Sonja Krivokapić: Porijeklo i sudbina kreativnog pisanja

Filed under: afirmator,broj 19 - okrobar 2013,poezija i proza,proza |

sonja krivokapicSjedim u sobi kod brata. U Beogradu. Kvart Rakovica. Došlo mi je da pišem, ali bijah suočena sa standardnom preprekom – nemam ideje. «Vuče, pisala bih ali nemam ideja», rekoh bratu. «Pa šta onda, piši bez ideje», rekao je moj brat, svečano zamahnuo svilenim plaštem i nestao u daljini. Otišao je van trenirati.

Ja sam tromo legla na krevet na kojem spavam namjeravajući buljiti u neku dosadnu seriju na Fox Crimeu kad sam se uhvatila kako ozbiljno razmišljam o bratovoj sudbonosnoj rečenici: «piši bez ideje». Radikalno, vrlo radikalno i zanimljivo, mogla bih se potruditi da krenem od toga. To bi mogao biti vrlo zanimljiv posao. I taman dok sam u mislima odvrtjela slovo «o» od riječi «posao», opet sam se tromo zavalila u krevet i nastavila gledati glupe serije. «Mene tražiš?» rekao je ugodni, malo dublji ženski glas. «Ko je to? Sanjam li?» pitala sam pomalo zbunjeno i uplašeno se ogledala se po prostoriji. «Ja sam. Pogledaj lijevo.» Pogledala sam lijevo i shvatila da ugodni, malo dublji ženski glas pripada malom zelenom ružnom stvorenjcu koje je sjedilo na stolu. «Ko si ti?» pitala sam. «Ja sam ideja. I da ti odgovorim na pitanje, ne, ne sanjaš». «Ti si ideja? Znači, sad ću moći pisati?» pitala sam. «Pa, ne baš.» «Kako ne baš kad si ti ideja?», pitala sam izbečivši oči. «Ja jesam ideja, ali malo krnja ideja». «Kako krnja ideja?» pitala sam. «Pa, tako, nemaš od mene nikakve koristi.» «Pa kako nemam kad si ti ideja? Upravo tebe trebam», ciknula sam. «Čekaj, sad ću ti ispričati jednu priču. Važna je za svakog pisca, zato pažljivo slušaj. Mi smo izgledali nekada kako smo htjeli. Ja sam, recimo imala lijepu dugačku crvenu kosu i crnu haljinu. Bila sam baš bomba. I šminkala sam se. Najviše sam voljela nositi crveni ruž na crno sjenilo na oči. To nekako najbolje izgleda.» «Da, bolje je od roza ruža na crnom sjenilu, zar ne?» «Totalno!», uzviknula je ideja radosno, «a puno bolje izgleda crno sjenilo na smeđe oči. Vidim da ti imaš smeđe oči. I ja sam ih imala, prije nego što su mi dali ove sive.» «Slažem se,», rekla sam, «svi govore da plavo sjenilo ide najbolje uz smeđe oči, ali ja mislim da crno ide mnogo bolje.» «Šta vi alapače tu kenjate», začuo se još jedan ugodan, malo svjetliji glas. «Ko je to?», rekla sam jednako uplašeno kao i prvi put. «Ma pusti, to je provedba ideje u praksi. Eno je, vidiš je? Sjedi tamo u fotelji», rekla je ideja. «Ja sam provedba ideje u praksi. Eno me, sjedim tu u fotelji», rekla je provedba ideje u praksi. «To sam sad ja upravo rekla, šta je tebi, nisi čula za štapiće za uši?» pitala je iznervirano ideja okrenuvši se prema provedbi ideje u praksi. «Šta ti tu radiš?», pitala sam, gledajući u malo ružno crveno lice provedbe ideje u praksi. «Ja sam došla da ispravljam ideju u pričanju priče koju ti je najavila. Nije je ni počela pričati jer je zapela u kenjanju o šminki, dakle, dobro je da sam došla», rekla je provedba ideje u praksi. „Imaš duhana?“ pitala je. Klimnula sam glavom i dodala joj. „Hvala“, odvratila je provedba ideje u praksi, smotala cigaretu i zapalila je. «Dobro, i kakva je to priča koju ste mi htjele ispričati?» pitala sam već nervozno. «Ovako, dakle, kao što rekoh, svi smo nekada bili lijepi. Ja sam imala lijepu crvenu kosu…», «Da, da, da, to si već rekla, daj objasni curi ko smo to mi. Ili ću ja opet morati?», pitala je provedba ideje u praksi ideju zakolutavši očima i ispustivši dim cigarete u zrak. «Da, ko ste to vi? I kako to OPET morati? Šta vi tu radite? Vidim li vas samo ja? Može li vas i moj brat vidjeti ili će misliti da sam luda kad se vrati s treninga i vidi da razgovaram sama sa sobom?» «Čekaj čekaj malo, kako ti znaš da sam ja već rekla ono da sam imala crvenu kosu i crnu haljinu, a?», pitala je ideja uzrujano okrenuvši se prema provedbi ideje u praksi. «Pa ono, hello, ja tebe provodim u praksi. Šta ti nije jasno? A jebote, ne samo da ideju može imati svaki idiot i da je pravo umijeće provesti istu u praksi nego si i ti sama idiotkinja.», rekla je provedba ideje u praksi. «Šta si rekla? Kako si me nazvala?», povikala je ideja lomeći vrat prema provedbi ideje u praksi. «Cure, cure, a da mi odgovorite na pitanja i ispričate tu priču koju ste spomenule, a?», pitala sam i ja već uzrujano. «Ok, ok, ajmo», rekla je ideja. «Dakle, svi smo nekada bili lijepi. A ko smo to mi? Mi smo svi koji činimo pisanje; ideja, provedba ideje u praksi i iskustvo pisanja.» «Samo vas troje?» prekinula sam ideju. «Zašto onda nije iskustvo pisanja došlo?» «Ono je kod zubara», rekla je provedba ideje u praksi. «Možda navrati kasnije. Sorry, mogu smotati još jednu?“, pitala je provedba ideje u praksi. „Smotaj“, rekla sam zbunjeno i dodala provedbi ideje u praksi duhan, filtere i rizle gledajući dekoncentrirano u stranu. «Uglavnom», rekla je ideja iznervirano gledajući provedbu ideje u praksi, «nekada smo svi bili lijepi. I svi smo izgledali kako smo htjeli. Bilo je mnogo ideja koje su lutale otokom Nakvirlitaka. Bile smo izgubljene i lutale smo otokom dok nas nije pronašao Tamuku, lokalni dobavljač krava seks shopu izvan otoka. On nas je doveo kod sebe, nahranio i dao nam da gledamo televiziju. Išli smo čak i na Internet. Onda nam je rekao da će nas zaposliti da radimo za pisce. I tako nam je napravio jedan studio i dao nam da radimo.» «Čekaj čekaj, polako, krivo pričaš. Ah, znala sam.», ubacila se provedba ideje u praksi. «Kao prvo, nije se zvao Tamuku nego Samuku. A kao drugo, nije nam napravio studio nego ga je kupio.» «Čekaj, šta? Pa valjda znam kako se zvao! Pa radile smo za njega 10 godina!», viknula je ideja. «E pa, kao što rekoh, ti si samo ideja, ja te provodim u praksi. Ili drugim riječima, nemaš ti pojma a ja imam. Ti misliš da se on zove Tamuku zato što mu je jedna krava izbila dva prednja zuba pa kad on izgovori «Samuku»; to mnogo zvuči kao «Tamuku». Ali kao što već naglasih, ti si samo ideja, ja te provodim u praksi i zato ja znam da se on zove Samuku jer sam vidjela njegove dokumente. A zašto sam ih vidjela? Jer ja idem dalje, ja sam provedba ideje u praksi, dok si ti samo ideja. Ne slušaj je, Sonja, ona samo baljezga gluposti. Ti, idejo, samo postojiš, ja te preuzmem i ti dalje ničemu ne služiš. Ostalo sam sve ja.» «Ma jebi se ti, znaš! Kako ja nisam ništa? Da nema mene, ti ne bi imala nikakvog posla, ne bi imala s čim da radiš! Uostalom, ako si tako pametna, što ti ne pričaš priču?» «Hoćete li već jednom ispričati tu jebenu priču do kraja?»

«Ja ću pričati», rekla je provedba ideje u praksi. «Uglavnom, ovo pričamo svakom autoru ili potencijalnom autoru. To je skriveni eliksir, tajno znanje, sveti gral svakog pisca ili potencijalnog pisca. Dobro slušaj jer ćemo ti ovo ispričati samo jednom. Dakle, mi smo lutale bespućima Nakvirlitake, nas otprilike 10 ideja, umorne, gladne i usamljene. Tada smo naletjele na Samukua, lokalnog dobavljača krava seks shopu izvan grada. Ovo je ideja dobro rekla. On nas je primio kod sebe, dao nam hranu, sklonište, televizor i Internet. Bio je dobar prema nama, razgovarao s nama, govorio nam da smo vrijedne i da imamo potencijal. Rekao nam je da će nas zaposliti da radimo s piscima, da ih inspiriramo i da im damo konkretan materijal za pisanje. I počele smo da radimo. Tako se rodilo iskustvo pisanja i rodila sam se ja, provedba ideje u praksi. Bilo nas je još, ali… čut ćeš šta je bilo bilo s ostalima. Uglavnom, tako smo mi radile i pomagale piscima da pišu. I to je rezultiralo uspjehom; pisci su pisali kao nikad čime se, naravno i ekonomija poboljšala. I tako, sve je bilo odlično dok jednog dana nismo dobili telegram da dođemo kod Samukua u kancelariju. Kad smo došli, dočekao nas je njegov smrtno ozbiljan izraz lica. «Ne producirate dovoljno ekspresionističkih tekstova», rekao je. «Ubit ću vas». Mi smo se svi nasmijali i rekli mu da se ne šali s tim. «Šta?! Bio sam vam dobar pa me ne shvaćate ozbiljno? E sad ćete vidjeti!» i ubio je 8 ideja. Kasnije smo saznali da je Samukuova mama imala babu čija je prijateljica jednom pročitala neki ekspresionistički tekst koji joj se svidio, tako da je bio posebno osjetljiv na ekspresionističke tekstove. Uglavnom, osam je ideja ubio, dvije ideje su pobjegle; jedna je ova ovdje, a druga je dobila vizu za Novi Zeland. Još tamo živi. Iskustvo pisanja je preživjelo zbog iskustva. Ono je trenutno, kako rekosmo, kod zubara. I sad mi i dalje lutamo, bez posla, istraumatizirani i tužni. Jedva smo pobjegli, razumiješ, a prije nego što smo to uradili, mučio nas je. Gasio nam je cigarete na ruke i svašta. Užas. I onda nam je oduzeo moći, oduzeo nam je izgled i pretvorio u mala čudovišta u bojama. Tako da sad ne možemo, bez ikakvih moći, pomagati piscima. Zato ti je ideja i rekla da je beskorisna. Eto, to ti je naša tragična sudbina!», završila je provedba ideje u praksi. «Meni je jako žao što vam se to desilo, ali koja je poenta ove priče? Za mene, mislim?», pitala sam. «Pa nema poente», rekle su ideja i provedba ideje u praksi uglas. «Pa ja sam mislila…Ono, sjedila sam sama u sobi, htjela sam nešto pisati, nisam imala ideju, došla je ideja, rekla da je beskorisna, onda je rekla da ima neku priču pa sam mislila da će mi ta priča pomoći da napišem nešto. Mislim, zašto biste ti i ona došle baš u momentu kad ja imam problem s pisanjem? Tako je to izgledalo.», rekla sam. «Nisu ti ovo američki filmovi, curo», rekla je provedba ideje u praksi. «Nema poente, mi smo ti ovu priču ispričale, eto, tako malo da se požalimo. Šta da ti kažem, jadne smo, niko neće da razgovara s nama, težak život imamo a nikog da to podijelimo.» «A šta je sve ono tajno znanje, sveti gral i slično? Ja sam mislila da će mi to otvoriti vrata tajnama pisanja!» «Ma to smo uvele u diskurs zato što nas u suprotnom nijedan pisac ne želi slušati. Pa smo morale napraviti neki bombastičan uvod. Jebiga, teško nam je, moramo se nekome požaliti, niko drugi nas osim pisaca i potencijalnih pisaca ne vidi, možeš li nas kriviti za to, a?!», rekla je ideja iznervirano. «Ej, smiri se, nemoj plakati. Vidi, rasplakala si ideju!», rekla je provedba ideje u praksi. «Pa otkud sam znala, mislila sam da je tu neka poenta za mene! Pa što mi niste rekle da se samo želite požaliti? Saslušala bih vas!», rekla sam. «Kako da mi to znamo? Ne znamo mi to. Zato se moramo služiti ovakvim taktikama da nas neko sasluša. A jebiga sad! Sad nas ti kriviš jer želimo malo društva. Samo smo se htjele malo družiti i sad je to zločin?! Ma daj….», rekla je provedba ideje u praksi i počela plakati. «Vidi šta si napravila, rasplakala si provedbu ideje u praksi! Jesmo, jadne smo, emocionalno smo nestabilne i trebamo društvo. Ne možeš nas za to kriviti nakon svega što smo prošle. Kako si takva? Zašto? Zar nemaš osjećaja?» rekla je ideja i jače zaplakala. «Cure, cure, smirite se, polako. Možete još ostati ovdje. Žao mi je zbog svega što ste prošle. «Da, da, kako da ne», rekla je ideja. «Mi sad idemo.Imamo sastanak s iskustvom pisanja nakon njegovog zubara. Kupit ćemo pivo u trgovini, sjesti ispred nje i plakati.» «Ne, stvarno, ostanite, ok je, izvinite ako sam bila gruba. Ali samo da vas pitam, šta da ja radim u vezi svog pisanja?» «Samo na sebe mislite vi pisci, jebem li vam ja mater!»; povikala je provedba ideje u praksi razvukavši malo crveno lice u nervoznu grimasu. «Šta ja znam, mi smo beskorisne, osloni se na sebe. «Da, osloni se na sebe!», ponovila je ideja. «Idemo mi. Zbogom!», rekla je provedba ideje u praksi. «Nećemo više ovo raditi. Nema smisla. Samo se iznerviram. Čovjek hoće malo topline, malo suosjećanja, a dobije šamar u lice. Dosta mi je.. A nemam ni  Xannaxa više», frknula je ideja uplakano i ljuto. «Nećemo, naravno. A ni para za Xannax nemamo, čak i da hoćemo ovo nastaviti. Hodi, idemo.»

I otišle su. Naslonila sam se nazad na krevet i nastavila buljiti u glupe serije. Osloni se na sebe, hm, možda to nije ni tako loše. Pa, možda mi nešto nekad i sine.