Šta sve čini početak jednog četvrtka

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012,satira |

Grad Beograd. Centar. 13:23. Četvrtak.

Kroz polu san iz kreveta čujem ritmičan klopot konja. Kopita po asfaltu – čista egzotika istočnoevropskog velegrada.Dovoljno dobar razlog da ustanem iz kreveta.

Pomalo žurim da se što pre raspetljam iz posteljine da mi slučajno napolju ne promakne nešto.

Bosa, zauzimam svoje mesto u ramu otvorenog prozora. Izvijam se i u daljini vidim kako mi se polako približava dronjavi braon konj sa sklepanom zapregom. Romski ručni rad, teško ikada doslovno ponovljiv.

Znam ih već, vršljaju često ovde po kraju. Njome uglavnom upravlja muškarac približno mojih godina.

On je glava petočlane porodice. Iza njegovih leđa, na visokoj gomili uredno naslaganog kartona, sede i međusobno liče njegova deca. Njegovi mali pomoćnici. Njih troje, sa malom razlikom u visini i godinama.

Ja ničega nisam glava. Često mislim ni svog tela.

Predviđam da će kao i obično za koji trenutak zastati, a da će zatim stručno suditi o vrednosti mojih  i komšijskih otpadaka. Trideset malih prstiju veličine „Zebra” šibica, zajedno sa jednom glavom oblika čiode, samo sa maljama i nekim kao razdeljkom. Blago neubedljivo, ali kao jutarnje džangrizava, konstatujem da ne mogu na miru ni da bacim nešto, a da o tome neko posle ne daje svoju procenu i sud.

Trljam oči da vidim kako se kotira moje sinoćno đubre. Imam blagu tremu. Da li je dovoljno dobro ono što sam bacila.

Čitav trenutak upriličen mi da ga posmatram, svežeg mozga i sa visine, lako me dalje asocira na paradu ponosnih potošača iz komšiluka koje sam u velikom broju viđala ovih dana. Uglavnom one mlade žene kojima torbe vise sa desne ruke savijene u laktu. One drugom, slobodnom rukom, drže za mišicu svoje muškarčine u markiranim pamučnim majcama svetlih tonova sa čistom kragnom. Oni zajedno imaju kumove, stalne poslove, pvc prozore, patuljaste pse i zastakljene terase. Pred očima, vaskrsavaju mi izrazi njihovih lica, veličine i oblici njihovih debelo plaćenih kutija. Možda tripujem ali, mislim da su donekle u srazmeri gabariti njihovih kartonskih kutija sa širinom osmeha. Imaju zapakovanu garanciju unutra.

Na uređaj. Na osmeh ne.

Njihove kutije, na primer, odlično se kotiraju prilikom vrednovanja bačenog od strane vlasnika dronjavog grla i pomenutog vozila… Pogled i pažnju skrećem daleko ka nebu i Suncu koje se značajno pomerilo od kad sam poslednji put gledala jutro ovako nalakćena na prozoru. Dolazi jesen… Samo što nije…

Bele tragove kupaćeg kostima u mislima zamenjujm slikovitim prisećanjem na višemesečno gaženje blatnjavog lišća zarobljenim nožnim prstima koje mi sleduje. Trgne me malo seta u tonu mojih misli zbog atmosfere i estetike u stilu: „Drveće polako oblači svoje žute haljine”, pa mi lakne kad se setim da je meni u stvari dosadilo leto. Hoću miris smoga, opijajuću depresiju i celodnevni mrak. Užas volim podjednako kao i ovu zatupljujuću letnju blagodet. Samo dok se stvari smenjuju i menjaju sve je u redu. Ništa ne daj bože stalno. Ja bih se na Floridi ili tako negde, uz misao o večnom proleću, sigurno obesila. Onako večno.

Spuštam pogled ka ulici i prolaznicima koji promiču sa kesama. Oni međusobno toliko liče da mi izgledaju kao da ih je ista majka rodila. A nije. Samo ih je rodio isti grad. Naš grad žigoše svoje stanovnike po rođenju. I konje verovatno, ali o tome ne znam ništa. Nemam konja.

Iako je za mene još uvek rano jutro, na ulici se uveliko troši podne. Uvek prisutan vremenski raskorak sa kojim već dugo živim u skladu. Napolju siroto podne se vuče i traje, narušenog mira i sa skoro opipljivom histerijom koju su mu priredili njegovi građani svojim pripremama za zimski san. Histerija nikad ne miruje i ne spava. Na svakom koraku bira se i kupuje željeni izgled za predstojeću zimu. Bira se i kupuje jasniji pogled na svet. Digitalni pogled veće rezolucije i znatno poboljšanog kvaliteta. Mišljenje nagurano u kocku i priključeno na struju. Račun stiže na kućnu adresu svakog prvog i plaća se preko interneta.

Nema više pošte i gubljena vremena. Dugog stajanja u redu i iznenadnih susreta. Sve se manje uplatnice popunjavaju onom hemijskom olovkom koja je tankim kanapčetom privezana za šalterski pult. U takvim ustanovama uvek se borim sa željom da te sirote olovke ukradem i ponesem kući. Da ih spasim od penzosa i nepismenih studenata. Od neredovnih platiša infostana i redovnih platiša kablovske televizije.

Polako i moji susreti sa radnicom glavne pošte – sredovečnom plavušom uokvirenih ustiju i natapirane kose, nestaju. Ona ne zna da je meni zbog toga krivo.Možda ne zna ni da su klikovi mišem iz fotelje poštedeli habanja njene jarko nalakirane nokte.  Zbog toga ih ona ređe tretira, a meni njen lik polako bledi iz sećanja. Zamišljam kako ona kada smogne snage i nađe vremena da ispiše šturo pismo svojima u Plužine, pošto oliže kovertu jezikom od kafe, pismo samo doda koleginici koja sedi pored nje.

Koleginici na istovetnoj crnoj anatomskoj stolici sa točkićima kao što je njena. Obe svoj životni vek provode odevene u stvari sa rasprodaje, u srodnom stilu preporučenog u Gloriji. Sa bezobraznom lakoćom one nižu nedelje bez da su me videle. Mogla sam da umrem, a da ne primete.

Znam i zašto su tako superiorne kad sam ja u pitanju. Za razliku od mene, njih dve imaju pravo da hemijsku odvežu sa pulta i slobodno je koriste dok pišu pisma ili rešavaju sudoku. Mene bi zbog toga ukorili. Još plus njima kad legne plata one same sebi, preko reda, izvrše isplatu. Sve navedene beneficije koje radeći u pošti ubiraju, sredovečnu natapiranu Plužanku podrže i ohrabre da svojima na početku i kraju pisma napiše: “Mi svi u Beogradu smo dobro”. A i vaspitanje joj pomalo pomaže da prećuti, i da i ovaj put proguta, kako im se mali naslednik navukao na pajdo i batalio fakultet, kako „zema” puno pije, a „kumašin” nema pos’o ni prebijene pare od kad je stigao u „veliki” Beli grad.

I pored svega ona će odvezanom hemijskom na početku i kraju pisma ispisati da su svi dobro.

Daleko su Plužine.

Uglavnom, nedaleko od glavne pošte, daleko od Plužina, a odmah iza fucnutog konja – na prednjim mestima živahnog vozila, sedeli su roditelji na sedištima iščupanim iz nekog neispravnog automobila.

Sad su mi već prišli sasvim blizu i uprkos astigmatizmu mogu da vidim kako se uz blagu gestikulaciju rukama, dogovaraju nešto što ne mogu da čujem. Da, da, pored astigmatizma takođe i ne čujem najbolje.

Sa visine delovalo je kao da je u pitanju zajednički dogovor budućeg kretanja koji bi im mogao zagarantovati bolji „ulov” za taj dan. Na moje iznenađenje nekoliko sekundi kasnije konj je nonšalantno nastavio ne menjajući pravac, i u istom ritmu produžio dalje niz ulicu. Kako se iz toga moglo zaključiti bačeno iz torbe koja je visila sa lakta (one vlasnice novog miksera), kao i moje bačeno iz džepova, rančeva i kojekakvih ladica,  ispostavilo se kao nedovoljno atraktivno. Konačno, svi padamo na njihovom testu vrednosti.

Bez obzira lakne mi što će moje đubre počivati u miru. Pozadi, na visoko naslaganom kartonu, truckali su se krezubi musavci i ujedno imali bolji pogled na grad od svojih roditelja. Visoko na kartonu. Visoko na tronu. Roditelji su ih častili još kojim minutom duže sa vetrom u kosi, umesto sa glavom u kontejneru.

Možda su i završili za danas. Nisu svi ustali u 13:23. Ispraćam ih lagano pogledom dok ih u širokom luku pretiče trola. Nešto razmišljam, da ćoškarim ispred zgrade i grickam semenje, onako dokona, i da me kojim slučajem pozovu da im se pridružim,  ja bih isto kao onaj petogodišnjak sela pozadi u turski sed. Nisu mali šibicari sisali vesla, znaju oni šta je dobro.

Za to vreme, okolo njih na trotoaru, užurbani prolaznici mlatili su kesama sa niskokaloričnim obrocima za bolju probavu i nisu posebno reagovali. Njima dronjavi konj natovaren sekundarnim sirovinama, u centru grada, nije egzotičan prizor. Nemaju oni vremena da u radno vreme analiziraju dronjavo grlo i sklepanu zapregu. A možda i grešim, možda su samo njihova skupo plaćena zaštitna stakla protiv UV zračenja ujedno nepropusna i za čitav jedan neregistrovani svet. Mada, isto tako i dronjavi konj je bio pošteđen zapažanja njihovog prisustva noseći kožni am i ular svog pokojnog prethodnika. Da nije bilo mene ovaj trenutak ne bi postojao. Lažem, postojao bi. Od ranog jutra dajem sebi suviše na važnosti.

Istina je da u zgradi prekoputa živi neka dokona baba sa kojom se koljem koja više visi na prozoru. I ona je sve ispratila svojom kataraktom. Stalno se takmiči samnom. Maltretira i trenira moje živce od ranog jutra. Nekad izleti u brushalteru samo da bi na prozor stigla pre mene i prva videla šta se to na ulici čulo. Uvek se iznerviram kad je vidim da je već stigla da se nalakti. Zašto ja na kraju krajeva svaki trenutak moram da delim sa njom? Činjenica da je penzioner ne daje joj baš toliko kredita. I što je najgore.. nekada bude brža..

Ne znam koja je babina priča, i nije da se pravdam, ali ja sam ceo život živela u prizemnoj kući i imala pogled na bilje. Ovo sad sa trećeg sprata centra grada, koliko god da se ništa ne dešava, je akcioni film u poređenju sa svakodnevnim praćenjem života jedne kadifice.

Istresam prašinu sa laktova i stavljajući ruke na struk istežem kičmu povijajući se unazad.

Baba je otišla, pa sam i ja slobodna da ozbiljnije zakoračim u današnji dan.

Vagam i ocenjujem svoje napisane misli koje sam od jutros mislila.

Kao što cigani vagaju sve ono što se našlo na njihovom testu vrednosti.

Zevnem, onako sa puno uživanja i na putu do šporeta pomislim kako je dobro da sam danas ustala na vreme. Pomislim onda i kako je dobro da sam danas ustala uopšte. Iako iz svega nisam ništa posebno zaključila, niti sam misleći ove jutarnje misli postala mudrija, ipak zadovoljno konstatujem da sam, ako ništa, danas ustala na vreme. Odlučujem se da klikom miša ipak ne bacim sve ove reči, iako nokti Plužanke od moje odluke nemaju nikakve koristi.

Delom reči su sačuvane i zato što sam odobrovoljena činjenicom da sam danas na prozor stigla pre babe.

Palim cigaru, oblačim se, tražim ključeve, uzimam povodac i odlazim.

Smešim se i sebi u bradu kažem:  “Jedan/nula za mene babetino!”

 

Nevena Banić

Fotografija: Milivoj Kostić