Srđan Gagić, tri pesme

Filed under: afirmator,poezija,poezija i proza |

 

CRI_177359muzika

sestri

ja sam imao mali narandžasti gramofon
i to je bilo sasvim dovoljno sunca
u našoj sobi bez tapeta.

sjećaš se sobe?
bilo je pravilo: bez riječi, samo gramofon
samo pucketava muzika raspjevanih
pokojnika.

neki ljudi na gomili leže na tvom
i mom krevetu
jakne im mirišu po strahu
i oni nestaju do članaka
nemaju šake i stopala
tako ih pamtimo.

svi oni znaju pravilo:
samo šuškavi glasovi iz zvučnika
bez malih razgovora i uzdaha.
kad igla preskoči,
dobro je što nemaju dlanove da zaplješću.

mi ćemo ih ispratiti, Džolin (Džolin)
ti ljudi uvijek odu
a kuda, to nam je tada nebitno –
još će se dugo vrtjeti ploče
nećemo ni osjetiti da smo odrasli.

 

 

 

osećanje subote

nema povlačenja.
sve dok možeš da napipaš to raštimano,
tvrdo i bolesno,
što te grize ispod leve sise
dok ti se krmeljaju trepavice
dok se meškoljiš u fetusnom položaju
znaš da nema potrebe za strahom;
to je kao vožnja biciklom
kad jednom naučiš da spavaš,
teško se zaboravlja:

svođenje i obračuni,
umor neispavanih genitalija,
savijene noge u kolenima.
istrošili smo se.

zbog toga je sad potpuno svejedno
da li ćemo se probuditi u vremenu.
ako ostaviš barem malo praznog mesta
ili neki prostor za iščašene želje
ja ću leći, u tu prazninu
spavaću tako da prespava
tvoje odumiranje,
razlaganje želja.

sutra te neće biti onako kako te danas nedostajalo.

savladaćemo fobiju od sna
sutra nema mernih jedinica,
ni satova, ni greške u merenju.
moraš da mi veruješ:
lepo je rađati se
subotom ujutru,
postojati uprkos budilnicima.

 

 

 

mimoilaženja

cele noći se žvaćemo dlanovima
štipamo zubima
cedimo kao cediljkama za citruse
dok ne padnemo u najdublji san.
cele noći ulazimo, izlazimo,
jedno u drugom češemo jezike,
lečimo grlobolju,
krckamo kosti kao akrobate
pa se kljukamo
antireumaticima.
nisu nam strani urlici, krici,
psovke sve do devetog kolena,
dok se mišići proždrljivo grče
a ipak,
sve to radimo u mraku
kao da se stidimo zvuka
koji mljacka,
škripi,
stenje.
posle sanjamo neke čudne snove
u vodi do kolena
u helikopteru bez pilota
i vlažimo gaće i čaršafe.
a uvek više od vlažnih snošaja
volimo tihe i slučajne dodire
kad se sasvim neočekivano okrznemo
dok se zamišljeno
mimoilazimo u stanu.

 

 

 

_________________________________

Srđan Gagić 

Rođen u Novom Gradu/Bosanskom Novom u BiH gde je završio gimnaziju. Apsolvent srpske književnosti i jezika sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poezija mu je objavljivana u zbornicima i časopisima. Bio je kolumnista sajta opismenise.com, a trenutno je član uredništva studentskog slavističkog časopisa Balkan Express Filozofskog fakulteta u Zagrebu.