TEMA LJUBAVI U ROMANU „JEDNA SVANOVA LJUBAV“

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013,poezija i proza |
Swanns Way, Irons, Mutti

Swann In Love, Irons, Mutti

1. Uvod

Ljubav. Ta čarobna riječ je za svako ljudsko biće pokretna snaga, eliksir života, preduslov za uspjeh, spokoj i sreću. Uprkos tome što se za tu riječ, to neopipljivo božanstvo, ne treba tražiti nikakvo objašnjenje, odakle potiče, kako se rađa u nama, kako opstaje, diše i vuče nas naprijed gotovo da nema pjesnika ili pisca kome ona nije bila neiscrpna inspiracija. Skoro da nema romana, drame ili pjesme u kojoj ona nije raširila svoja krila, pa makar i između redova.
Ljubav. Riječ koja okreće kormilo broda zvanog život kao svetionik vodila je autore svijh ovozemaljskih epoha. Počev od Antiče Grčke – Eshila, Euripida, Sofoklea, Homera i njihove ljubavne junake Jasona i Medeju, Antigonu i Hemona, Pariza i Helenu, Odiseja i Penelopu, potom Šekspira i njegove svima poznate ljubave sage o Romeu i Juliji, Hamletu i Ofeliji, Otelu i Dezdemoni, a onda i Igoa čija se inspiracija ljubavi ogleda u pričama o Kvazimodu i Esmeraldi, Marijusu i Kozeti, dok u poeziji ni Dučić, ni Lorka, ni Prever, ni Lamartin, ni Neruda, ni Njegoš nisu ostali dužni toj gospodarici svih nas, toliko puta pomenutoj – Ljubavi.
Ljubav je univerzalna i svevremena tema o kojoj su se napisale bezbrojne riječi, a pera kojima su pisane su nam ostavila svjedočanstva bez kraja o toj nebeskoj snazi koja spaja, ali i razdvaja i koja zapljuskuje svojim talasima naša bića, svijet, a tako i umjetnička djela.
Jedno od brojnih, ali isto tako neizmjerno vrijednih umjetničko-književnih svjedočanstava o ljubavi ostavio nam je i veliki francuski pisac XX vijeka – Marsel Prust. Taj neiscrpni izvor inspiracije kroz njegov roman rijeka U potrazi za izgubljenim vremenom se nalazi u raznim ulogama i formama: ljubav prema majci, ljubav prema ženi, ljubav prema svom zanatu, ljubav prema pisanoj riječi, ljubav prema životu, pa čak i homoseksualna ljubav je našla svoje mjesto u ovoj enciklopediji francuske, ali i svjetske književnosti. Ovo književno djelo koje se sastoji od sedam tomova (U Svanovom kraju, U senci procvalih devojaka, Ka Germantovima, Sodoma i Gomora, Zatočenica, Nestala Albertina i Pronađeno vreme) obiluje raznim ljubavnim parovima, situacijama, pričama i prevratima u kojima čak i sam autor ima jednu od uloga, ali saga koju nijedan čitalac ne može da zaboravi, koja predstavlja jednu od najkompleksnijih ljubavnih priča gledano sa psihološke strane jeste saga o Svanu i Odeti iz toma koji u samom naslovu nosi onu čarobnu riječ – Jedna Svanova ljubav. Ovo je srednji dio prvog toma U Svanovom kraju kog sačinjava Kombre, Jedna Svanova ljubav, Imena, međutim, on se može čitati i posmatrati nezavisno od cijeline ciklusa U potrazi za izgubljenim vremenom, jer predstavlja jednu vrstu mise en abyme-a ovog romana rijeka.
No, osvrnimo se najprije na ljubav kao opštu pojavu u Prustovom djelu, a zatim se prepustimo analizi uzbudljive priče o strasnoj ljubavi Šarla Svana i Odete de Kresi…
2. Ljubav u Prustovom djelu

Ljubav je osnova svega kako u životu tako i u književnosti koja predstavlja odraz života. Da bi živjeli lijepo potrebno je voljeti život i sve njegove segmente kao i živjeti u skladu sa samim sobom, sa sopstvenim potrebama i željama. Cjelokupan Prustov ciklus U potrazi za izgubljenim vremenom jeste jedna oda životu koji treba da opstaje i diše uprkos vremenu koje nije na našoj strani. U isto vrijeme, ovo remek-djelo predstavlja jednu mješavinu života odnosno autobiografskih podataka i fikcije.

U teoriji znamo da se zemlja okreće, ali to u stvari ne opažamo, jer se tlo na kojem hodamo prividno ne miče, pa tako živimo spokojno. Tako je u životu i s Vremenom.

Prustovo razmišljanje o vremenu se poklapa sa Bodlerovim, Kišovim kao i sa mišljenjem brojih drugih autora. Vrijeme je naš neprijatelj, ali i pored sati koji prolaze moramo se truditi da ih ispunimo srećom, a osnova za to jeste Ljubav.
Kao i kod svakog ljudskog bića Prustova prva ljubav u djetinjstvu bila je niko drugo do njegova rođena majka. U Kombreu on opisuje majčin lik kao jedini tračak svjetlosti njegovog bolešljivog i nejakog dječačkog doba. Od svitanja do sumraka je živio za trenutak kada će majka doći u njegovu sobu da ga poljubi za laku noć. Međutim, bilo je i večeri kada ona zbog gostiju nije dolazila da mu podari tako za njega vrijedan poklon i te večeri su za njega bile sinonim za tugu i usamljenost. Jedina veza u tim trenucima između tog osjetljivog dječaka i njegove majke bila je sluškinja Fransoaza.

Ma seule consolation, quand je montais me coucher, était que maman viendrait m’embrasser quand je serais dans mon lit … Mais ce soir-là, où maman en somme restait si peu de temps dans ma chambre, étaient doux encore en comparaison de ceux où il y avait du monde à dîner et où, à cause de cela, elle ne montait pas me dire bonsoir.

Kod Prusta imamo odsustvo oca u djetinjstvu kao što kod Natali Sarot imamo odsustvo majke. I kod jednog i kod drugog ta ljubav prema pisanoj riječi koja se rodila u tom najranijem dobu i dala im kartu za vječnost, bila je spriječavana, suzbijana i omalovažavana. Prustov otac se protivio sinovljevoj želji da se bavi pisanjem. Sanjao ne za njega posao diplomate. Uprkos tim okovima koje mu je otac postavio Prust je u sitnim satima gajiio tu ljubav prema knjizi čitajući i tako njegujući svoj budući zanat.
Tu je i ljubav prema umjetnosti uopše: slikarstvu, muzici i pozorištu koja kod ovog pisca predstavlja simbol uzvišenosti, duhovnosti i utočišta.
Dominantan momenat u Prustovom djelu jeste i ljubav i divljenje koja je nastala kod mladog Prusta prema glumici Bermi i njenom izvođenju Fedre. Lik Berme inspirisan je slavnom glumicom Sarom Bernar čiji je ljubavnik bio pariski šarlantan Šarl As koji je, po mišljenju mnogih Prustova inspiracija za lik Svana. Još jedan primjer Prustove smjese fikcije i života.
Prustova Berma je poput Bodlerovog Fančula… Spoj ljubavi, Boga i umjetnosti.

…ta je Božanska ljepota, koju mi je imalo otkriti Bermino glumljenje, danju i noću na oltaru s neprekidno napaljenim voštanicama, vladala u dubini mojega duha, mojega duha za koji su mi moji strogi i lakomisleni roditelji htjeli odlučiti hoće li ili neće u sebi zadržati to zauvijek, savršenstvo te boginje, otkrivene na onom istom mjestu gdje se dizao njen nevidljiv lik.

Kada je riječ o ljubavi muškarca prema ženi Prustova prva ljubav u ovom obliku bila je prema djevojčici riđe kose Žilberti, kćerci Svana i Odete, u koju se on zaljubljuje jos u dječačkim danima, a zatim u U sjeni procvalih djevojaka imamo pojavu Albertine, djevojke sa obrazima boje germanijuma kojoj je Prust u potpunosti posvetio dva toma svog ciklusa: Zatočenica i Nestala Albertina. Opsesivno zaljubljeni Prust poput svog lika Svana ispoljava ljubomoru i njihov odnos zrači dosadom i rutinom više nego zadovoljstvom tako da se Albetina osjeća kao „zatočenica“ u toj ljubavi sve dok jednog dana ne ode ostavivši oproštajno pismo. U narednom tomu je opisana ta mučnina Prustovog srca koje žali za neostvarenom ljubavlju, a u isti mah ne prihvata ni saznanje da se Žilbera udala za jednog od Germantovih.
Međutim, stručnjaci koji su se bavili Prustovom biografijim su sumnjali u postojanje ikakve žene u fizičkom smislu u njegovom životu. Izvjesna je i Prustova homosekualnost o kojoj on bez uzdržavanja piše u Sodomi i Gomori i na taj način ulazi u plejadu pisaca poput Andre Žida, Oskara Vajdla, Margaret Jursenar koji su načeli tu temu, a samim tim i moderni roman koji ne trpi tabue. Njegova homoseksualnost je dokazana prema navodnoj naklonosti prema njegovom sekretaru Alfredu Agostineliju i prema njegovom velikom prijatelju kompozitoru Rejnaldu Hanu.

Sve u svemu Prustov ljubavni život bio je i ostao jedna velika misterija kako za kritičare, tako i za čitaoce, jer je njegova spisateljska snaga bila toliko jaka da je napravila neraskidivu smjesu života i fikcije. Ta smjesa nam dokazuje i poručuje da i uprkos svemu treba uvijek vjerovati u Ljubav…

Proust
3. Ljubav Svana i Odete – Jedna Svanova ljubav

Roman Jedna Svanova ljubav predstavlja mise en abyme čitavog ciklusa U potrazi za izgubljenim vremenom. Njegova posebnost leži u tome što narator pripovjeda o događajima koji se dešavaju prije njegovog rođenja u vrijeme modenskog Pariza.
Na društvenoj sceni sa jedne strane imamo aristokratsku porodicu Germantove, dok sa druge porodica Verdiren koja pokušava da sa svojim neuspješnim pomodarstvom dosegne nivo istinske aristokratije. Gospodin i gospođa Verdiren posjeduju salon koji predstavlja pozornicu na kojoj se odigrava uvod, zaplet, kuliminacija, peripretije i rasplet strasne ljubavi Svana i Odete.
Glavni junak Šarl Svan je obrazovani i otmeni mladić koji posjećuje salone u kojim prepričava svoje ljubavne pustolovine. Svan je neko ko mnogo voli žene, u njima traži zadovljstvo, nalazi ga, ali ga ono u potpunosti ne ispunjava. On je nešto poput nomada. Potom njegova ličnost, kao i njegovo porijeklo je vrlo neutemeljeno, a u isti mah on je veliki učenjak i poznavalac umjetnosti. Živi u kvartu koji ne odiše otmenošću kojom on zrači stoga imamo paradoks koji nam dokazuje njegovu neutemeljenost kao i sama činjenica da posjećuje salon Verdirenovih koji predstavlja jezgro malograđanštine.
Priča o Svanu počinje kada mlada i infantilna Odeta de Kresi, stalna gošća kod Verdirenovih, želi da svojim prijateljima iz salona predstavi svog novog prijatelja – upravo pomenutog mladog učenjaka Šarla Svana. Njihovo upoznavanje se odigralo u pozorištu gdje izvjesni Svanov prijatelj predstavlja ovom šarmantnom mladiću ovu mladu i divnu ženu koja, pak, ne ostavlja veliki utisak na samog Svana. Ona nije tip žene koja bi se njemu ikada dopala. Po Svanovom ukusu, kako je navedeno u djelu, imala je suviše naglašen profil da bi mu skrenula pažnju, njene oči su tako lijepe, ali kako kaže, suviše krupne. Ovo razmišljanje nam dodatno potvrđuje njegovu neutemeljenost i kada je riječ o ženama, njegov ukus je neodređen, jer zaljubiti se u određenu damu znači primjetiti nešto posebno, ali i neopisivo u njoj, faktor koji zrači, ali mu objašnjenja nema kao ni samoj ljubavi.

Autrefois on rêvait de posséder le cœur de la femme dont on était amoreux, plus tard sentir qu’on possède le cœur d’une femme peut suffire à vous en rendre amoreux.

Nakon upoznavanja svjedok njihovih susreta i ljubavi, nešto poput Lamartinovoig jezera, postaje kontraverzni salon Verdirenovih. Odeta de Kresi je, inače, bila mlada i neuka žena čija ni fizička ljepota nije vrijedna muškog oka. Slododno možemo reći da je ona nešto poput Bodlerove Žan Duval.
L’idéal est inaccessible et le bonheur, médiocre.

U isto vrijeme u njenoj duši je obitavala velika praznina, površnosti i neukost koju je ona pokušavala da prikrije raskošnim haljinama, kičastima nakitom i šminkom. Njena soba u koju je Svan često zalazio bila je puna nepotrebnih detalja dok je svjetlo bilo prigušeno što odaje atmosferu tajanstvenosti, kao i težnju da se prikrije to odsustvo suštine koja je vrlo okudna i kod svih pripadnika tabora Verdirenovih osim kod Svana koji je samo obični prolaznik njihovih hodnika. Verdirenovi bivaju očarani Svanom, njegovim manirima i znanjem. Odeti je imponovalo što je uspjela da jednog takvog mladog gospodina predstavi svojim prijateljima, ali istovremeno biva svjesna svog zrna vrijednosti kada je riječ o učenosti i ponašanju u odnosu na trezor zvani Šarl Svan.

Je comprends que je ne peux pas rien faire, mon chétive, à côté de grands savants comme vous autres, lui avait-elle répondu.

U razgovorima između Svana i Odete narator namjerno kroz njene rečenice potencira njenu neobrazovanost i loš ukus u umjetnosti. Dok Svan piše studiju o slavnom slikaru Vermeru iz Delfta, Odeta može na prste da nabroji umjetnike koji nisu čak ni vrijedni pomena.
Kao da Prust kroz njihov odnos želi da istakne dominaciju muškarca nad ženom , neku vrstu muškog šovinizma na način na koji je to učinio i Bodler sa pjesmom Ideal.
Međutim, kod jednog drugog para u djelu imamo potpunu suprotnost – gospođa i gospodina Verdiren. Namjerno stavljamo gospođu Verdiren na prvo mjesto, jer je ona žena koja je zasigurno poslužila Odeti kao uzor za nakićenost, ona je ta koja svojim oblačenjem i ponašanjem želi da privuče pažnju svih pripadnika tabora Verdirenovih u kojem ona drži sve konce dok se gospodin Verdiren nalazi u njenoj sjenci. Ta nadobudna žena sluša Vagnera ne zbog njegove genijalnosti, već zbog toga da bi se pokazala kao žena koja prati novitete, poznaje umjetnost i teži da istakne naprednost svoje porodice. Njena jača polovina se nije ništa pitala u tom malom taboru, jer je njegova supruga raspolagala svim sredstvima čime dokazuje svoju naklonost prema materijalnim, a ne duhovnim stvarima.

Pod plašom površnosti u Odeti se ipak nalazilo nešto što je moglo da privuče Svanovu pažnju. Njena vještina zavođenja koje ni sama nekad nije bila svjesna imala je magičnog dejstva, jer u samoj njenog rečenici…

Que n’y avez-vous oublié aussi votre cœur, je ne vous aurais pas laissé le reprendre.

…živjela je doza mističnosti, sladostrašća i zavodljivosti. Svan je bio očaran i njenom sposobnošću da pripremi jedno od najvažnijih dijelova njegovog dana – čaja.

Ce serait bien agréable d’avoir ainsi une petite personne chez qui on pourrait trouver cette chose si rare, du bon thé.

I ova činjenica pripreme tog mističnog napitka nam potvrđuje tu ideju o prisustvu mistike i tajanstvenosti u njihovom odnosu.
Svanova naklonost prema Odeti se najprije ispoljavala kroz veo putenosti i čulnosti tijela. Kasnije ta putena želja se metamorfozira u ljubav koja se u više navrata u djelu obavija velom umjetnosti. Najprije je tu dominacija Ventejeve sonate o kojoj će biti priče čitavo jedno poglavlje, no jedan isto tako značajan momenat jeste Svanovo poređenje Odete sa likom Sefore, Mojsijeve žene, a Jetrove kćeri, na fresci slavnog Botičelija. Svan je sam po sebi imao tu sklonost da u slikama velikih majstora nalazi sličnosti sa stvarnošću što je opet jedan od Prustovih dokaza koliko su život i fikcija dva svijeta koji se stapaju u jedan. Upravo kroz lik Sefore Svanova ljubav prema Odeti evoluira i dostiže svoj puni sjaj.

Le mot d’ « œuvre florentine » rednit un grand service à Swann. Il lui permit, comme un titre, de faire pénétrer l’image d’Odette dans un monde de rêves où elle n’avait pas eu accès jusqu’ici et où elle s’imprégna de noblesse…le baiser et la possession qui semblaient naturels et médiocres s’ils lui étaient accordés par une chair abîmée, venant couronner l’adoration d’une pièce de musée, lui parurent devoir être surnaturels et d délicieux.

Za njega sada i Sefora i Odeta su sinonim za jedno biće s obzirom da gledajući reprodukciju Jetrove kćeri on u tom odrazu vidi Odetu. Cijela ova vizija Odete kroz lik Sefore koja zrači i aurom erotizma pomaže Svanu da shvati da i pored svih žena koje može da ima želi samo jednu pored sebe – Odetu de Kresi.

Quand il avait regardé longtemps ce Botticelli, il pensait à son Botticelli à lui qu’il trouvait plus beau encore et approchait de lui la photographie de Zéphora, il croyait serrer Odette contre son cœur.

Njenu naklonost dobija upravo uz pomoć te mitske žene, a i zahvaljujući svojoj mudrosti i dosjetljivosti, te joj jedne večeri upućuje pismo puno gneva i razočaranja koje za nju postaje izvor misli da takovog muškarca ne smije odstranati iz svog okruženja. U strahu da ga ne odbije od sebe ona mu drhtavim rukama uzvraća odgovor, moli za sastanak i tako ta ljubav širi svoje grane i lišće. Svan je jednostavno bio neko ko je znao kako treba postupati sa ženama, ali ubrzo i taj veliki zavodnik i šarlatan počinje da gubi tlo pod nogama…

032150559

4. Ljubomora, vjerna pratilja ljubavi kod Prusta

De tous les modes de production de l’amour, de tous les agents de dissémination du mal sacré, il est bien l’un des plus efficaces, ce grand souffle d’agitation qui parfois passe sur nous.

Zlo čije je ima ljubomora polako širi svoje pipke kroz Svanovu dušu i tako njegov lik evoluira kroz djelo i omogućava nam da sagledamo i tanatovsku stranu njegovog bića. Ako je vjerovati Prustu ljubomora je neodvojiva komponenta ljubavi, jer ljubav dobija svoje pravo značenje upravo uz primjesu te demonske zvijeri koja je proždirala i dušu Molijerovih likova Arnolfa, Zganarela i Don Garsija Navarskog, no i Prust i Molijer od ovog duševnog otrova prave umjetnost na samo za njih karakterističan način.
Prust metamorforzira Svana od naivno zaljubljenog mladića u patološki ljubomornog čovjeka čije su primjese ove ljubavne boljke ništa drugo nego ozbiljna duševna, ali i mentalna bolest. Početak njegove bolesti vidimo već ubrzo nakon njegovog oduševljenja likom Sefore kada odlazi kod Verdirenovih da bi vidio Odetu koja je već bila otišla.

En voyant qu’elle n’était plus dans le salon, Swann ressentit une souffrance au cœur, il tremblait d’être privé d’un plaisir qu’il mesurait pour la première fois, ayant eu jusque-là cette certitude de le trouver quand il le voulait, qui pour tous les plaisirs nous diminue ou même nous empêche d’apercevoir aucunement leur grandeur.

Ovo je samo bljesak ljubomore Svanove duše u odnosu na navalu koja se rađa u nastavku. On počinje da izbjegava društvo drugih žena željevši samo Odetu pored sebe, ali istu žrtvu je očekivao i od svoje ljepše polovine. Međutim, pojavom izvjesnog Foršvila u salon Verdirenovih koji počinje da komunicira sa Odetom ubrzava navalu ljubomore kod Svana. Želio je po svaki cijenu da taj snob, koji Verdirenove čak nije ni smatrao vrijednim društvom nestane iz njihovog vidokruga, ali dešava se ono što nije ni sanjao da može da se desi. Verdirenovi kao pomodarska porodica koja kada se pojavi neko ili nešto novo to grabi svojim kandžamoa u želji da ispita ili iscjedi to ili tog do srži ne bi li izvukla kakvu korist upravo i to čini sa Foršvilom, dok „sažvakanu robu“ poput Svana odbacuje i ne želi više u svom društvu. Taj mali,ali prepredeni tabor pokušava da okrene Odetu ka Foršvilu smatrajući njega boljom prilikom za nju od Svana. Organizuju izlete sa ciljem da spoji to dvoje mladih ljudi, ali naravno na te izlete Svan ne bi smio biti pozvan ni pod koju cijenu. Koliko je taj tabor ranije bio spona i svjedok ljubavi Svana i Odete sada postaje za njeno građenje nepremostiva prepreka.
Na samom početku verdirenovske zavjere Svan pokušava da izvuče Odetu iz njihovih kandži tako što je odvodi na jug, ali taj otrov koji se već proširio njegovom dušom i venama ga spriječava da se prepusti toj ljubavi, jer svaki muškarac kog bi susreo u njegovim očima bio bi potencijalni Odetin ljubavnik. To divno osjećanje ljubavi pretvara se u najstrašniju opsesiju, bolest koja kljuca i od koje se postaje zavistan, jer Svan, po mom mišljenju, koliko god Odeta ljubavnih grijehova počinila on bi joj zasigurno oprostio kada bi je pogledao u oči kao što je to činio Vitez de Grij Manon Lesko.
Svan postaje marioneta tog otrova. Želi da zna šta Odeta radi u svakom trenutku. Konci ljubomore kojih nije ni svjestan ga vuku da prati Odetino kretanje, da svraća u njen dom u sitne sate, da čita njena pisma koja dobija, par exellence želio je da živi njen život. Jednom prilikom nailazi na pismo koje je ona uputila Foršvilu, ali ne vidjevši u njemu nikakve kapi ljubavi njegova duša se smiruje, ali svaka nova spoljna draž je zahuhtava i pretvara ga u pravog Otela. Njegova opsestivnost Odetinim kretanjem ga je dovela do tog stadijuma da čak unajmljuje čovjeka kome plaća da je prati, ali njegov nemir mu ne da da sjedi skršetnih ruku te i sam se daje u potrage za tim predmetom njegove boli kao što je to u Antici činio Orfej za Euridikom.
Odeta je polako klizila iz njegovih ruka. Što je više pratio i želio da joj bude bliži, ona se sve više udaljavala od njega. Unutar njega tinjalo je mukotrpno previranje. Nije želio da bude napadan, da Odeta shvati da je on uhodi, a sa druge strane njegovo đavolsko Ja ga je vuklo da to čini bez stajanja.
U jednom navratu narator tj. sam Prust upoređuje Svanovo osjećanje ljubomore sa svojim kada majka ne dolazi u njegovu sobu da ga poljubi za laku noć upravo zbog njihovog vjernog gosta – samog Šarla Svana. Imamo utisak kao da mu Prust vraća milo za drago.

Il la voyait mais n’osait pas rester de peur de l’irriter en ayant l’air d’épier les plaisirs qu’elle prenait avec d’autres et qui tandis qu’il rentrait solitaire, qu’il allait se coucher anxieux comme je devais l’être moi-mêmes quelques années plus tard les soirs où il viendrait dîner à la maison à Combray lui semblaient illimités parce qu’il n’en avait pas vu la fin.

Svan doživljava i potpuno metamorfozu i u očima drugih. Njegova bolest zvana ljubomora udaljavala ga je od drugih kao da je u pitanju lepra. Jedino De Šarls, Svanov vjerni prijatelj, je bio čovjek sa kim bi on otvoreno mogao govoriti o svojoj ljubavi prema Odeti, čak ga je nekad molio da bude Odeti pri ruci, a to možemo protumačiti kao Svanov kec u rukavu da sazna više o njoj.
On počinje da kopa i po njenoj prošlosti, jer razlog za sopstvenu bol i ljubomoru počinje da traži u njoj tako da i sve ono što je proživjela smatra prologom svoje bolesti. Svaka glasnina o njoj značila je rez na njegovom srcu. Raspituje se o njoj na raznim mjestima, pa čak i u javnoj kući. Žudi da sazna i o vremenu kada je živjela u Nici gdje je, kako je načuo, bila poznata kao ljubimica drugih žena. Ovim motivom Prust načinje tu kontraverznu temu homoseksualnosti u ciklusu koja doživljava puni sjaj u Sodomi i Gomori. Čestice te teme nalaze se, takođe, u slutnji o odnosu između Odete i same gospođe Verdiren što je kap koja puni čašići boli unutar ovog kompleksnog lika.
Svan je sam srljao u svoju propast, što je više grebao po njenom životu to je njegova duša primala veću dozu otrova koji se odražavao na njegovo ponašanje i ličnost. Dešavalo mu se nešto slično kao portretu tj. duši Dorijana Greja koji je blijedio sa postupcima njegovog bića. Takođe, počeo je da dobija anonimna pisma o njenim ljubavnim avanturama koja još pospješuju oluju u njegovoj utrobi. Ona odlazi na putovanje u Egipat sa onim čije je ime paralo Svanove uši – omraženim Foršvilom.
Ljubomora i ljubav su se smjenjivale u Svanovoj duši sve dok nisu stvorile vrtlog kome se nije mogla odrediti pripadnost. Svanova esencija se iskristalisala na Erosa koji gospodari ljubavlju i Tanatosa koji gospodari njegovom ljubomorom. Eros je vladao Svanom prije pojave Foršvila koja je izvor otrova rođenog u Svanu, dok je Tanatos zagospodario njime nakon ulaska tog snoba, kako ga je Svan opisivao, u njihov život. Zajedno ta dva segmetna bića su istančali svoj lik u njemu kao i u svakom čovjeku tako da Svan nije mogao da odredi da li je ono što osjeća ljubav ili pak opsesivna ljubomora koja je u suštini bolest gore nego sama Prustova astma. Ljubav je hranila ljubomoru, ljubomora je trovala ljubav.

Et cette maladie qu’était l’amour de Swann avait tellement multiplié, il étati si étroitement mêlé à toutes les habitudes de Swann, à tous ses actes, à sa pensée, à sa santé à son sommeil, à sa vie, même à ce qu’il désirait pour après sa mort, il ne faisait tellement plus qu’unavec lui, qu’on n’aurait pas pu l’arracher de lui sans le détruire lui – même à peu près tout entier : comme on dit en chirurgie, son amour n’ était plus opérable.

U njegovim mislima stvorila se vizija dveju Odete. Prve, zavodljive, naivne, slatkorječive u koju se bijaše zaljubio i one druge, blijede, isprazne i lepršave. Ova vizija kao i stanje izvezlo je pletivo koje možemo nazavati prokletstvom muškog srca koji voli, koje je između dvije vatre. Možemo osuditi i jedno i drugo za propast njihove ljubavi. Frivolnu i infantilnu Odetu koja nije uradila ništa da sačuva ljubav u sebi i svojom nepažnjom je pustila da umre, dok je opsesivni Svan gledavši kako ljubav umire svim svojim naglim postupcima samo ubrzao njenu smrt, mada je tu jedan od krivaca i njegova opsesivna mašta.

Car ce que nous croyons notre amour, notre jalousie, n’est pas une même passion conntinue, indivisible. Ils se composent d’une infinité d’amours successifs, de jalousies différentes et qui sont éphémères, mais par leur multitude ininterrompue donnent l’impression de la continuité, l’illusion de l’unité.

Prokletstvo u Svanu je bilo neizdrživo da on postepeno počinje da pokreće svoj odbrambeni mehanizam sa mišlju da Odeta i nije u stvari bila vrijedna njegove pažnje, niti ljubavi. Zažalio je samo za vremenom, tim gorkim čovjekovim neprijateljem, koje je protraćio na nju.

Dire que j’ai gâché des années de ma vie, que j’ai voulu mourir, que j’ai eu mon plus grand amour, pour une femme qui ne me plaisait pas, qui n’était pas mon genre.

BruceProustLL

5. Ventejeva sonata, lajt-motiv njihove ljubavi

Svaka ljubavna priča ima svoju pjesmu koja predstavlja zaštitni znak ljubavi dvoje ljudi koji vole. Tako i u ovom književnom djelu duhovnu sponu između Svana i Odete predstavlja mala fraza Ventejeve sonate. Ta melodija jeste himna njihove ljubavi, njihove radosti, ali kasnije i turobna misao i žal za vremenom ljubavne sreće.
Marsel Prust je bio veliki poznavalac muzičke umjetnosti što dokazuje i činjenica da u čitavom ciklusu pominje brojne slavne kompozitore poput Vagnera, Morela, Šarlusa a sam Ventej je kako smatraju mnogi inspirasan likom i djelom Kamij Sen Sansa. Za njega je muzika osnovni izvor spiritualnosti koji pruža neizmjernu katarzu i božansku snagu. Taj doživljaj euterpične katarze je Prust u romanu Jedna Svanova ljubav opisao na tako poetičan, a u isti vrijeme savršen način kako samo dolikuje ovom velikom piscu.

C’est que la petite phrase, au contraire, quelque opinion qu’elle pût avoir sur la brève durée de ces états de l’âme, y voyait quelque chose, non pas comme faisaient tous ces gens, de moins sérieux que la vie positive, mais au contraire de si supérieur à elle que seul il valait la peine d’être exprimé.

Ova čarobnost muzike Svana je obasula u salonu Verdirenovih. Slušajući malu frazu čije savršenstvo nije umio da objasni, a i zašto bi kada ona sama po sebi čini više od same riječi kao i ljubav, u njemu se javlja čitava jedna bujica pozitivnih osjećanja koja ga je vijorila poput vjetra u zanesenost iz koje nije želio da se probudi. Nakon prvog slušanja osjećao je toliku potrebu za ponovnim slušanjem te sonate kao što muškarac ima potrebu da ponovo ugleda ženu koja mu se dopala u prolazu. U Svanovom slušanju sonate imamo spoj i rad svih čula.
Andante iz sonate za violinu i klavir od Venteja je, očigledno, samo djelić tog velikog muzičkog djela koji je lajt-motiv ljubavi Svana i Odete i tako ono daje tom odnosu primjesu mističnosti obavijeno orelom umjetnosti, ali sa druge strane odaje postojanje parcijalnosti i površnosti njihovih ličnosti, porijekla, pa i ljubavi jer je u pitanju samo jedna fraza.
Ventejeva sonata je za njihovu ljubav ono što je madlena u Prustovom djetinjstvu iz Kombrea. Ona je svjedočanstvo postojanja njihove ljubavi, paralelni svijet koji teče i dokazuje nam da su postojali jedan Svan i Odeta koji su se voljeli. Ona je sveti simbol i božanstvo njihovog odnosa.
Nakon kraha njihove veze ova mala fraza Svana vrati u vrijeme kada je Odeta još bila zaljubljena u njega, on to osjećanje ponovo proživi, a onda ga vine u ništavilo koje sada postoji u njegovom biću i ona za njega sada postaje simbol patnje, boli i podsjednik da je nekada bio srećan, ali toga više nema.

Et la pensée de Swann se porta pour la prmière fois dans un élan de pitié et de tendresse vers ce Vinteuil, vers ce frère inconnu et sublime qui lui aussi avait dû tant souffrir ; qu’avait pu être sa vie ? au fond de quelles douleurs avait-il puisé cette force de dieu, cette puissance illimitée de créer ? Quand c’était la petite phrase qui lui parlait de la vanité de ses souffrances, Swann trouvait de la douceur à cette même sagesse qui tout à l’heure pourtant lui avait paru intolérable, quand il croyait la lire dans les visages des indifférents qui considéraient son amour comme une divigation sans impotance.

6. Zaključak

Svan je bio i srećan i nesrećan.To je balans kojim upravlja vaga zvana život. Prust nam od srca poručuje da trebamo biti svjesni nesreće, ali u isto vrijeme permanentno tragati za srećom.

On ne connaît pas son bonheur. On n’est jamais aussi malheureux qu’on croit.

Svanova opsesivnost u nekim komponentama nalazila se samo u njegovoj mašti tako da je potrebno u životu oduprijeti se samom sebi, toj tanatovskoj strani našeg bića i truditi se da pobjedimo u najtežoj životnoj borbi – borbi sa samim sobom. Isto tako prepustiti se svom biću i svemu onom što život nosi, i ljubavi i ljubomori, jer samo tako ćemo spoznati ono što je ljudsko, a ono što je ljudsko ne treba da nam bude strano. Svan i Odeta su dokaz da smo svi mi ljudi koji su rođeni da vole i da budu voljeni i da se bore, jer njihova ljubav je ipak našla svoj put, a to možemo vidjeti u ostatku ciklusa U potrazi za izgubljenim vremenom…

MILOŠ AVRAMOVIĆ

Literatura:

1. Prust, Marsel, Jedna Svanova ljubav, Vijesti, Podogrica, 2012.
2. Prust, Marsel, U sjeni procvalih djevojaka, Zora – GZH, Zagreb, 1977.
3. Prust, Marsel, U Svanovom kraju, Paidea, Beograd, 2007.