna / Kosa našeg čo’jeka / Bit će čađava od granata il’ rudnika / Nebo može na godišnji / Pakao čekati / Jer nas ima još dosta za poginuti


***

Savršen metak u stomak Mehmeda Begića (1977), sa podnaslovom posljednje pesme, na samom početku plauzibilno pozdravlja rock sastav Tindersticks i pesmu Before you close your eyses, izbavljajući citatat, poput vrućeg kropira, iz vatre opšteg manira srpske intelektualne poezije, koja je pak više sklona da citira Hajdegera, Bataja ili Ničea, iznova se služeći muzikom kao pratećom odrednicom pesama, te mi po svemu imamo pred sobom knjigu sa tonom. Sledeći ciklus je obeležen citatom Elvis Presley-a, Jakc Kerouac-a, naredni James Dean-a, potom se nižu replike William Blake-a, Joe Strummer-a, Charles Chaplin-a, i na kraju Predraga Lucića (u obliku kreativnog pogovora), što nam omogućava uvid u kulturne apetite samog autora.
Osim formalnih specifičnosti, kao i činjenice da knjiga fizički lepo izgleda, ono što se ovde čini važnim nije ratom zavejana poezija, niti ratnim metežom izrešetan tekst, pošto su Mešinom poezijom zastave izgorele, nego je to poezija drugačijih obzira, čija pažnja usmerava naše poglede ka horizontu lirski dopadljivog, usamljenog, čak reverzibilnog, pasivnog, i senzibilnog, beskrajno nežnog i tihog glasa koji se razleže, jednako nenametljivo, po rubovima drugačijeg pesničkog prostora. Njegovim delovanjem poeziji kao da se vraćaju oni dublji slojevi, univerzalniji i donekle opšti, koje smo osluškivali u obaveznoj lektiri naših školskih dana. One reči koje beleži Miodrag Pavlović, pišući o moderni, „bili su svi oni liričari tanane pređe i pravih pesničkih slutnji“, i koje bih jedino mogla shvatiti uz poeziju Šantića, Rakića i Dučića, iste reči koje su pronašle svog govornika, dakako, izloženog opasnosti potpune usamljenosti. Očituje se iluzija tradicionalne filozofije pod čijim nazorom se gajila prvenstveno iluzija o večnosti, o osećajnoj egzistenciji onoga čiji su koraci još uvek nesigurni i stidljivi, o saznavanju vlastitog identiteta, o svesti o tragičnom junaku kojeg ni stari Grci nisu mogli da vaskrsnu. Zarad potvrde takve usamljenosti dajem sledeće prepisivanje (Usamljen je):
usamljen je ovaj pogled / što se gubi / na drugoj strani ulice. / usamljen je / žuti natpis / iznad hotelskih vrata. / ali žena na balkonu / ne izgleda tako / niti sluti / o čemu sada pišem. / siguran sam da / njen odmor upravo počinje.
Ili (Vjetar kroz prozore):
Čujem kako vjetar ulazi / kroz prozor / i kiša pada. / Za predaju / Nisam raspoložen / Želim svejtlost / Imam najslađe snove
…Ovo je moderan svijet i ovakvi poput / nas nikada nisu u pravu. Ja ne postojim. Neću s tobom / putovati u osunčano selo iz snova. Želim ležati na cesti… / Želim da svi budu sretni. / … (Kada se vratim na početak)
Sjedim na balkonu. Pitanja pomijeraju ravnotežu. Gledam / ispred i vidim oluju koja se primiče. Kiša počinje. Volio bih / da kišu osjetiš onako kako to ja činim. Nema težine. / … (Pronalazeći svoje mjesto)
Osamljenost protiv usamljenosti, kaže autor.

***

Marko Tomaš (1978) otkriva civilizaciju koja ga je magnetom privukla, ali razočaran i ravnodušan, ne traži „spasenje“ u okviru neke od velikih savremenih ideologija, nego upravo u odbacivanju svih njih. Njegov stav se, prema tome, rukovodi padom i nastojanjem da taj isti pad učini besmislenim, praznim (reč je o gustini praznog), čime doprinosti uništenju nekih vekovno starih okova duše i duha. A tim svojim mišljenjem o nihilizmu stvari (hoteći da misli nihilizam), autor je, možda i nehotice, skicirao osnovne linije svog duhovnog profila. Dijagnosticirajući prazninu, (PUZZLE PIECE 2: HOROSKOP) kaže:
…prazni poput 21. stoljeća, razoreni poput mene, / razoreni neuzvraćenom ljubavlju, pijanom prevarom, poli- / tičkim prevratom, državnom granicom, mostom preko rije- / ke, mjesečevim mjenama, sunčevim pjegama, razoreni kao / ozon, meki kao stratosfera, razoren kozmos, astronaut u / drumskoj kafani, orgije na zasjedanju UN-a, prazno, pra- / zno stoljeće, Guernica kojoj je oduzet užas, prazno poput / odbačene vojničke konzerve u iračkoj pustinji, opako kao / pješačka mina u centru grada, jednako glupo i zlo, plitko / ukopano, talk show, self help, shoping mall stoljeće, stolje- / će zvijezda za jednokratnu upotrebu, stoljeće bez heroja, / slomljeno, razoreno, prazno, Amerika bez Whitmana i Ke- / rouaca, Evropa bez revolucije –
„Istorija nije ništa drugo nego defile lažnih apsoluta.“ Nema, međutim, istina koje su apsolutne ili apsolutno izvesne, bilo da su religiozne, filozofske ili političke. Srušiti sve bogove i oltare savremenog sveta jedini je posao dostojan mislioca, jer to, u stvari, znači odbaciti izvesnost, ne prihvatiti nijednu ideologiju, onemogućiti fanatizam, a to su bitni uslovi da se spreče najveća zla kojima je istorija ispunjena: nasilja, pogromi, pokolji. Pesnici su, u tom smislu, povlašćeni, pošto oni govore jedino u svoje ime, mada ima i pesnika koji se potčinjavaju nekoj doktrini; zato je (npr.) veliki deo poezije Šelija slab, dok je Šekspir odbio ideju o posluživanju nekom „velikom“ idejom kako bi je pesnički interpretirao.
Zbogom, fašisti je izuzetno bogata, plodna i jezikom obilata ‘studija’ o simbolima egzistencije, ali i o samoj egzistenciji, održavajući život u onome što on zapravo jeste, stanjem ne-samoubistva; u istom duhu negativnog definisanja, u Zmijskom caru, autor progovara sledeće:
…Nakon što sam opet izvršavao samoubistvo / i po ko zna koji put odustao u poslednjem trenutku / pod izlikom da imam još nešto bitno za obaviti / poput napisati ovu pjesmu…
„Van neizlečivog je sve lažno.“ Patnje, nesreće, stradanja nisu akcidentalni slučajevi pojedinih ljudi, određenih epoha ili izvesnih društava, već leže u osnovi samog ustrojstva sveta. U knjizi gde-gde nailazimo i na „specijalne slučajeve“, važno je skrenuti pažnju, bez čuđenja mi ih shvatamo kao primere opšteg rasula, kao činove – prividno organizovane (Žeđ):
Mrtav je i komičan moj jezik, nezabilježen, / jednako kao zemlja, moja zemlja, / sahranjena uz plotun streljačkog voda / i moj grad leži na groblju strojeva / kojima smo tepali: savršeno, savršeno!…
A nešto dalje:
…Spreman sam za prolaznost. / Lišće je moj uzor. Gusto dolazi ništa. /
Završavajući:
…Lave, žeđ je besprijekoran način da se naučiš poniznosti.
„Uništili se ili ne, sve ostaje nepromenjeno.“ Svojevrsna pokretljivost i raspričanost autora konstruiše po mnogo čemu jedinstven odnos prema svetu, tako što ne pokušava izmeniti sudbinu, čak i kada plače, voli, mrzi, on nema cilj, ali ne zato što je slab, nego zato što je duboko uronjen u istoriju veka, zapravo, u dekadentan, kvazi-humanizovan i varvarski koncept sveta koji opada, koji je na izdisaju.
…postajem dio komične povijesti besmisla…
Postajemo svedoci lirskog života jednog dekadenta, to jest autora ovih stihova, koji žudi za novim varvarstvom, novim mitom, iako, reklo bi se, ateist, čini se da je njegova žudnja (a zna da se od žudnje umire), u stvari, nostalgija za novim religioznim uverenjem. To nerazmrsivo klupko problema on ne rešava skepsom, nego uništenjem. Varvarski. „Nostalgija za varvarstvom je poslednja reč jedne civilizacije.“
Ma koliko da je autorov stav po pitanju istorije (možda) konzervativan, pošto konstantno oscilira između novog varvarina i građanina liberalnog nazora, njegovo mišljenje ipak ostaje dosledno, začudo, neangažovano. Njegova utopija je, zapravo, nepodnošljiva stvarnost, oslobođena od humanističkih fraza, ukrasa karakterističnih za govore na javnim baketima i tog tako naivnog i paušalnog optimizma, ne prezajući od ekscesa (svakako misaonog).
Duhovna klima našeg doba je naciljana i pogođena, pogledajmo kako (Vlak):
Putnik umire u vlaku. / Statue tugaljivo ciče na mrazu. / Vlas kose na češlju pomirljivo čezne. / Polja su puna milosrđa. / Sve mirise Europe upija nebo. / Europa je skliska misao. / Kolebanje me privlači kao mogući izbor. / Htio bih poprimiti ljekovita svojstva koprive / i jednako biti otrovan… itd.
Na kraju knjige, na konačištu ovog uzbudljivog i vitalnog tkiva, imamo sastav onih delova koji, između pesama i kroz knjigu, čine umetnute motivacione granice (cikluse), dakle, delove teksta, koje zajedno čitamo, pod nazivom 21st CENTURY PUZZLE, u iznova sačinjenoj slagalici, najpre rasutoj, preživeloj, kao što ostavština preživi, dakle, utaloženoj u onome što je preostalo od teksta.