Sudbina Boginje pravde

Filed under: afirmator,broj-23-februar-2014,sindikat |

justicePiše: Srđan Jović

Pre pola sata imao sam razgovor za posao. Bez lažne skromnosti, u poređenju sa drugim kandidatima mislim da sam ostavio najbolji utisak. Jedino ja opušteno čekam ishod, svi ostali su ozbiljnih lica. Čestititaju mi. Imponuje centar pažnje.

Kucnuo je čas, rezultati su objavljeni na oglasnoj tabli. Lagano i samouvereno došepurio sam do table kao pobednik što ulazi u Rim nakon bitke. Usledio je šok. Dva najlošija kandidata primljena su na radno mesto, uprkos nedostatku kvalifikacija. Poslodavci su obrazložili da je tako „  sudbina “ odlučila. Stvari su više nego očigledne… Shvatam, ego me je pojeo, narastao sam poput pivskog kvasca, ali ovo je ponižavajuće. Kalimero je uzviknuo: „ Nepravda!!!“

Ljutito sam napustio objekat. Jedno isfrustrirano lice tumaralo je ulicama besciljno. Ceo svet mi se srušio u onom prokletom trenutku. Nekako iz navike, usput kupio sam novine. Prazno gledam u crno- bele hartije, okrećući stranu po stranu. Odjednom, spazih naslov „ AKO NEMA PRAVDE, KUPITE JE “. Dok sam koncentrisano čitao članak, bolne slike vraćale su se, a ukus poraza bio sve gorči. U afektu, odlučio sam da moram kupiti pravdu. Prevelika udaljenost zemlje prodavca nije mi predstavljala problem, nisam gubio vreme, prebrojao sam novac iz novčanika i pošao putem kojim se ređe ide.

Siromašna je zemlja što me čeka. Ljudi su željni dobre gozbe, ali gladni pravde. Blesav neki narod. No ne čudi takav splet okolnosti, jer zakoni su ovde mrtva slova na papiru. Institucije su trivijalne. Gužvu u moralnom šestneastercu koriste pojedinci na položaju. Sinula im je neverovatna ideja za pokretanje sopstvenog biznisa. Preko uticaja koji poseduju, nahraniće nezadovoljnu masu buđavim duhovnim hlebom uz izvesnu naknadu, razume se. Trebalo je pronaći nova „ naftna polja “, budući da su se drugim političkim igrarijama iscrpela prethodna.

Smetnuo sam sa uma važne podatke koje sam pročitao u članku, opijen gnevom što me je vodio ka zadovoljenju lične potrebe.

Moje konačište opkolilo je nepregledno prostranstvo. Priroda je zaspala. Usred ove nedođije, usamljenom i jadnom strašilu vrane kljucaju po glavi, vetar što glasno fijuče šamarima ga pomera čas ulevo čas udesno, a ono trpi i ćuti… Jeza me obuzima, trezni me od gneva.

Kada sam stigao zaprepastio sam se činjenicom da sam prevalio toliki put da bih kupovao na pijaci. Zamislio sam se, ali mamurluk je bio uporan, nije mi dao da odustanem. Preostalo je da lociram tezgu sa pravdom.

Luta mi pogled tražeći cilj. Oko sebe mogu videti tezge sa voćem i povrćem. Ovaj deo pijace je skoro prazan, prodavci na prste mogu nabrojati potencijalne mušterije. Dolaze mi u susret golišave devojke, one nude meni i ovoj grupici potrošača besplatne uzorke pravde. Potrošači ne mogu odoleti atraktivnosti devojaka i utisku da dobijaju nešto, makar i minorno za džabe, te polaze za njima bez pogovora. To izaziva bes kod prodavaca. Proklinju dilere pravde, a oni najočajniji među njima zbog nemoći obustavljaju svoj posao i prosipaju gajbe malina, banana i paradajza na beton.

Pošao sam i sam za devojkama. Zastao sam međutim, misleći najpre na strašilo, a onda i na maline. Uvidevši da gubim korak za grupom ubrzao sam.

Pravda je bila iza ćoška. Red za kupovinu se protezao nekoliko stotina metara. Savetovala me je jedna dobronamerna gospođa da zauzmem mesto i strpljivo sačekam svojih 5 minuta, ali znatiželja je kao iskusan kupac zahtevala da vidi robu pre kupovine. Zaobilazio sam nestrpljive ljude iz svih branši u redu. Smejem ironično nesrećnim pravnicima i prostački dobacujem: „ Vi ste krivi kumovi politike! Zar ste toliko drski da budete ovde? Marš iz reda!!! “. Gledaju me zabrinutim licima, ali ne odstupaju. Psovkama dođoh do tezge. Sabrao sam se.

Iz kamiona parkiranog iza tezge istovareni su sanduci sa robom. Gospoda u smokinzima sa belim rukavicama su prodavci. Oni su različitih profesionalnih orjentacija isto kao i smrtnici u redu, ali za razliku od smrtnika oni su „ odabrani “ . Prisutnim pravnicima se ne smejem iz neobjašnjivog razloga. Ispred i oko njih nalazi se obezbeđenje naoružano puškama, privatna vojska zadužena da ukloni svakog ko ne poštuje pravila igre. Najuticajniji među gospodom, poziva masu: „ ’Ajte  još malo pa nesta’! Kup’te povoljno pravdu! Danas akcija: Se’am kila za šes’ najsrećnijih kupaca i pravda sa zapada i istoka “! Masa je tog trenutka pala u trans, redjali su se pred tezgom kao na pokretnoj traci.

Prvi kupac je tražio 3 kilograma i pružio novac. Čovek u crnom je izvadio vazduh iz sanduka, stavio na terazije, izmerio i spakovao u plastičnu kesu mušteriji, a zatim uzeo novac, bacio rukavice hladnokrvno i zadovoljno trljao ruke u novcu. „ Mora da se šalite “, vodio sam monolog. Niko se nije šalio, mamurluku se bliži kraj, predosećam. Ovakva i slične scene ponavljale su se u nedogled, menjale su se samo cifre novca i kilograma.

U dilemi sam da li ostati ili ne?

Vratio sam se deprimiran na početak reda. Sačekala su me tamo poznata lica, koja su uspešno pazarila dok sam izgarao od želje da vidim pravdu. Čvrsto su držala u rukama kese pune vazduha. Ništa mi više nije bilo jasno. Usudio sam se pitati jednog starca zašto je ponovo u redu. „ Znaš sinko, onaj protiv koga sam želeo da iskoristim pravdu kupio je više od mene. Ukoliko želim da ga savladam potrebno mi je još kilograma“, odbrusio mi je nervozno.

Vetar, gospodar nepreglednog prostranstva želeo je osvojiti novu teritoriju, pijacu. Duvao je snažno da je svojom silinom otrgao kesu iz ruke jednog mučenika i poslao je negde pod oblake.  „ Ja sam bedni crv! Moj život nema smisla.“ , plakao je čovek i naricao kao da je izgubio nekog najrođenijeg.

Istina je izlečila moj mamurluk. Gnev je mrtav, stvarno poniženje je rođeno. Životinjski sam trčao za nagonima, a zahvaljući njima na ivici sam ponora. Koči čoveče! Gledao sam nesrećne pravnike, a nisam video pomućenog vida i razuma da su oni propali i tužni borci protiv vetrenjača, i da su kao i ja iz očaja odustali od legitimne bitke. Stidi se!

Klupko se odmotavao. Jedina nepoznanica je sudbina Boginje, njenog mača i terazija. Obratio sam se onom zadrtom starcu. „ Sinko, tu tvoju Boginju ovde više niko ne pamti. Krenula je na njih mačem, ali su je razoružali puškama. Mač su joj oduzeli, a terazije eno ih na tezgi i dalje služe. Prognana je iz mesta, sada kao strašilo plaši vrane i broji poslednje dane života… Ne zapitkuj više! Ćuti! Čekaj ako ti se čeka, ako nećeš daleko ti lepa kuća! “ , završio je izlaganje u ne naročito prijatnom tonu, mahajući rukama u pravcu tezge.

Pravdu vetar sakriva vešto među oblacima, a maglu je kao milostinju udelio „ odabranima “ na zemlji.

Idem bestraga!