Srpska birokratija za neupućene

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,društvo |

23. novembar. Za volanom sam. Uranilo se. Kolega i ja idemo na Banovo brdo do knjigovođe. Za naše udruženje građana prema novim odredbama starog zakana u obavezi smo da sklopimo Ugovor sa knjigovođom, a onda da ga predamo Poreskoj upravi. Dogovorili smo se da ga pokupim ispred Sajma. Tako je i bilo. Da ne dužim dalje, nije zanimljivo, malo smo se gubili na onoj poluzavršenoj novoj petlji ali so it goes.

Ustaniča. I dalje sam za volanom, i dalje sam izjutra. Trebalo je da posetimo ženu sa četvrtog sprata Poreske uprave, za koju intimno mislim da su joj svi u kući pomrli i duboko je zbog toga žalim. Opet se pitam ko je arhitekta te ljubičaste zgrade. Zdanje Poreske uprave doživljava svoju lucidnu kulminaciju u liftu koji vozi u ćorsobu, bez izlaza. Ulazimo opet u lift i guramo svom snagom vrata, ne bi li se zatvorila. Jedva. Opet smo gore. I opet obrazac FT1P. (fali ti jedan papir). So it goes.

Peške napuštamo Poresku upravu, ne zajebavamo se više sa liftom. Rastajemo se. Spuštam se zgradu niže u Ljermontovu, MUP. Istekla mi je vozačka dozvola i rekli su mi ovi iz bele kuće na Paliluli da tu treba da se javim pošto mi u vozačkoj stoji stara adresa pa je potrebno da se uradi nešto što se zove: migracija vozačkog dosijea. I evo me, tu sam, u Ljermontovoj. So it goes.

– Dobar dan, naime, ja želim da produžim vozačku dozvolu.
– To vam je tri plus tri uplatnice.
– Hvala, a koje takse treba da uplatim?
– Idite na šalter AMSS.
So it goes.

Dobro, odem do šaltera AMSS i platim 200 dinara da mi oni popune tri plus tri uplatnice (AMSS je šalter instaliran za popunjavanje uplatnica, 50 din po popunjenoj uplatnici), a onda odem do svoje banke, Intese, koja je na Dušanovcu, kod pošte i čekam jedno pola sata u redu da bih uplatila tri plus tri uplatnice (oko 3000 dinara). Vratim se nazad u Ljermontovu, ovog puta gradskim prevozom. Pročitam na oglasnoj tabli da treba da se fotkam (rešena da od sad čitam oglasne table i sama popunjavam uplatnice), pronađem kabinu za fotkanje, brzo to ide, tri minuta možda. I evo me u redu za predaju dokumenata za produženje vozačke dozvole. Sve imam, staru dozvolu, tri plus tri uplatnice i ličnu kartu na uvid. Mislim, dobro sam prošla još srećem poznanika u redu i čini mi se da sve teče u redu, srećna sam zbog toga. Stižem na red, predajem dokumenta mojoj sreći nema kraja. Bar nešto da završim bez extra cimanja.

– Izvinite ali vaša adresa je fiktivna, moraćete prvo do vašeg supa da pogledate zašto ste fiktivni pa kad više ne budete fiktivni dođite kod nas. So it doesn’t go.

Tajac. Neverica. Zbunjena sam.

– Šta stojite tu, idite na Palilulu i pitajte što ste fiktivni.

Dobro. Izađem napolje. Opet sam za volanom, ali više nisam izjutra. Vozim se do Mije Kovačevića, SUP Palilula.
– Dobar dan, ja sam juče bila kod vas zbog isteka vozačke dozvole, i vi ste me uputili u Ljermontovu, a oni su me danas vratili kod vas jer mi je adresa stanovanja fiktivna.
– Aha, idite u pisarnicu.
So it goes.

U dugačkom hodniku u desnom krilu zgrade, na vratima pored toaleta nataknut je papir na kojem piše PISARNICA. Pokucam na vrata i u ogromnoj prostoriji u čiji su središnji deo postavljena tri radna stola sa tri žene i jedan sa strane sa jednim mladićem. Jedna od žena: „Napolje! Sačekajte! Vidite da imamo stranke?!“ Povučem se u hodnik. Potom neki ljudi izađu, ja još sedim u hodniku. Da li ja sad smem da uđem? Ohrabrim se nekako posle desetak minuta i ponovo pokucam. Opet ona ista ženska, istim tonalitetom vrištanja: „Pa gde ste vi?! Što ne ulazite?! Vidite da nema nikoga.“
– Dobar dan. Poslali su me sa šaltera, naime, istekla mi je vozačka dozvola pa pošto mi se ona vodi na staru adresu poslali ste me u Ljermontovu, a oni su me vratili ovamo jer mi je adresa stanovanja fiktivna.

– Idite u sobu 128, drugi deo zgrade, prvi sprat.
So it goes.

Dobro. Popnem se na prvi sprat suprotnog krila zgrade. Otvorena vrata, mala sobica, nekoliko metara kvadratnih, neko grejno telo na radnom stolu. Pored usisivač. Kucam o otvorena vrata ali očigledno je da se niko neće odazvati. Zveram po hodniku, konačno jedan policajac me pita šta mi treba, pogledam u natpise na sobi 128 i kažem: treba mi Sneža ili Suza.

– Suzooooooo!

Utom se pojavi Suza. Mlada policajka. Fina, ljubazna, izvolitesedite i sve to… kao da ovaj deo priče nagoveštava hepiend. Ukuca moj JMBG u komp i krene:
– Protiv vas se vode dva postupka. To su neki prekršaji iz aprila 2012. Nadležan sud: Novi Sad, ispostava Vrbas. Tri puta se sudski poziv vraćao kod nas i zato vam je adresa proglašena fiktivnom. Nismo mogli da vas pronađemo, a onda je neko od komšija verovatno dao izjavu da vi tu ne živite. Pokušaću da kontaktiram kolege iz suda u Novom Sadu, ispostava Vrbas, da vidim o čemu je reč. Ostavite mi svoj broj mobilnog telefona i ja ću vas pozvati ujutro. Evo možete ovde da upišete.
SO IT GOES.

16. april. Telefoniranje u toku vožnje je po važećem Zakonu o saobraćaju Republike Srbije – dozvoljeno. Uz mikrofon i slušalice možete da telefonirate do neba i nazad, a da vam psi ne mogu ništa. Imajte to na (dr)umu! Bitno je kažu ovi što su pisali Zakon – da su vam ruke slobodne. Nemojte misliti da ja to ne znam. Ali nigde u Zakonu se ne kaže da nije dozvoljeno telefoniranje mobilnim telefonom dok se on nalazi između levog obraza i levog ramena. E, to je ta zakonska rupa gde sam pala i ja.

Nedelja je ujutro, sunčan je dan, i april je mesec. Vozim koridorom najcrnje ekološke tačke u Evropi. „Vrbas, bezbedan grad“ kako glasi reklamni slogan dobrodošlice u ovu vojvođansku varošicu, inače industrijski centar koji već pola veka unazad sistematski truje svoj živalj. I stvarno, nema žive duše na putu. Vozim i telefoniram i time ugrožavam bezbednost saobraćaja krećući se pritom brzinom od 40 km/h. Zaustavlja me policija, dajem žmigavac, uredno stanem.

– Dobar dan!
– Dobar dan!
– Dokumenta! – dam dokumenta.
– Je l’ vi znate da je zabranjeno telefoniranje dok vozite?
– Znam.
– Pa što onda telefonirate?! – Ćutim, neću neprilike.

Policajac zatim ode do svog auta sa mojim dokumentima, uđe u njega, zatvori se i krene da piše. Gledam u sat u kontrolnoj tabli svog auta. Prolazi pet minuta, 11 minuta, 23 minuta. Izađem napolje, kucnem mu na vrata i kažem: Je l’ postoji neko propisano vreme pisanja kazne ili ovde treba da čekam do sudnjeg časa? Policaj ne može da veruje šta čuje, zar ovo niže stvorenje zna da govori.

– Vi ste bezobrazni sada ću vam napisati još jednu kaznu za izlazak iz auta bez mog odobrenja (U Zakonu stoji da je policajac dužan da upozori vozača da ne sme da izlazi iz auta dok on ne napiše kaznu).

I kada bismo zaista terali mak na konac koliko su mi ovi iz Javnih puteva dužni što su put instalirali uz samu obalu Bačkog kanala (da ponovim: najveća crna ekološka tačka u Evropi), koliko je to kancera u minuti, pa ja ne idem okolo i ne lupam im novčane kazne zbog toga, a u toj su situaciji bezbodnosni rizici ni manje ni više nego: smrt u 100 odsto slučajeva. Ali dobro, so it goes.

24. novembar. Zvrrrrr zvrrr zvr
– Halo!
– Dobro jutro, ovde Suza iz SUP-a, zvala sam SUP Vrbas ali žena koja je zadužena za vaš predmet je na bolovanju, pa moramo da sačekamo da nađu zamenu. Rekli su mi da pozovem sutra ujutru. Pozvaću vas kad dobijem odgovor. Nadam se da vas nisam probudila, čujemo se.

So it goes.

30. novembar. Zvrrrrr zvrrr zvr
– Dobro jutro, ovde Suza iz SUP-a, nisam mogla da verujem kad sam čula da su to dva saobraćajna prekšaja, a još manje nisam mogla da verujem da su vam pisali za telefoniranje, a onda i za izlaženje iz kola. Znate, mi imamo izraz za to… s obzirom da se samo u ekstremnin situacijama pišu ovi prekršaji… Ovako, vi treba da uplatite dve kazne, to vam je 5000 + 5000 + sudski troškovi 600 +600 dinara, i onda da dođete ovde kod mene, a ja ću te uplatnice proslediti ovima iz Vrbasa. Hajde zapišite žiro-račin i pozive na broj…

I da ne dužim dalje priče kroz nekoliko dana Suza je rešila stvar. Istina, ja sam morala da promenim adresu stanovanja, jer je neko dao neopozivu izajvu da ne živim tamo gde je pisalo da živim. No, da ne smaram sa tim delom.

4. decembar. Otvaram sanduče na svojoj novoj/staroj adresi i zatičem novu kaznu za prekšraj napravljen 23. novembra zbog zaustavljanja kod Sajma…
A sad sve ispočetka.
So it goes.