Tema putovanja u Bodlerovoj poeziji Piše: Avramović Miloš

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,kritika,poezija i proza |

Invitation au voyage

Mon enfant, ma sœur,
Songe à la douceur
D’aller là-bas vivre ensemble !
Aimer à loisir,
Aimer et mourir
Au pays qui te ressemble !
Les soleils mouillés
De ces ciels brouillés
Pour mon esprit ont les charmes
Si mystérieux
De tes traîtres yeux,
Brillant à travers leurs larmes. 


Là, tout n’est qu’ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté.

Des meubles luisants,
Polis par les ans,
Décoreraient notre chambre ;
Les plus rares fleurs
Mêlant leurs odeurs
Aux vagues senteurs de l’ambre,
Les riches plafonds,
Les miroirs profonds,
La splendeur orientale,
Tout y parlerait
À l’âme en secret
Sa douce langue natale.

Là, tout n’est qu’ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté.

Vois sur ces canaux
Dormir ces vaisseaux
Dont l’humeur est vagabonde ;
C’est pour assouvir
Ton moindre désir
Qu’ils viennent du bout du monde.
– Les soleils couchants
Revêtent les champs,
Les canaux, la ville entière,
D’hyacinthe et d’or ;
Le monde s’endort
Dans une chaude lumière.

Là, tout n’est qu’ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté.       (Charles Baudelaire, 1855)

1.     Uvod

Tema putovanja je jedna od ključnih tema poezije Šarla Bodlera koja se direktno prepliće sa ostalim, ništa manje važnijim temama koje su okupirale Bodlerov stvaralački duh kao što su: život, smrt, pad, žena, san, djetnjstvo, ljubav… Putovanje se kod Bodlera pojavljuje u raznim oblicima. U njegovim djelima putovanje u isto vrijeme može značiti poziv na nešto lijepo, ugodno, poziv na avanturu, a sa druge strane može biti i karta za smrt kao što je prikazano upravo u pjesmi Invitation au voyage tj. Poziv na putovanje koja se nalazi u njegovoj najpoznatijoj zbirci pjesama Cvijeće zla iz 1857. godine. Osim toga putovanje može značiti bijeg ili spas od surove stvarnosti i mjesta u kojem živi s obzirom da je ponekad njegov nemirni duh smatrao Pariz, njegovo boravište, kao prokleti grad, pakao iz kog treba pobjeći, a onda kada bi ga napustio on bi za njega odjednom postao najljepši grad na svijetu. Imaginacija je epitet koji se često vezuje upravo za ovu temu. Imaginarno putovanje projektovano kroz san, maštu, uz pomoć opijata ili pak kroz umjetnička djela zauzima isto toliko bitno, a možda i bitnije mjesto u njegovima stihovima, jer je za njega putovanje bilo ono stvarno ili nestvarno sredstvo da se spozna sopstvena duša, a opet i način da se otkrije neka druga strana ličnosti, kao i bijeg od stvarnosti koja guši

2.     Obrisi tropskih ostrva Mauricijusa i Burbona

 

Bodler, nezdovoljan sopstvenom stvarnošću u mladosti zbog prisustva očuha generala Opika koji mu je „ukrao“ majku iz života i zbog kojeg je često morao da mijenja mjesto stanovanja, a samim tim i školu, zbog neprihvaćenosti od strane vršnjaka pokušavao je na sve moguće načine da se otisne u neki drugi svijet ne bi li zataškao suvoparnost svog postojanja i upoznao mir. Kao vrlo mlad prepustio se boemiji Latinskog kvarta, uživao u alkoholu, opijatima, odnosu sa prostitutkama, krećao se među marginalcima kojima se neizmjerno divio.

Porodica Opik, vidjevši ponašanje dvadestogodišnjeg Šarla, odlučila je da tog mladića pošalje na putovanje u svrhu smirivanja njegovog duha, ega i strasti. „Brod južnih mora“ koji se uputio ka tropskim ostrvima Mauricijus i Burbon trebao je da bude Arijadnino klupko [1] koje će voditi njegovo srce ka spoznaji samoga sebe i ka miru, ali desilo se sasvim suprotno. Skučena kabina njegovog broda bila je samo lanac koji je sputavao njegovo biće da bude slobodno, a ni nedelje provedene na slavnim ostrvima nisu pomogle da se išta u njemu promjeni i iskoristio je prvu priliku da se vrati u svoju domovinu, Francusku. Međutim, obrisi boravaka na Mauricijusu i Burbonu nalaze se u mnogim njegovim stihovima. Upravo u blizini ostrva Burbon dobio je inspiraciju za svoju najpoznatiju pjesmu Albatros kao i za mnoge druge, nego o tome će biti govora nešto kasnije.

Sada vas pozivam da se udobno smjestite u svoje kabine i krenete na Bodlerovsko putovanje i otkrivanje tajni koje ono skriva, a koje se graniče sa beskrajem, krunom bilo koje Bodlerove inspiracije.


[1] Junakinja Rasinove tragedije Fedra, Fedrina sestra koja je pomogla Tezeju, sestrinom mužu u kog je bila potajno zaljubljena, time što mu je dala klupko kako bi mogao da se vrati iz lavirinta u koji je otišao da bi ubio mitsko biće minotaura

 

3.     Poziv na putovanje bilo kuda izvan ovog svijeta

 

U pjesmi Poziv na putovanje, objavljene prvi put u Reviji dva svijeta 1855. godine,  posvećene njegovoj ljubavi Mariji Dobren poznatija kao „žena sa zelenim očima“, Bodler inicira svoje divljenje prema Holandiji, zemlje čije je nebo, tkv. flamansko nebo bilo inspiracija brojnim slikarima koji su se upravo zahvaljujući tom nebu vinuli u besmrtnost, a koje samim tim čini i veliki dio Bodlerove besmrtnosti. Evo i zašto. Bodler je kratko vrijeme živio u Belgiji, zemlji koju pokriva isto to flamansko nebo. Živio je kratko upravo zbog tog svog duha koji je bio u vječitom traženju i koji nije nalazio mir nigdje, te bi se uvijek vraćao svom, ma kako ponekad paklenom i zlom tlu, Parizu. On svoju ljubav poziva da pođu tamo negdje drugdje da bi pronašli sreću, jer sve su prilike da tu gdje su ne mogu biti srećni. Neki kritičari smatraju da pored toga što on poziva svoju ljubav, pandanku Poove Anabel Li, on možda poziva samog sebe da se otisne ka nepoznatom u potrazi za sopstvenom srećom. Za opisivanje Holandije pjesnik koristi termin „pays de cocagne“ što bi bila naša verzija zemlje dembelije, zemlje hedonizma i uživanja. Holandija je za njega neka vrsta utopije. Osjećamo pjesnikovu naklonost prema predjelima pokrivenim flamanskim nebom čime je naznačena težnja ka idealu, ali samim tim imamo osjećaj da se taj ideal ne može dostići i pjesnikova duša ostaje u splinu, osjećanju čamotinje i nemogućnosti dostizanja sopstvenog ideala. Ovo je jedna od rijetkih Bodlerovih pjesama u kojoj imamo refren:

                              Là, tout n’est qu’ordre et beauté,

                                     Luxe, calme et volupté.[2]

 

Sudeći po ovim stihovima jasno nam je pjesnikovo nezadovoljstvo, koje može biti  svojstveno i bilo kome od nas, mjestom u kom se nalazi i težnja da se ode negdje drugo, negdje gdje je sigurno ljepše i gdje ćemo se ispunjenije osjećati nego tamo gdje smo prinuđeni da budemo. A da li je to uvijek tako? Većina ljudskih duša smatra da je sreća uvijek negdje daleko i da će nam zasigurno biti ljepše ako jednostavno odemo, a ne znamo da ako zaista umijemo da je prepoznamo sreća može biti sasvim blizu, na dohvat ruke. Nisu zalud oni slavni Šantićevi stihovi iz pjesme Ostajte ovdje:

            Sunce tuđeg neba neće vas grijat’ kao što vas ovo grije.[3]

Konstan Permeke - Flamanski pejzaž

Jer Bodler uprkos činjenici da poziva na putovanje u zemlju sklada, ljepote i zadovoljstva, on u isto vrijeme poziva i na put u zemlju tuđeg neba koje je opisano i u ovoj i u nadovezujućoj pjesmi Oblačno nebo kao tmurno i sivo nebo koje sigurno ne može da pruži sreću u punom sjaju.

Les soleils mouillés
De ces ciels brouillés
Pour mon esprit ont les charmes
Si mystérieux
De tes traîtres yeux,
Brillant à travers leurs larmes.[4]

Osjeća se nostalgičnost i melanholija, a trenuci sreće i ako postoje vrlo su rijetki i zadovoljstva su oštra ko mraz i ko gvožđe[5] kao što je rekao Bodler u Oblačnom nebu.

U pjesmi Poziv na putovanje putovanje možemo zamjeniti pojmovima kao što su bjekstvo, san, alternativna stvarnost, kao i sa ljubavlju koja je ustvari iluzija i koja se ne poziva samo zbog same sebe, već i zbog smrti, jer Bodler kaže Aimer et mourir, dvije težnje koje se spajaju u jednu, tj. Eros i Tanatos koji su dva neodvojiva lika, ali upravo u tom Aimer et mourir imamo naznačenu putanju čovjekove duše koja je beskonačna i nastavlja se poslije smrti.

Pored pjesme Poziv na putovanje tu težnju čovjekove duše ka putu u tuđinu u potrazi za srećom ili ka putu u beskonačnost odnosno smrt Bodler detaljnije prožima kroz pjesmu u prozi Bilo kuda izvan svijeta ili Any where out of the world iz zbirke Pariski splin. U ovoj pjesmi u prozi ta tema putovanja, tako bliska Bodleru, stapa se takođe sa temom smrti. Naslov pjesme je uzet iz Mosta uzdisaja, engleskog pjesnika Tomasa Huda, pjesme koju je Bodler preveo pred kraj života u Briselu. On, ovaj svijet opisuje kao bolnicu u kom svaki bolesnik misli da će se izliječiti ukoliko se liječi na nekom drugom mjestu. Tako i običan čovjek misli da bi bio srećan ukoliko ode negdje daleko.

Cette vie est un hôpital où chaque malade est possédé du désir de changer du lit. Celui – ci voudrait souffrir en face de poële, et celui-là croit qu’il guérirait à côté de la fenêtre.

Il me semble que je serais toujours bien là où je ne suis pas, et cette question de déménagement en est une que je discute sans cesse avec mon âme. [6]

 

Lirski subjekat koji može da predstavlja bilo kog čovjeka se na ironičan način obraća sopstvenoj duši sa kojom ne može nikada da se uskladi i koja nikada nije zadovoljna. Predlaže joj da se odsele u krajeve kao što su Lisabon, Holandija, Batavija ne bi li zadovoljio njene potrebe koje se graniče sa ništavilom i zlom. Nakon dugog ćutanja ta ista nemirna i nezahvalna duša kojoj zemaljska prostranstva nisu dovoljna izgovara:

N’importe où, n’importe où ! Pourvu que ce soit hors de ce monde ![7]

Ona teži putevima koji su dalji od života, putevima koji su saobrazni smrti. Pjesnik je na ironičan način naziva „pauvre âme“, jer u tom vječitom nemiru i traganju nikada neće naći zadovoljstvo i spokoj, možda jedino kada ode na puteve koji se tiču nebeskog svoda.

Putovanje kao i mnoge druge teme su kod Bodlera prikazane paradoksalno. Putovanje može značiti smrt, dok smrt može značiti jedno novo putovanje. Bodler, kako god bio okarakterisan kao pesimističan pisac između njegovih stihova zrači optimizam, jer je on upravo taj koji je iz svog ovozemaljskog zla uspio da izvuče cvijeće. Bodlerov  pjesnički zanat može se dovesti u vezu sa alhemičarskim zanatom jer on svoje stihove smatra zlatom iskovanim iz blata, tuge i užasa koji treba da pokažu čitaocu tj. čovjeku putanju kroz svijet pun zla i da uprkos njemu bude srećan i da hrani svoju dušu snovima, stvaranjem, imaginacijom i kretanjem koji su samo različite verzije pojma putovanje. On kaže:

Il faut être toujours ivre. Tout est là! C’est l’unique question. Pour ne pas sentir l’horrible fardeau du Temps qui brise vos épaules et vous penche vers la terre, il faut vous enivrer sans trêve.

Mais de quoi ? De vin, de poésie et de vertu, à votre  guise. [8]

Bodler i ovom pjesmom Opijajte se poziva čitaoca i sve ljude poziva na putovanje po sopstvenom nahođenju, jer samo putujući i opijajući se slastima ovozemaljskog trajanja mi ćemo ukrasiti sopstveni život i u pravom smislu te riječi živjeti. I Viktor Igo je jednom rekao:

Nije ništa umrijeti, strašno je ne živjeti. [9]

S obzirom da Bodlerove pjesme, a posebno pjesma Opijajte se, na neki način predstavljaju recepte življenja možemo ga dovesti u vezu sa kanadskom pjesnikinjom Sesil Šabo koja je autorka pjesme Partir tj. Pođi koja nagovara čovjeka da krene na put i istraje uprkos svom zlu i preprekama na koje nailazi, uprkos ledenim jutrima, vatrenim podnevima i noćima bez zvijezda.

 

Partir!

Aller n’importe où,

Vers le ciel ou vers la mer, vers la montagne ou vers la plaine.

 

Partir!

Aller n’importe où,

Vers le travail, vers la beauté ou vers l’amour !

Mais que ce soit avec une âme pleine de rêves de lumières, avec pleine de bonté,

de  force et de pardon !

 

S’habiller de courage et d’espoir et partir

Malgré les matins glacés, les midis de feu, les soirs sans étoiles.

 

Raccommoder s’il le faut nos cœurs comme des voiles trouées,

 arrachées au mât des bateaux.

Mais partir !

 

Allez n’importe où et malgré tout !

Mais accomplir une œuvre !

Et que l’œuvre choisie soit belle,

Et qu’on y mette tout son cœur,

Et qu’on lui donne toute sa vie ![10]

 


[2] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999,  str. 95/96
[3] Aleksa Šantić, Ostajte ovdje, Poezija, 1896
[4]  Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999, str. 95
[5] Šarl Bodler, Cveće zla i ostali stihovi, Biblioteka Albatros – Filip Višnjić, Beograd, 2003, str. 82
[6] Charles Baudelaire, Le spleen de Paris, Librerie générale française, Paris, 1972,  str. 172
[7] Ibid. str. 174
[8] Ibid. str. 135
[9] Viktor Igo, Jadnici, Biblioteka Vijesti – Podgorica, 2004.
[10] Cecil Chabot (1907- 1990), kanadska pjesnikinja, Partir

 

4.     More i let

 

More je motiv koji se jako često javlja u Bodlerovoj poeziji i koji je jako usko povezan sa motivom putovanja. More može biti metafora za čovjekovu težnju za vječitim kretanjem ka novoj obali, spoznaji samoga sebe, avanturi, borbi, smrti i beskonačnosti. U pjesmi Čovjek i more Bodler upoređuje ova dva „lika“ i naziva ih braćom, jer niko do sada nije dosegao dno mora, niti dno čovjekove duše. Obojica su uvijek spremni za borbu, pustošenje i kretanje. Bodler smisao ljudskog postojanja vidi u vječitom traženju i otkrivanju. Jedino tako će čovjekova misija na zemlji biti do tančina ispunjena. Ovo Bodlerovo razmišljanje može se uporediti sa Židovim koji je rekao:

 

Ne otkriva se nova zemlja ukoliko se ne pristane da se, najprije i zadugo, izgubi iz vida svaka obala. [11]

 

Bodler je tako otputovao na tropska ostrva Mauricijus i Burbon i iako tamo nije otišao svojom voljom, na tom putovanju je spoznao ono što ga je obilježilo do dana današnjeg. Uprkos tome što tamo nije uspio da smiri svoj nemirni duh, što je spoznao ništavilo života, on je bar tamo pokupio inspiraciju za svoje stihove, jer putovanja su za njega i to – inspiracija za kreaciju. U blizini ostrva Burbon je ugledao prizor koji je pretočio u stihove: mornare koji iz zabave love albatrose. Albatros, taj knez oblaka kakvim ga naziva Bodler, može biti metafora za umjetnika, sanjara ili za bilo kog čovjeka koji vidi ono što drugi ne vide. On je neko ko se savršeno snalazi sa svijetom koji dotiče nebeske visine, sa svijetom koji je tvorevina ljudske misli i imaginacije, a u dodiru sa stvarnošću on se sapliće i ne snalazi se:

            Ses ailes de géant l’empêchent de marcher. [12]

Čovjek mašta, sanja, stvara, putuje ne bi li tako pobjegao od sopstvene stvarnosti. On sopstvenom dušom doseže predjele koji su van domašaja običnih ljudi, ljudi koji nisu spoznali dubine sopstvene ličnosti, suštinu ovozemaljskog života i zlo ovoga svijeta. Bodler pjesmom Albatros kao i pjesmom Uzlet  poziva sve na postepen let koji se prostire od ravnih dolina do nebeskih visina. Taj let opet podrazumjeva permanentno traganje, razmišljanje, kretnje, stvaranje i hranjenje sopstvene duše. Samo tako možemo dosegnuti smisao koji povlači sa sobom i sreću.

 

Derrière les ennuis et les vastes chagrins

Qui chargent de leur poids l’existence brumeuse,

Heureux celui qui peut d’une aile vigoureuse

S’élancer vers les champs lumineux et sereins.

 

Celui dont les pensers, comme des alouettes,

Vers les cieux le matin prennent un libre essor,

Qui plane sur la vie, et comprend sans effort

Le langage des fleurs et des choses muettes ![13]

 


[11] Andre Žid, Kovači lažnog novca, Biblioteka Vijesti – Podgorica, 2004, str. 315
[12] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999,  str. 43
[13] Ibid. str. 44

 

5.     Žena kao inspiracija za putovanje

Žena je jedna od glavnih likova u Bodlerovoj poeziji. I ona je prikazana paradoksalno. Sa jedne strane lik žene se reflektuje kroz demona upravo zbog Bodlerovog razočaranja u rođenu majku, a sa druge strane žena je sveti simbol ljubavi, erotike i života. Kroz Bodlerov život prošle su mnoge žene: Sara Lušet, Mari Dobran, Žan Duval, Apolonija Sabatje… Sve one su svojom posebnošću zauzele vječito mjesto u njegovim stihovima.

Pjesma Egzotičan miris je prva u krugu ljubavnih pjesama i nalazi se u sekciji Splin i ideal u zbirci Cvijeće zla. Ovdje žena kod lirskog subjekta budi inspiraciju i razmišljanje o dalekim predjelima koji opet predstavljaju težnju ka idealu. U stihovima ove pjesme opet se vide obrisi Bodlerovog boravka na ostrvu Burbon, a inspiraciju zahvaljuje svojoj „Crnoj Veneri“, Žani Duval.  Ona je dvadeset tri godine bila družbenica, doduše nevjerna, slavnog pjesnika. Bodler je neizmjerno volio uprkos njenim izletima u zagrljaje drugih muškaraca. Njen lik je kod Bodlera obavijen velom tuge i ljubavnim bolom, a sa druge strane divljenjem zbog njene senzualnosti, elegancije i tamne puti zbog čega je i prozvana „Crnom Venerom“. U njoj je postojalo nešto božansko, ali i zvijersko.

Bodlerova ljubavnica, Eduard Mane

Miris njene puti stvara kod muškarca u pjesmi slike dalekih predjela, on osjeća ukus sočnih plodova koji mogu biti metafora za njene grudi, potom on osjeća toplinu plamenog sunca koji definišu pjesnikovu strast, a luka prepuna umornih katarki je simbol za mir koji on nalazi u njenom naručiju. Njen miris pjesnik upoređuje sa mirisom zelenih tamarinda koja u njegovim ušima evocira uspomene na pjesmu mornara koj je slušao na svom putovanju.

Žan Duval, žena oskudne ljepote, mulatkinja iz tropskih predjela, simbol sunca i strasti može se nazvati Bodlerovom Fedrom[14]koja zapaljuje njegovu dušu. On u ljubavi prema njoj odstupa od ustaljene koncepcije ljubavi u kojoj je na prvom mjestu ljepota dok kod Bodlera je ružno nešto posebno i nesvakidašnje.

 

Quand, les deux yeux fermés, en un soir chaud d’automne

Je respire l’odeur de ton sein chaleureux,

Je vois se dérouler des rivages heureux

Qu’éblouissent les feux d’un soleil monotone.

 

                               (…)

 

Guidé par ton odeur vers de charmants climats,

Je vois un port rempli de voiles et de mâts

Encor tout fatigués par la vague marine. [15]

Egzotičan miris predstavlja esenciju ljubavi i sjećanje na tropske predjele ostrva Burbon spojene u jedno.

Miris kao detalj se javlja i u brojnim drugim pjesmama kao što su: Saglasja, Poziv na putovanje, Himna ljubavi, a  i u dvije pjesme koje se direktno nadovezuju na pjesmu Egzotičan miris, a to su Kosa iz Cvijeća zla Jedna hemisfera u njenoj kosi iz Pariskog splina. Obije pjesme su opet inspirisane „Crnom Venrom“. Kosa kao simbol žene, ženstvenosti, ženske elegancije i ljepote kod pjesnika opet evocira uspomene na daleke predjele koji predstavljaju životne ideale.

 

La langoureuse Asie et la brulante Afrique

Tout un monde lointain, absent, presque défunt

Vit dans tes profondeurs, forêt aromatique

Comme d’autres esprit, voyant sur la musique

Le mien, ô mon amour! nage sur ton parfum.[16]

 

Miris žene vodi pjesnikve misli u tropske predjele Afrike koja predstavljaju pjesnikovu strast prema ženi. Vrsta mirisa koja se najčešće javlja u Bodlerovima pjesmama inspirisanim ženom jeste miris mošusa koji se dobija iz životinjskih polnih sekrteta i čiji miris pokreće libido i seksualnu energiju. U pjesmi Kosapojavljuje se i miris kokosovog ulja koji se opet vezuju za daleke tropske predjele Mauricijusa i Burbona koje je pjesnik imao prilike da posjeti. Ženina kosa za pjesnika krije duboke tajne, on je upoređuje sa morem i okeanom i svim njihovim tajnama i misterijama, tako da kosa može imati i mističnukonotaciju. Kosa je za njega i oaza tj. mali detalj koji mu pruža tako veliko zadovoljstvo u tami koja ga okružuje. Pjesma koja predstavlja direktan spoj ovoj jeste Jedna hemisfera u njenoj kosi, pjesma u prozi iz Pariskog splina. Ovdje je čak detaljnije opisana ta pjesnikova opijenost kosom žene i uspomenama i čarima koje ona kod njega budi. On stavlja do znanja toj ženi sve ono što ga inspiriše u ljepoti njene kose. On je ponesen mirisom njenih vlasi kao muzikom. Kosa je za njega san o dalekim morima, predjelima, tropskom voću i plavetnilu. Ona je mirna luka u kojoj se čuju sjetne pjesme što prikazuje opet njegov mir u prisustvu voljene žene, kao i melanholiju zbog nemogućnosti dostizanja ideala kao i u pjesmi Poziv na putovanje. Pored melanholije i nostalgije osjećamo i ljubavnu opijenost i sreću. Milovanje njene kose u njemu evocira uspomene na blago uljuljkivanje broda prouzrokovano talasima koje opisuje njegovu zanesenost i nirvanu povodom te ljubavi. Čitavo klupko lijepih misli i uspomena se kod pjesnika, koji može biti bilo koji muškarac, obavija u glavi u dodiru sa tim svetim gralom, ženskom kosom. Kosa kod lirskog subjekta podstiče rad svih pet čula: vid, sluh, dodir, miris i ukus, što možemo vidjeti upravo u pjesmi Jedna hemisfera u njenoj kosi, kao i tu usku povezanost izeđu žene i putovanja, gdje on u kontaktu sa ženom putuje…

 

Laisse-moi respirer longtemps, longtemps, l’odeur de tes cheveux, y plonger tout mon visage, comme un homme altéré dans l’eau de source, et les agiter avec un main comme un mouchoir odorant, pour secouer des souvenirs dans l’eau.

Si tu pouvais savoir tout ce que je vois ! Tout ce que je sens ! Tout ce que j’entends dans tes cheveux ! Mon âme voyage sur le parfum comme l’âme des autres hommes sur la musique.

                                           (…)

Laisse-moi mordre tes tresses lourd et noir. Quand je mordille tes cheveux élastiques et rebelles, il me semble que je mange des souvenirs. [17]

 


[14] Junakinja istoimene Rasinove tragedije, direktna potomkinja Sunca u grčkoj mitologiji
[15]  Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999,  str. 61
[16] Ibid. str. 62
[17] Charles Baudelaire, Le spleen de Paris, Librerie générale française, Paris, 1972.  str. 71/72

 

6.     Svetionici koji pokazuju put čovječanstvu

 

Stvaranje i uživanje u kreaciji je put koji nas može odvesti negdje daleko, u neku zemlju dembeliju i način da dodirnemo prostranstva koji se nalaze izvan života i ovoga svijeta. Tako za sve ljude koji stvaraju kreacija može biti karta za vječni život, a uživanje u umjetničkim djelima sredstvo da se nahrani sopstvena duša. Sam Bodler sebe smatra vodičem čitaoca kroz sopstvena djela, djela koja su namjenjena da ljudima ukaže na zlo koje je obavilo ovaj svijet, ali i na putanju koja vodi ka iscrpljenju sreće i dobra ukoliko smo svjesni postojećeg zla. Njegovi stihovi su putovanja koja kriju istinu o ljubavi, životu, smrti, smislu postojanja, sreći itd.

Bodler je i pored svog genijalnog stvaralačkog opusa bio i veliki poznavalac umjetnosti i rada drugih umjetnika. Kada govorimo o pisanoj riječi njegov premac je Edgar Alan Po, u muzici Vager, a kada je riječ o slikarstvu koje je veoma dobro poznavao, jer je radio kao njegov kritičar on je uzidizao Delakroa.

U pjesmi Svetionici iz Cvijeća zla koja je nastala za vrijeme prvobitnog naziva zbirke Limbovi pjesnik govori o čitavoj plejadi umjetnika koji su ostavili vječne tragove na zemljanim prostranstvima: Rubens, Leonardo da Vinči, Rembrant, Goja, Mikelanđelo, Vato, Delakroa, a njihova genijalna slikarska imena su ukrašena i jednim muzičkim, naravno Vagnerom. Svetionik kao simbol putovanja, zvijezda vodilja za brodove, a metaforički za ljude i njihove živote je ovdje simbol za umjetnika koji osvjetljljava put čovječanstva. Svako ime koje se pominje u ovoj pjesmi, svaki umjetnički život i patnja koji je neodvojivi dio njega za običnog čovjeka treba da bude putokaz ka istini, smislu, uzdizanju duha, a samim tim i sreći. Za Bodlera su upravo ti životi svjedočanstvo našeg dostojanstva i naše duše. Svjedočanstvo koje se treba prihvatiti i čuvati u sebi na bilo kom našem putu. Samo crpeći iz umjetnosti ćemo biti bogatiji i produhovljeniji, sposobniji da nađemo put u lavirintu zla i besmisla.

 

Ces malédictions, ces blasphèmes, ces plaintes

Ces extases, ces cris, ces pleins, ces Te Deum,

Sont un écho redit par mille labyrinthes,

C’est pour les cœurs mortels un divin opium. [18]

 

U pjesmi u prozi Junčka smrt iz Pariskog splina komediijaš Fančulo zbog zavjere u kojoj je učestvovao biva osuđen na smrt od strane Kneza kojom je služio. Međutim, Knez mu daje priliku da nekoliko sati prije pogubljenja odigra poslednju predstavu u svom životu. On stupa na scenu, utapa se u svoju umjetnost i tako sebe i sve prisutne, kao i čitaoca pokreće na katarzično putovanje koje predstavlja moć umjetnosti. Umjetnost nam može biti sredstvo da na nekoliko trenutaka zaboravimo sopstveno nedaće i otputujemo negdje drugo, negdje gdje je ljepše i sa tog puta se možemo vratiti preporođeni i produhovljeni.

 

Fancioulle fut, ce soir-là, une parfaite idéalisation, qu’il était impossible de ne pas supposer vivante, possible, réelle. Ce bouffon allait, venait, riait, pleurait, se convulsait, avec une indestructible auréole autour de la tête, auréole invisible pour tous, mais visible pour moi, et où se mêlaient, dans un étrange amalgame, les rayons de l’Art et la gloire du Martyre. Fancioulle introduisait,par je ne sais quelle grâce spéciale, le divin et le surnaturel, jusque dans les plus extravagantes bouffonneries. Ma plume tremble, et des larmes d’une émotion toujours présente me montent aux yeux pendant que je cherche à vous décrire cette inoubliable soirée. Fancioulle me prouvait, d’une manière péremptoire, irréfutable, que l’ivresse de l’Art est plus apte que toute autre à voiler les terreurs du gouffre ; que le génie peut jouer la comédie au bord de la tombe avec une joie qui l’empêche de voir la tombe, perdu, comme il est, dans un paradis excluant toute idée de tombe et de destruction.

Tout ce public, si blasé et frivole qu’il pût être, subit bientôt la toute-puissante domination de l’artiste. Personne ne rêva plus de mort, de deuil, ni de supplices. Chacun s’abandonna, sans inquiétude, aux voluptés multipliées que donne la vue d’un chef-d’œuvre d’art vivant.[19]

 

Knez toliko bi ljubomoran na Fančulovu zanesenost i moć umjetnosti koja mu je pomogla da zaboravi predstojeću smrt i naredi pažu da učini pisak ne bi li ga probudio iz tog putovanja. Fančulo, nakon piska, se trže i u istom trenu pade mrtav na scenu poput Molijera. Kako god bilo on je izabrao način na koji će umrijeti, taj pisak je bio jači od dželata, dok je umjetnost jača od života. Ars longa, vita brevis.


[18]  Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999,  str.47
[19]  Charles Baudelaire, Le spleen de Paris, Librerie générale française, Paris, 1972.  str. 107/108

 

 

7.     Luka je divno boravište

 

Un port est un séjour charmant pour une âme fariguée des luttes de la vie.[20]

 

U pjesmi u prozi Luka iz Pariskog splina Bodler govori o onima čiji se životni put bliži kraju i koji se tada skrasavaju na jednom mjestu da bi što mirnije i spokojnije proveli svoju starost i ublažili taj umor od životnih borbi koji može biti pozitivan. Nakon brojnih uspona, padova, otkrivenih obala, borbe sa zlom, traganja za idealom ljudsko biće ima potrebu da nađe mjesto svog spokoja koje je u većini slučajeva ono sa kog smo krenuli na životni put i da tako, ne umarajući se,  uživa i u tim poznim godinama života. Ono tada u mislima retrospektivno sabira svoj život, njegove čari, ali i nedaće i svojim očima posmatra one mlađe koji još imaju volje za putovanjem i bogaćenjem i na taj način im prenosi svoje znanje i iskustvo. Iako se život privodi kraju, ta širina neba, promjenjiva boja mora i treperenje svetionika koje Bodler pominje u svojoj Lucitu umornu dušu opet tjera na neko putovanje i produhovljavanje, doduše ovog puta i u ovom trenutku smirenije i lakše. Jer za Bodlera pravi smisao života jeste vječito opijanje. Čak i kada je smrt blizu, kad dušu savlada umor i bolest ono i dalje treba da se opija na način koji mu najviše odgovara i samo tako ti valovi opijanja u duši čuvaju sklonost ka ritmu i ljepoti.

Ovom pjesmom se Bodler trudi da umornoj duši ukaže na ljepotu življenja, na srećne trenutke koji postoje samo ako ih znamo dokučiti i boriti se za njih. I ovdje nam Bodler pokazuje svoje „alhemičarske“ sposobnosti, jer on iz pesimizma crpi optimizam, iz zla crpi cvijeće.



[20]Ibid. str. 150

 

  1. 1.     Putovanje kao smrt, smrt kao putovanje 

 

Nakon prikaza putovanja kao sredstvo bijega ili spasa, putovanja kroz prizmu sna, opijata, umjetnosti, žene i luke kao mjesta na kom se odmaramo od životnih borbi, ali opet na neki način putujući, dolazimo do krajnje metafore za pojam putovanja, a to je smrt. Kad pomenemo riječ smrt uvijek imamo asocijaciju na kraj, tugu, ponor i ništavilo dok Bodler posmatra smrt kao samo još jedno putovanje. U njegovim stihovima i život i smrt su krajnje povezani, Eros i Tanatos stopljeni u jedan lik, a zajedno čine put u beskonačnost. Za njega su i život i smrt jedna koherentna putanja koja nema kraj. On putem svojih pjesama čovjeku ukazuju na to da tokom života treba da iskoristi svaki trenutak, jer Bog mu je dao život i koliko god on bio istkan zlom trebamo crpiti iz njega najsočnije plodove. Jedino tako ćemo podnijeti breme vremena koje grize.

Remember! Souviens-toi! Prodigue! Esto memor!

(Mon gosier de métal parle toutes les langues)

Les minutes, mortel folâtre, sont des gangues

Qu’il ne faut pas lâcher sans en extraire l’or.

                                                    (L’horologe)[21]

Tako nećemo zažaliti pred smrtnim časom koji on samo posmatra kao nova vrata koja se otvaraju pred čovjekom kao nit koja se nadovezuje jedna na drugu.

 

Te dira! Que vous sert, courtisane imparfaite,

De n’avoir pas connu ce que pleurent les morts?

Et le ver rongera ta peau comme un remords.

                                         (Remords posthume)[22]

Za filozofe smrt ne treba da mori misao ni živih, zato što su živi, niti mrtvih zato što su mrtvi. Svu predstavu koju smrtnici imaju o smrti jesu one negativne, dok Bodler kod čovjeka želi da stvori pozitivnu misao o tom pojmu. Pjesma Putovanje koje je bodlerovska metafora za smrt nije bez razloga epilog zbirke Cvijeće zla kao kruna životnih borbi, a sa druge strane vrata u nešto novo i nepoznato, što može biti lijepo, jer o tome ne znamo ništa.

Ovu pjesmu Bodler je posvetio Maksimu di Kanu, svom kolegi i putniku po Evropi i Istoku koji je imao sasvim drugačiji odnos prema putovanju od ovog koji je izražen u Bodlerovoj najdužoj pjesmi.

 

Un matin nous partons, le cerveau plein de flammer,

Le cœur gros de rancune et de désirs amers,

Et nous allons, suivant le rythme de la lame,

Berçant notre infini sur le fini des mers.[23]

 

Ono što je vječno za Bodlera jeste duša. More kao simbol beskonačnosti ovdje je ipak metafora za nešto krajnje, nešto materijalno i opipljivo, neuporedivo po vrijednosti u poređenju sa dušom. Ona je ta koja se tokom zemaljskog trajanja hranila i bogatila putovanjima i time zaslužila svoju beskrajnost. Tu nadmoć esencije duše nad egzistencijom tijela pjesnik je izrazio i u svojoj pjesmi Strvina gdje ljubav i duša kao tvari esencije izvojevaju pobjedu nad tijelom kao materijalnom tvorevinom.

 

Alors, ô ma béauté! Dites à la vermine

Qui vous mangera de baisers

Que j’ai gardé la forme et l’essence divine

De mes amours décomposés.[24]

 

Čovjek kao biće koje uvijek teži idealu, borbi, novoj obali samo čineći to biće pravi putnik. Njegova radoznalost, nagon koji ga tjera da otkriva, stvara i putuje samo je u biti njegovog postojanja.

Mais les vrais voyageurs sons ceux-là seuls qui partent
Pour partir; cœurs légers, semblables aux ballons,
De leur fatalité jamais ils ne s’écartent,
Et, sans savoir pourquoi, disent toujours: Allons![25]

Tako da smrt kod Bodlera može da se tumači kao jedno novo putovanje potpuno identično nekom ostvarenom tokom života. Nešto novo i nepoznato pred nama samo je jedna nova avantura, nova obećana zemlja koju otkrivamo ispuštajući obalu iz vida, jer za Bodlera je sigurnost samo za budale, pristalice čamotinje.

 

Chaque îlot signalé par l’homme de vigie

Est un Eldorado promis par le Destin,

L’imagination qui dresse son orgie

Ne trouve qu’un récif aux clartés du matin.

 

                             (…)

 

La gloire du soleil sur la mer violette,

La glolire des cités dans le soleil couchant,

Allumaient dans nos cœurs une ardeur inquiète

De plonger dans un ciel au reflet alléchant.[26]

 

Smrt kao nešto o čemu ništa ne znamo, ne mora da bude obavijeno tamom, zašto ne bi bilo obasjano suncem? Život i smrt kao putanje koje spajaju jedna sa drugom treba da budu za čovijeka samo put koji postoji radi samog sebe i kome se treba prepustiti i razmišljati o njemu na pozitivan način. Bodler naziva smrt slasnim beskrajem i popodnevom što se ne svršava nikada, a znamo da je popodne gotovo uvijek obasjano suncem.

Naravno, pred nečim novim i nepoznatim svako ljudsko biće osjeća strah, rastrzanost da li se tome prepustiti ili ne tako da i u ovoj pjesmi imamo Hamletovsko dvoumljenje:

 

Faut-il partir ? Rester ? Si tu peux reste;

Pars, s’il le faut. L’un court et l’autre se tapit

Pour tromper l’ennemi vigilant et funeste,

Le Temps ! Il est, hélas ! des coureurs sans répit. [27]

 

Upravo u ovim stihovima vidimo koliko su život i smrt dvije ekvivalentne stvari koje se trebaju shvatiti i iskoristiti na pravi način. I kod smrti Bodler se stavlja u ulozi „alhemičara“. On crpi smrt kao cvijeće iz života. Za njega je ona alernativa života, ona je jedan drugi život koji za razliku od ovozemaljskog života vječno traje. Ona je trajna tvorevina.

Jevrejin koji se pominje u pjesmi jeste lutajući Jevrejin, biblijski lik, koji je zbog ruganja Hristu osuđen da životari po svijetu sve do izlaska na Strašni Sud. On, i apostoli, ovdje se upoređuju sa prvim hrišćanima koji su bezglavno bježali ispred gladijatora pokušavajući da spasu goli život. Gladijator u ovoj pjesmi jeste vrijeme od koga se ne može pobjeći, ali ga treba znati iskoristiti. Ne smijemo dopustiti da nam vrijeme prođe uzalud, niti dopustiti da nas nešto spriječi i onemogući nam da se vječno opijamo i putujemo. Nikakva čama, niti spoljni uticaj ne smije nas u tome omesti kao što je Odisejeva družina, pomenuta takođe u Putovanju, izgubila volju za produžetkom putovanja zbog opijenosti biljke lotofag. On nam taj primjer navodi da ne bi nikada ustuknuli na našem životnom putu, ohrabruje nas i tjera da se ne bojimo nepoznatog, da idemo dalje uprkos preprekama, jer ćemo samo tako naći novo. Za njega je smrt samo stari kapetan koji vodi brod nekog novog života.

 

O mort, vieux capitaine, il est temps ! levons l’ancre !

Ce pays nous ennuie, ô mort ! Appareillons !

Si le ciel et la mer sont noirs comme l’encre

Nos cœurs qui tu connais sont remplis de rayons !

 

Verse-nous ton poison qu’il nous renconforte !

Nous voulons, tant de feu nous brûle le cerveau,

Plonger au  fond de gouffre, Enfer ou Ciel, qu’importe ?

Au fond de l’inconnu pour trouver du nouveau. [28]

 

9.     Zaključak

Tanka je linija između raja i pakla, između dobra i zla, svega ovoga moramo biti svijesni, ali uprkos tome ići dalje bez stajanja. I na tom putu opijati se. Ali čime? Putovanjem, sanjarenjem, umjetnošću, ljubavlju. Jedino tako ćemo u pravom smislu te riječi živjeti. Ovo nam od srca poručuje Šarl Bodler.

 


[21] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999,  str. 151
[22] Ibid. str. 73
[23] Ibid. str. 252
[24] Ibid. str. 69
[26] Ibid. str. 254
[27] Ibid. str. 257
[28] Ibid. str. 258

Biografija:

Miloš Avramović je rođen 7. Avgusta 1990. godine u Dubrovniku. Odrastao je u Herceg Novom. Student je završne godine Filozofskog fakulteta u Nikšiću na odsjeku za francuski jezik i književnost. Bavi se glumom i pisanjem na francuskom i na našem jeziku.

Član je Hercegnovskog pozorišta i udruženja Avenir iz Herceg Novog koje se bavi promocijom francuskog jezika i kulture. Imao je uloge u brojnim predstavama na francuskom kao što su Au musée des personnages en cire, Gavroche (po djelu Viktora Igoa), Exercices de style (po djelu Rejmon Kenoa) sa kojima je učestvovao na festivalima u regionu i inostranstvu.

Na sajtu Konkursi regiona ima objavljena tri svoja nagrađena rada: pjesmu Pomisao da nju nemam koja je pohvaljena na Danima poezije i proze mladih – Gordana Brajović 2007 u Aleksincu, esej na francuskom jeziku La Solidarité za koji je osvojio prvu nagradu na konkursu Les dix mots de la francophonie 2011 koja je bila boravak u Francuskoj i dvije kratke priče Priča o ikoni Svjedok jedne ugašene mladosti za koje je nagrađen trećom nagradom na konkursu Duško Trifunović u Novom Sadu.

Na Afirmatoru, pored ovog rada objavljeni su mu esej i kritika Francusko pozorište XVII vijeka Likovi romana Kovači lažnog novca Andre Žida.

Autor je i teksta na francuskom L’aubergine d’or za čiju interpretaciju je osvojio drugu nagradu na takmičenju La scène libre 2012 organizovano povodom Dana frankofonije. Na istom takmičenju nagrađen je 2011.godine za interpretaciju teksta francuskog komičara Gada Elamleha.