Stevan Raičković

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,kritika,poezija i proza |

slika 1Govoreći o prvoj posleratnoj generaciji pesnika u svom eseju “Istorija i poezija“, Sveta Lukić jedino ističe vrednost i značaj poezije Stevana Raičkovića; dok su njegovi savremenici pripadnici generacije “kubikaša“ i “prugaša“ puni entuzijazma pevali o naprednim političkim idejama, borbi, herojima i značkama, Raičković je bio jedan od retkih pesnika koji u formalnom završetku II svetskog rata nije video početak trajnog i večnog mira. Jeza ratnih zbivanja i nesavršenstvo savremene epohe okrenuli su Raičkovićeva pesnička interesovanja prirodi kao jedinom autentičnom i samosvojnom svetu. Njegove osnovne teme/motivi postaju priroda, odnos pesnika i pesme, kao i neizbežna bliskost poezije i smrti. U Raičkovićevoj poeziji srećemo i opsesivne lekseme-simbole, slično potonjoj Miljkovićevoj opsednutosti, kao što su vitmenovski motiv trave, kamen, drvo, ptica. Većina ovih simbola ima mogućnost multiplikacije, tako drvo može biti simbol mira i tišine, ali i simbol raspadanja, očajanja i smrti. Kamen je simbol ćutanja i tišine, ali i simbol poezije i njene trajnosti. Raičković jeste osoben pesnik i to ne samo u vreme kada se pojavljuje u moru minornih posleratnih pesnika već i kasnije. On je stvorio osobenu intimističku liriku u kojoj je priroda pretočena u pesničku sliku samo materijalni okvir za suštinu koja se namerava iskazati. Iako najizrazitiji lirik, Raičković, poput Pope ili Pavlovića peva o savremenom gradu – levijantanu. U pesmi “Balkon“ iz zbirke “Balada u predvečerje“ iz 1955. iz neobično izabrane perspektive, odozgo, sa balkona, lirski subjekat gleda sumorni gradski pejzaž: zatvorene kocke, kvadratnu svetlost, zdepasto drvo. U takvom okruženju čovek jedino želi da pobegne, da uzleti kao mitski Ikar, međutim, sloboda je nedohvatna i on nemoćno steže hladnu ogradu balkona.

U svojoj najcelovitijoj zbirci iz 1963. “Kamena uspavanka“ Raičković grad naziva “usnulim kavezom“ u kome zveri i ljudi noću sklapaju savez. Naša srca i um postaju džungla u kojoj se bore lav i slavuj, a naša duša je puna majmuna i zmija. Zato pesnik vapi za tišinom kao u sonetu “Kamena uspavanka“. Metafora u naslovu u svom oksimoronskom spoju sadrži tišinu i pesmu koja vodi u san, dakle “kamena uspavanka“ je ćutanje sliveno u pesmu, lirska slika tišine kojoj kontrastira apokaliptična slika savremenog sveta (crna vode u beličastoj peni i most izvijen nad ambisom). Raičković se u ovoj pesmi dosledno drži stroge forme soneta kako po broju strofa tako i po broju stihova u strofama, ali je sasvim neočekivano, a pri tome kompoziciono motivisano, narušio tradicionalni raspored rime. Od ukupno 14 stihova, 13 ima istu, tzv. nagomilanu rimu (zaneseni, zatečeni, u seni…). Samo 13-ti stih razbija ovo monotono ponavljanje i glasi: “Izgovori tiho ovo ime …“. U prethodnom 12-om stihu pesnik se obraća ptici i kaže: “Mom liku se okreni, izgovori moje ime i skameni se“. Dakle, pesnik i pesma dobijaju naglašeno mesto u sumornom savremenom kovitlacu. Da nije uvek tako pokazuje pesma “Kud potonu Pek“. Motiv narušene ravnoteže u prirodi sjedinjen je s motivom pesme i pesnika. Pek, reka pesnikovog detinjstva, postala je kanal otpadnih voda, njeno dno je beznađe, rana u prirodi, a pesnikove reči upozorenja prazno zveče, niko ih ne čuje. Pek je mrtav, a sa njim i ovaj vek. Pesma je ispevana u formi soneta sa izrazito kratkim stihom, najduži stih ima 7 slogova. Ritam pesme je grcav, isprekidan, zbog česte upotrebe znaka pitanja i delova stihova koji stoje u zagradi. Ceo pesnički izraz je sveden i minimalizovan i tako doveden u sklad sa izabranim motivom. U “Umornoj pesmi“ slutnja bliske smrti, jer pesnik kaže: “Blizu je praznina i rub se približuje“, donosi opet sumnju u svrhu pisanja poezije. Pesma ne leči nikog i reči iskazane u uvo sveta vetar nerazumevanja vraća izvoru. Svet je gluv, a pesnik nemoćan.

Godine 1970. pojaviće se “Zapis o Crnom Vladimiru“, delo jedinstveno ne samo u Raičkovićevom pesničkom opusu već i u našoj savremenoj poeziji. Pokušavajući da pronađe adekvatnu žanrovsku odrednicu, Aleksandar Jovanović se dvoumio između pesničke zbirke, ciklusa ili poeme. Zapis se sastoji od uvodnog teksta u prozi “Umesto fusnote“ i izvodnog “Bez epiloga“ između kojih stoji 10 pesama. U okvirima se daje osnovna pesnička situacija. Pesnik leži u bolnici i na molbu bolesnog Ciganina Vladimira Purića iz Sopota počinje da piše pesmu. Na ovaj način oživljen je i u sećanje vraćen jedan davni odnos između pesnika, umetnika i naručioca umetničkog dela. S tom razlikom što se ovom naručiocu žuri da, dok još može da beži od smrti vidi, čuje i pročita bar neki stih. Vladimir želi pesmu, jer veruje da je pesma lek. Ovom verom on oživljava veru u magijsku funkciju reči, reči koja bajalački leči kao trava ili kao voda. Kad pesnik upita Vladimira kako i zašto se toliko razboleo, Vladimir kaže da je mnogo radio, kosio i noću. Na ovom mestu Vladimir se pojavljuje kao junak tragedije svestan svog sudbinskog prestupa i kazne koju ona povlači sa sobom. Ovde nije reč o radu u nedozvoljeno vreme, o ogrešenju o običaj, već o neprimerenom ubrzanju života, o intenzitetu koji sagoreva i ubrzano troši život u nama, o grehu prolaska kroz život a da ga nismo ni osetili. Glavna tema poeme, bar naizgled, bi bila bolovanje Vladimira Purića. Ta tema se varira kroz svih 10 pesama, a najdoslovnije u 6. pesmi koja nosi klasičan naslov “Pesma o bolovanju Vladimira Purića“. Ova pesma, jedina, ima optimistički kraj: “Kosićeš crni Vladimire. Evo. Nisam ti zalud radi leka pevo.“ Kako nas pesnik obaveštava u fusnoti, ovo je jedina pesma koju je Vladimir pročitao. U ostalim pesmama zapaža se otklon od glavne teme. Pesnik se u stvari vraća sebi i samom činu poetskog stvaranja. Slučajni susret u bolnici pretvorio se u izuzetno značajno i duboko sučeljavanje sa samim sobom. Vladimirova pesma da pesma leči, otežava posao pesniku. On sumnja u svoju sposobnost da ispuni Vladimirovo očekivanje, posebno brine zbog forme. Ovu dilemu, dilemu oko forme, Vladimir će rešiti – neka bude kao kad je Branko Radičević umirao. Za razliku od Vladimira pesnik zna da reč ne može da leči i o tome govori pesma broj 5. Slučajno odabrana reč nema magijsku funkciju i moć i zato on traga za tajnom, pa se tako i njegov zapis o vidljivom i ovostranom pretvara u zapis o nevidljivom i onostranom. Okretanje onostranom najupečatljivije je u 8. pesmi “Varijacije“ . U 4 celine različitog obima opis se kreće od idilične letnje večeri do tamne ponoći ispunjene strepnjom i iščekivanjem. Atmosfera je puna slutnji i nagoveštaja: vajati škripe, pucaju grede, daske odječu. Ali ovo nije noć strave već noć čudesa kada oni s one strane prelaze granicu između ovog i onog sveta gonjeni žudnjom za životom. Dakle, svrha poezije, po Raičkoviću, nije da leči, ona nema tu magijsku moć, već je njena svrha da se suprostavi smrti čuvajući ono što je prošlo. Samo u pesnikovoj viziji ovaj i onaj svet su otvoreni za međusobne kontakte. Poezija i njen svet postoje da ono što je prošlo ne bi bilo izgubljeno zauvek. Raičković je “Varijacije“ ispevao u 8-ercu, stihu koji se pokazao pogodan za poeziju koja peva o tajanstvu. Istim stihom ispevana je Dučićeva “Međa“, pesma koja govori o doticaju ovostranog i onostranog. U “Varijacijama“ pesnik i njegov lirski subjekat su se poistovetili. Pomoću svog junaka pesnik je uspeo da spozna sebe i sagleda svoj lik sveden na ono što jednom mora biti. Posle spoznaje o crnoj noći kao domina sa jednom belom tačkom u njoj, pesnik je dosegao granicu i više nema kud, zato se zapis završava tako naglo i brzo. Međutim, izvodni tekst “Bez epiloga“ ostavlja tračak nade. Zahvaljujući njemu zapis ostaje nedovršeno i otvoreno delo. Pesnik je izašao iz bolnice i nikada se nije vratio da se raspita o Vladimirovoj sudbini. Ovaj postupak je dvostruko motivisan: psihološki, pesnik ne želi da sazna istinu o Vladimirovom kraju, i poetski, poezija ne trpi konačna rešenja. Sudbina Vladimira Purića sasvim je izvesna u van književnom svetu, ali je u pesničkom ostavljena da lebdi između onog što je moralo da se dogodi i odbijanja pesme da to imenuje.

 

I. V. Lalić, “Iskušenje lirskog pevanja“

Pojava Raičkovićeve nove knjige zaslužuje pažnju samim svojim prisustvom. Krug problema zadan u njegovoj poeziji jeste pitanje života i životnosti jednog vida naše lirske tradicije. Demonstrirao je jednu ne suviše čestu sposobnost: da se ponavlja i da se obnavlja u istom činu. Njegov razvojni put je stalan i autentičan rast. “Prolazi rekom lađa“ – dokument jednog permanentnog obračuna izmđeu pesnika i pesme, sveta i reči. Knjiga je nevelika, tridesetak pesama, razdeljena u pet većih i manjih grupa. Združene su u slučajnom redosledu nastajanja, bez traženog strožeg kompozicionog jedinstva. Reč je o zbirci, o rukoveti, a ne o pravljenoj knjizi. Atmosfera je jedinstvena, osnovni impulsi su srodni. Raičković je prevashodno liričar, neoromantičar po osećanju sveta, vedri melanholik po temperamentu. Cela njegova poezija (u nemalom opusu) insistira na dva odnosa: pesnik prema prirodi, i pesnik prema reči (ili pesmi). Uspostavljena je relacija i između prirode i pesme, čime se zatvara trougao u kojem se događa sve što je za tu poeziju od važnosti. Priroda je u Raičkovićevoj poeziji jedan izgubljen raj sa kojim se preko pesme možemo identifikovati. Reč, ili pesma, je prirodni most sa realnim svetom. Nemiri koji iskrsnu na spojevima emocija stimuli[u nove nijanse emocija. U ovom mikrokosmosu tragične dimenzije postojanja su samo naslućene, nagoveštene, nekako toplo došapnute i izmirene sa riskom ravnotežom. U novoj knjiži najtamnije su zazvučali Raičkovićevi najdublji registri. Ponavljajući dobar deo sebe, Raičković je ovde progovorio drugačije. Niz manje ili više direktnih nagoveštaja iz raniji knjiga (naćićemo ih možda najviše u sonetima), u ovoj dominira plavet zgusnuta u nekoliko istinski tragičnih akcenata (u pesmi “Plavet“): “Pevam tim što pitam – dokle da se peva?“ Pitanje je formulisano neposredno, a implikacije su potresne. Liričar dovodi u pitanje opravdanje pesme kao pesme, kao spontanog odnosa sa svetom; on proklamuje bol jedne inercije pevanja. Sve je odjednom izvan pesme, koja je izgnana iz raja svoje lirske ravnoteže. Tako je u njoj i smrt, koja je za njega ranije bila “lepa smrt“, postala strašna, svakidašnja prisutnost (“U ratu“). U nizu pesama Raičković je opsednut smrću, opsednut njenim aspektom ništavila. Tragičnost je u priznanju nemogućnosti suprotstavljanja pesme takvom ništavilu (“Monolog“). U pesmama “Jutro u staroj kući“, “Zapis o krivom drvetu“ karakterističan je izraz mirenja sa ništavilom. Nekoliko pesama imaju temu grada; do sada grad je imao više f-ju rekvizitarijuma lirskih antiteza prirodi, u novoj knjizi grad postaje samostalan (“Polivači“, “Balada o gradskom kupatilu“). U pesmi “Prolazi rekom lađa“ prepoznaje se najuspeliji primer jedne više sublimacije tragičnih poruka šireg konteksta. Cela je knjiga napisana u katrenima, sastavljena od deveteraca, deseteraca, jedanaesteraca ili dvanaesteraca… Zatvorene forme u ovoj knjizi u najbližem su srodstvu sa onima koje je Raičković pisao i ranije…