Tamara Lujak – Pisac

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,sf / horor |

Pisac sam. Zato me i hrane rečima. Vreme u kojem sam rođen nije ni nalik ovom danas. Sreća pa su decenijama unazad knjige počeli da pišu biorazgradivim mastilom, inače bih odavno bio dva metra pod zemljom.

Nije oduvek bilo tako. Sećam se kad sam nekad, na samom početku karijere, mogao sebi da priuštim dvodnevni odmor od samo jednog honorara. Danas ne mogu da se setim kako novčanica izgleda, ni ona kovana a kamoli papirna.

Sećam se da su nas svojevremeno vodili u muzej, gde nam je vodič pričao o razvoju monetarnog sistema kod nas, sve do onih dana kada je svetska berza doživela kraj. Vratili smo se robnoj razmeni, ali najteže je bilo onima poput mene.

Pekar je platu dobijao u hlebu i pecivima, mlekar u mleku i mlečnim proizvodima, ali šta sam ja i slični meni mogao da radim? Kome da prodam knjigu? Mesari su prestali da u istrgnute listove knjiga zavijaju meso onog trenutka kad je pomro popriličan broj stanovništva – nikome nije palo na pamet da bi olovne boje mogle u tako kratkom roku da utiču na kvalitet mesa. Ali, uticale su. I tako se, na svu bedu koja nas je zadesila, javio i veliki postotak smrtnosti.

Sreća pa se neko dosetio biorazgradivih boja (i materijala), pa su ponovo oživele tekstilna industrija i štamparstvo. Nosili smo biorazgradivu odeću – koju smo, kad bismo ogladneli, jeli – štampali smo biorazgradive knjige koje smo, takođe, jeli.

Tako sam putovao po svetu, noćivao po gostionicama, držao predavanja onima koji su još uvek želeli da slušaju i bio isplaćivan u knjigama. Svaka je gostionica imala po neku knjigu – ostatke iz starih dana – memljivih korica, koje su odisale na buđ. U početku mi je bilo teško da se naviknem na ukus tih natrulih, poluvlažnih stranica, ali kasnije, kada sam shvatio da mi čine dobro – sam sam ih tražio.

Nisam voleo obimna dela – Rat i mir, Tihi Don, Uliks, Jadnici – jer su mi teško padala na stomak, a baš su takva gostionice i retki hoteli imali, ali šta se drugo moglo. Za dezert bih uzimao nekog od domaćih pisaca, one koje sam najviše voleo – Andrića, Rakića, Lazarevića ili Desanku Maksimović – ali kako sam poslednjih godina bio na dijeti i to sam retko činio, tek možda stranicu ili dve.

Pisce naučne fantastike izbegavao sam u širokom luku, ne zato što nisam voleo njihova dela, već zato što su delovala na mene poput droge – halucinirao bih danima – priviđali bi mi se likovi iz dela, doživljavao bih radnju na sopstvenoj koži, a to mi se, razumećete, ni najmanje nije dopadalo.

Tako sam životario nekoliko godina, potucajući se od jednog grada do drugog, od jednog mesta do drugog, upadajući u raznorazne nezgodne i neprijatne situacije, doživljavao da me ostave bez korice knjige za doručak, ali sam išao, hodio, lutao, brodio – kuda? – ni sam nisam znao.

Jednog sam jutra, međutim, razmišljajući o neobičnom uticaju koji su na mene imala fantastična dela, odlučio da i sam napišem jedno. Bajke mi nikad nisu išle od ruke – imao sam silnih muka pripovedajući ih – ali sam se ipak odlučio da napišem jednu.

Naslikao sam zelene brežuljke bogate lovinom, sjajan zamak na vrhu brega i mene kao njegovog vlasnika. Ulepšao sam se, istina, i odbio sebi nekoliko godina (decenija, da budem iskren), ali šta mari – ipak sam pisao bajku. Zamak sam naselio svom potrebnom poslugom (bez svite), ali sam se trudio da ih svedem na najmanju mogući meru. Ipak su godine lutanja uzele svoj danak – odvikao sam se od sveta.

Kada sam iscrtao i poslednju travku, naslikao i poslednji listak na grani, oživeo i poslednji potok u selu nad kojim se uzdizao zamak, poželeo sam da se obrem tamo. Ali kako? Tada sam se dosetio.

Otcepio sam prvu stranicu rukopisa i pojeo je. Bilo je to nešto najukusnije što sam okusio nekoliko godina unazad. Bajka nije bila baš toliko čarobna, da se razumemo, imala je propusta i nedostataka u stilu, postavci i toku radnje, ali ono što je bilo najglavnije – svet koji sam u njoj stvorio bio je održiv. I više nego voljan da se u njemu nastanim.

I tako, evo me danas, u ogromnoj radnoj sobi čiji su zidovi prekriveni od poda do plafona policama sa knjigama u tvrdom i mekom povezu, gde sedim za ogromnim pisaćim stolom i pišem redove koje čitate. Nije mi loše ovde. Našao sam svoj mir. Dobru i ukusnu hranu – pravu hranu – verne sluge i imanje kakvo se samo poželeti može.

Ponekad čujem daleko dole komešanja u selu, ali ona me se ne dotiču. Nisam okrutan vlastelin, svakome dajem ono što mu treba, pa nije bilo buna od kad sam ovde. Koliko je tačno vremena prošlo, ne bih znao da vam kažem, ali zar je važno? Ono što je bitno je to da sam uspeo da pređem, pobegnem u svet koji sam izmaštao.

Nije to savršen svet, pobegne mi ponekad po koja misao i treba mi dosta vremena i koncentracije da je vratim, ili uhvatim drugu, sličnu, i ti se propusti vide na tananom tkanju – pocepanom šavu na nastojnikovoj noćnoj košulji, šari na tepihu u ulaznom holu ili kroz pukotinu na nebu (kada crnilo zjapi crnje od samog ponora pakla)…

Tada hitam za sto – šta god pre toga radio – uzimam penkalo, umačem ga u mastionicu u kojoj se nalazi biorazgradivo mastilo (jedino što sam u bajku uneo iz svog sveta) i počinjem da pišem. Iznova i iznova. Jer, da bi bajka bila održiva, da bi svet postojao onakvim kakvim sam ga zamislio – moram iznova i iznova da jedem priču koju sam napisao, koju pišem. Otud toliko velika radna soba i otud zidovi svih soba u zamku prekriveni policama sa knjigama najrazličitijih oblika, debljina i veličina – napisane za sva moja sadašnja i buduća raspoloženja, za sve moje sadašnje i buduće dane.