Svetislav Nenadović: Šta se možda dešava dok Boško Barman paše Jabučila

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012,poezija i proza,proza |

Jabučilo. Nenavikla životinja na sapat, zlatnom grivom lomi jarko purpurnu svetlost, dok sunce pada poput tikve u oči i raspaljuje poslednji cik mađarskih pašnjaka, sa kojih doveden u čamotinju kao vascela Bormanova loza (behu mu preci u nemim, dalekim vremenima kao sapatnja turskim vazalima u bici za Berkasovo)  – provodi jedno obično popodene.

       Popodne i marvinče. Strugane rotkve davao bi mu sada Boško Barman, samo da ga ne prokaže i ne ostavi u izneverici tople letnje prašine, meke poput lepeta roda  u tek zasvođenom letnjem sumraku na putu na kojeg Boško Barman, kilava mlitava momčina, kao od debele lenije odvaljen, kreće u nameri, i više nego što se time može imenovati, da prosi i celiva Suzanu Stelpetovu, devojčurka naherenih paprenih očiju, oivičenih žutim pragovima godina, koje su se, ne od zadobra, skorušile na lepim evenkama oko jagodica i sunozdrvica.Suzana Stelpetova.

       Jabučilo. Kicoš što je provozio gajdaše i burgijaše po vašarima. Romima bio ona pogana konjina što vrisne, zubima vašar zagrize, ili bar onaj dimni i zgasli deo vašara, a zubi se cakle i štrče poput ćiriličnog slova  dž. Onda svi Romi znaju da u proceni godina starosti ostale vašarske marve treba krenuti baš odavde, od riđana, Jabučila, kao od nekog nekrunisanog konjskog cara.

       Jabučna mu majka. Majka Jabučila Boškovog. Jabučila Boška mlitavog, Boška  prišipetlje i ženika potonjeg koji će u potonje vreme otputovati na promaju puta, spremljen i ucifran kao dvorjansko ždrebe , a ne kao golotrban, jedan od poslednjih ni sejao ni kopao, ni udruživao ni razdruživao, blesander o slavljima, ali u osnovi alamunja  i dobričina na kojem oštre brice kavgadžije i britvari.

       Briga me. Briga. Briga. Briga. Briga.

       Briga Boška Barmana za događaj  koji se, možda, dešava u istom trenutku. A dešava se.

       Pas Gavrilo. Psa Gavrila odvode na streljanje u gorušicu, pozadi iza nužnika seoske kafane, pa se sjatilo i ono malo seoskih otpadnika, seoski pesnik Rifat, Remunda grobar, Jaćentije  strvinar i goluždrava dečurlija što u pratnji Gavrilovoj idu kao predsmrtna neophodnost, razvaljenih zenica, prljavih iscurelih trbuščića ispod okvaslih očinskih gaćurina.

        Jabučilo šmrkne i prene Gavrila. Boško opsuje majku božju i navuče šeširinu  od plavog neprozirnog somota na debele obrve, kao na dve blago savijene zmije. Grmljavina li će iz tog oblaka, kao iz zatiljka, kao iz pomame,odakle li?!

         A Gavrila,višekilog psa, vode u gorušicu, gde će se susreti sa smrću, psećom, ali zgotovljenom, kao što svaka smrt jeste, slućena i bez pokajanja.

       Gavrilov lajoški život obustaviće svoje varničenje, ničeg Gavrilo neće moći da se seti  u ovom lapidarijumu, dok krupne oči kamiličje zariču se u mrtvu svetost.

       I u tom trenutku, malopre, ili malo posle, preko kapije vide se glave radnika, dolaze sa rada iz azotare. Na sastanku nekog poslovnog udruženja vodila se žučna rasprava , pa se sada pronosi kao barjak iznad starih pohabanih papija.

       Buljooki Stevan Mandin, azotar kao od pamtiveka, nikada brijan i ispran, rasipa psovke bogorodičje u čvrstom uverenju da je dogovor uspeo jer je on poput rundova i zabušanta, uz Rezikino dupe, pobedio ostale u sveukuponom izjašnjavanju. Nenaviknuti na  druga uživanja, osim onih na poslu, odgegaše se iznad poslednje kapije, dečurliji jagodice da miluju, ženama jorgane da greju, kao ujedeni tobožnjom astmom ženinih neverstava.

        Boško. Počeo je Jabučilu već nešto saplitati. Izvodi i ženku mu, riđu Rajnu, staru koliko i ova živa ala,u ovo crvotočno nahereno popodne.Ženka Jabučilu služi za rasplodnju, da na svet donese još jednog nežnog raspojasanog kesonju. Tek.

       Gavrilo u cik dana najcrnja je materija u ovoj svetlosti. Crno mu je ime i seme, crna prošlost i crna budućnost, samo kad dođe plavi Luka sa puščurdom, a taj Luka je prava krava, bode sačmom prsa, uzgorice od rogova.

       Talambas tuče u drugoj ulici, tamo u zaseoku iza gorušice, Gavrila, nužnika i vascele bratije.

       Medved. Pohovan na vrućini, diže se u propinjanju dvonožnom, u otpozdravu iscetiteljskom. Nešto bratije raspiri se za medvedom, te se pomisli da će Gavrilovo streljanje, zbog iznenadnog nailaska cirkuzana, biti odgođeno.

       Zasvira rana sreće u Gavrilovim očima, spusti zenice, pogleda put manile za koju je bio privezan, pa otpozdravi suncu, koje se odjednom sroza poput oštrih gladalica samim balonima očnim.

       Romi talambaju. Medved ište mira. Medved je prava kurjača u jednom običnom trenutku dana, koji se mogao desiti malo pre, ili malo posle.Tek,eto. Dešava se.

       Rom Mihajlo se priženio pre nekoliko dana  i pozvao svu svoju rodbinu, svu svoju skitničad, imenovane i neimenovane presretače sa drumova, pa kad mu brat Jurko pokuša sapeti tek prizakonjenu mladicu i načiniti porugu, skrka mu onaj komad kose, one kojom se zimzelen potkresava, u plućno krilo. Rastesteri mu džigericu, pleće. I umre zdušnik.

       A Mihajla baš sprovedoše policajci, što se strefiše ovde posle obavesati mesnog kurira, koji i sada ide kao nemi pratilac  između Mihajla i policajca, kao svedok ni sam ne znajući čega.

       Zbogom, Mihajlo. Robija će biti tamna, ali kako ti uzeti puteve i putunčad, svu onu lepotu što na zasjajima šuma i lenija osta. Jadan Mihajlo. Jadaće romsko nebo i oni crveni prozori na kojima se suši cveće ivanjsko, cveće što melem je od uroka, zla i patnji, prokazanja.

       Jerolim. I on je tu u trenutku dešavanja, poput razgranatog poljskog dreša ili daleke užarene pustare. Mora da je samo pre nekoliko trenutaka pojasao ženu Mirelu i sučeljavao se sa velikim ispitom, mora iza ovako strasne pomame da rodi nasledstvo, dugi niz godina čekano, kao što se čeka rod bremenite džanarike na kraju šljivika, što trudna i usamljena u zlu svoje starosti ne otkri postanje rađanja i poroda.

       Pop Jikentije upravo ulazi u crkvenu portu, lupa vratima. Drži se za skut, poput svetog Sisoja. Protrčava kroz zvonik, zapliva  kroz crkveni portal kao ponesen nekim haluciniranim valcerom, supit, u žurbi ka oltaru.

       Onda spopadne veliku tacnu sa naorom i pojede naizust, pa će se za surtrašnje Zadušnice morati  mesiti pogače od pekarskog brašna. Vasceli narod će se smejati. Hi. Hi. Hi. Hi.

          Pojeo popa naoru. Pojeo popa naoru. Pojeo popa naoru.

       Pojeo, pa pojeo. Popa nije krmak. On je samo supit, malčicke pomeren u svom svetovnom maniru i pokušaju da se održi u utoljenju gladi.

       I on je sada neka podudarnost, samosvojstvo otisnuto u preostoru. Sada kada se Jabučilo sprema na put i dok policija prolazi u pratnji seoskog kurira i dok pas Gavrilo čeka izvršnju. I Romi su već u svojoj halabuci negde odmečkali, čuju se kao daleka grmljavina negde u pazučjima sela.

       I policija je u strogoći i prašini već na putu ka mestu O. Radnici azotare su u lakim posalepodnevnim dremežima zakovani u ikone svojih žena i pokajanja.

       Jabučilo opremljen kao sat. Boško u ušima još uvek ima grmljavinu od ušljive romske ripide.

          A Gavrilo.Preseca ga taj trenutak koji se vraća.

       Cvetovi kamilice su kao bele aždaje i ljuljaju se u Gavrilovim očima.

       Poguren, kao zvečarka, dolazi Lukurda sa garavom puškom. Garava puška u garavog Lukurde. Da ubije. Garavog Gavrila.

       Onda se Luka u prostoru namesti, mlitav poput presahle žile fontane, približi se Gavrilu na nekoliko metara. Cev uperi kao u dva potamnela očna okeana.

       Boško udari Jabučila i Jabučilo pozdravi dan vriskom.

       Gavrilo je u samilosti. Čak se i osmehuje.

       Jedan pa drugi prasak probudiše mu vatru na čelu. I sunu crvena pena kao zla radost po belim cvetnim  čipkama.

       Dečurlija sunuše. Kud koji!

       I prasak se ču još tri puta kroz eho u pojati.

       Riđan Jabučilo skoči.

       Boškurda zviznu kajasima i ledenom žilom kamdžije. I kao u prazno šiknuše kroz veliku promaju kapije.

       Otkrivuda kao na put sudbine, samo da ga ne sustigne neka prokaza, neko iščašenje životno, nešto neimenovano, ali prisutno u danu koji je već bio i što se polako kruni kao veliki gvozdeni masat ka krunici crne, drozdovske noći.

SVETISLAV NENADOVIĆ/BIBLIOGRAFIJA/

Rođen 14.avgusta 1939 u Ilincima/kod Šida/.U Šidu je završio  gimnaziju,a jugoslovensku književnost studirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.Posle studija neko vreme je radio u srednjim i osnovnim školama,a od 1969.godine zaposlen je u raznim društvenim ustanovama u Šidu,gde je 2003.penzionisan.I danas je aktivan saradnik u mnogobrojnim društvenim aktivnostima i predsednik je Književnog kluba „Filip Višnjić“.

POSLOVI I FUNKCIJE

1961.-Urednik Književnog utorka novosadskog Kluba umetnosti u Novom Sadu.

1965.-Urednik književnog časopisa za mlade Polet.

1969.-Osnivač,direktor i glavni i odgovorni urednik Radio Šida-,predsednik Književnog kluba „Filip Višnjić“.Od 1969.godine do penzionisanja bio je  zaposlen na poslovima direktora Narodne biblioteke u Šidu, Narodnog univerziteta „Nikola Vlaški“, Kulturno obrazovnog centra.

1973.-Urednik Provincije, književnog časopisa Međurepubličke zajednice kulture „Sava“.

2001.do danas-Glavni i odgovorni urednik lista Književni susreti /Šid/

1998. do danas –Glavni i odgovorni urednik časopisa „Lirika i drugo“/Šid/

1981. do  danas –Urednik izdavačke delatnosti Književnog kluba  „Filip Višnjić“Šid  i Narodne biblioteke.

SVETISLAV NENADOVIĆ se aktivno bavi kulturnim stvaralaštvom.Prozu,poeziju i književnu kritiku objavljuje u brojnim časopisima i revijama za književnost: Književne novine, Mladost, Mlada kultura,Pokret,Polet,Telegram“Ustvari, Provincija, Iskra, Sremske novine, Neven, Polja, Bagdala, Republika, Brazde, Srpska vila,Lirika i drugo, Književnim susretima… Sa poetskim radovima zastupljen je u brojnim  antologijama i pesničkim zbornicima:

NA RASTANKU/1959. Bogdan Mesinger/SVETLA NARAV REČI/1970.Boško Ivkov/INDEKSOVA ČITANKA/1968. Boško Ivkov/PLETENICA NESANICA/ 1972. Stanko Vrga/ZVEZDANA RAVNICA/1976.Miroslav Antić/ROMOR RAVNICE/1977.Pero Zubac/. Nenadovićeve pesme našle su mesto i u drugim antologijama i zbornicima, kao što su: Antologija srpske ljubavne poezije Pere Zupca, Antologija šidskog pesništva, Posavska lira, Granaju se sunca, Stihovi na dar, Trajati delom…

Poezija mu je prevođena n albanski, slovački, rusinski i nemački jezik. Objavljene knjige:

IGRA LEPTIRA/POEZIJA/SOMBORSKE VARIJACIJE/POEZIJA/ONA NA UTROBI ZEMLjE/POEZIJA/VATRA NARANDžI/POEZIJA/ŠEKOVIĆI/POEMA/ADAŠEVCI/POEMA/POLjA VATRE/POEZIJA/IME RAVNICE/POEZIJA/ANTOLOGIJA ŠIDSKOG PESNIŠTVA, ADAŠEVAČKI USTANAK/MONOGRAFIJA/OD SAFARIJA DO UMA/ROMAN/TRAGANjE ZA ČARUGOM/ROMAN/PRIČA O LAĐI KOJA JE POTONULA/ROMAN/POSLEDNjA NOĆ/DRAMA/SLIKE IZ ŽIVOTA SAVE ŠUMANOVIĆA/DRAMA/…

U pripremi rukopisi: SAFARI, POSLEDNjI PUT/ROMAN/,LIKOVI BEZ TAME/REPORTAŽE/MEĐE GOVORA/ANTOLOGIJA ŠIDSKE PROZE, SMRT I DRUGO/PRIPOVETKE/ O NERANDŽI I O SMRTI/ROMAN/DUBOKA MESEČINA/MONOGRAFIJA/.

Nenadović se bavi likovnim stvaralaštvom i karikaturom, te dramskim stvaralaštvom. Režirao je nekoliko pozorišnih komada: Himelkomando, Veštice iz Salema, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Jedan dan života/glavna uloga mame Huanite bila je poverena poznatoj pesnikinji Darinki Jevrić/. Objavio je više radio reportaža.

Nosilac je priznanja: Književnih novina/za poeziju, zagrebačkog Telegrama/za poeziju, somborskog Pokreta/za poeziju, beogradske Mladosti/za poeziju/zagrebačkog Poleta/za karikaturu, Politike ekspres za humorističke tekstove u akciji Turnira duhovitosti, kao i  Drainčeve nagrade, nagrade Dušan Matić, Višnjićeve nagrade, nagrade Car Uroš, Zlatne značke KPZ Srbije za  1986, Povelje “Filip Višnjić“za 2009…

3 Responses to Svetislav Nenadović: Šta se možda dešava dok Boško Barman paše Jabučila