Sreća u nesreći – II nagrada na konkursu Žikišon 2012.

Filed under: afirmator,broj 06 - sept. 2012,satira |

Rešio sam da promenim život iz korena. Varate se ako mislite da je to težak posao. Nema tu druge mudrosti do one koju su mi ostavili preci. Vekove i vekove iskustva smestili su u narodne poslovice, te mudre zvezde vodilje na mom budućem putu preobraženja. Poučno, jasno i kratko.

U stvari, možda i prekratko. I ne previše jasno. Zato sam ih naučio samo dvadesetak… valjda je i to dovoljno.

Danas, prvog dana mog drugog života, ustao sam rano, veoma rano jer KO RANO RANI, DVE SREĆE GRABI. Ugrabio sam ih dakle obe, ali nisam bio siguran ni gde se nalaze ni kako izgledaju. Ali, ČOVEK JE SAM KOVAČ SVOJE SREĆE. Možda u tome leži caka. Zato sam zgrabio poveći čekić i počeo da mlatim na sve strane ne bi li nekako iskovao svoju sreću, ili je bar isterao na videlo. U tom zanosu potpuno sam zaboravio da se LOMI TAMO GDE JE NAJTANJE. Hoću da kažem, pukla je drška čekića tamo gde je najuža, negde oko glave tega koji me je potom neviđenom jačinom zveknuo u glavu. SILU TERAŠ, SILA SE I VRAĆA – pomislih tužno pre nego što sam se onesvestio.

Nakon pola sata ležanja na leđima polako sam počeo da dolazim k sebi. Uspeo sam da otvorim samo jedno oko. Nije loše, to bar znači da nisam mrtav. A ŠTO ME NIJE UBILO, SAMO ME JE OJAČALO. Polako sam se pridigao i jači nego ikada oteturao napolje jer ništa više ne prija glavi usijanoj od udarca nego hladna kiša. Mogao sam ja naravno da stavim i led, ali ovo mi je došlo baš u pravi čas jer POSLE SVAKE KIŠE DOLAZI SUNCE. Rešio sam dakle da razbijem maler i sačekam to sunce pre nego što se vratim po svoju sreću. Stajao sam tako na pljusku sve dok mi i gaće nisu bile mokre, a vilica se tresla od hladnoće, te sam nakratko pao u iskušenje da uletim unutra. Ali, ne! Ipak, ne. Nije uzalud moj narod rekao NA MUCI SE POZNAJU JUNACI.

Prolaznici nisu delili moje mišljenje.

– Budaletina!

– Je l’ ovaj čist?

– Što nam nešto ne otpevaš?

KOLO SREĆE SE OKREĆE – pomislio sam pakosno. Možda će i neko od njih jednog dana stajati na kiši sa razbijenom glavom, a ja ću se smejati iz sveg glasa. Ali da se prvo vratim svojoj sreći.

Posle ružne epizode sa čekićem, odlučio sam da omiljenu poslovicu SREĆAN JE ONAJ KOJI SEDI U SVOJOJ KUĆI proglasim štamparskom greškom ili bar posledicom činjenice da su mudri ljudi uglavnom bili senilni i nagluvi. Možda je pametnije da je potražim negde drugde. SREĆA JE TAMO GDE JE DELIŠ SA DRUGIMA. Nije loše. Dakle, sa onim ko prvi naiđe, podeliću sreću, a onda idem dalje sa svojim novim životom.

– ONAJ MI JE BRAT, KO JE DOBRU RAD – viknuo sam iz sveg glasa i skočio pred prvog prolaznika, tačnije ispred gromade sa navučenom kapuljačom.

– Šta brat?.. Šta da radimo?.. – zbuni se nabildani. Ali, i takvi imaju srce do kojih dopire vekovna mudrost naših predaka.

– Paa… KO PITA, TAJ NE SKITA, a DOBAR POČETAK JE POLA USPEHA – uzvratih mu šeretski.

– Šta, bre, da me pitaš!? Šta da počnemo!? – zaurla mišićavko.

Za ovakve je svaka misao složena, a tek mudre poslovice… Odmerih ga prezrivo od glave do pete. Ima višak tricepsa, ali očigledno manjak u glavi. Šta da mu poručim, a da njemu bude jasno.

– BEZ ALATA NEMA ZANATA – rekoh sa uzdahom.

– Je li, sine? Ma je l’ ti misliš da sam ja od onih… toplih?.. Ma je li, bre, je l’ ti ja ličim na njih!?.. Ma nemoj da ti sad… – poče da urla nepoznati i ščepa me za vrat.

– Dobro, dobro – počeh da se gušim, a ostalo mi je tek još par poslovica na pameti. Pokušao sam da se izvučem, pa sam zabrzao.

– BEŽI KUD TI JE VOLJA, ALI OD SEBE NE UTEČE jer I ZID IMA UŠI I PLOT IMA OČI, a SVAKA PTICA SVOME JATU LETI. Ne steži toliko… i ĐAVO KAD GOVORI PRAVO, VALJA MU DATI PRILIKU.

– Ma za šta priliku, majmune!? – stezao me nabildani sve jače. – Sad kad te ščepam ima tri dana da te…

– ZA JEDAN DOBAR DAN, MNOGO SE ZLIH PRETRPI… Odustajem od pouke… kkkhhhh… jer BOLJE SE IZ DALJINE LJUBITI NEGO IZ BLIZINE MRZETI.

Gorila je stezao sve jače, gubio sam vazduh ali ipak uspeo da izbacim poslednju zapomažuću narodnu misao koju sam znao.

– JEDNOG GLEDAŠ, DVOJICA SE NADAJU!

Ispostavilo se da sam samo pogoršao stvar. Posmatrač od kog sam očekivao pomoć pogrešno je razumeo moje zapomaganje pa se priključio nabildanom te su počeli da me mlate udvoje.

U jednom istom danu po drugi put se budim iz nesvesti. Ovaj put u bolnici. Sestra mi brižno prilazi i saopštava:

– Slučajno je ulicom prolazila patrola policije. Oni su vas spasili i dovezli u bolnicu. Što bi mudro rekao naš narod SREĆA U NESREĆI.

Da, da što bi naš narod rekao… Pre nego što opet izgubim svest osetio sam veliku potrebu da nečim izuzetnim zaokružim svoje oduševljenje narodnim umotvorinama. Samo ako uspem da pomerim vilicu.

– Šta ste rekli… nisam Vas dobro čula – kaže se sestra iznad mene.

– Je..m ti narodne mudrosti ponovio sam glasnije.

 

Jasmina Petković