SKVOTERI, PABIRČENJE I KRALJ MIDA

Filed under: afirmator,broj 17 - avgust 2013,društvo |

[1] Kasa de la Muntanya, Barcelona, squatted since 1989, Barcelona

Kasa de la Muntanya skvot od 1989. godine, Barselona

U našem društvu, sa transformacijom prirode vlasništva koja je pri kraju, privatna svojina postaje, takoreći, svetinja nad svetinjama.
Samorazumljivost ove svetosti, odnosno nepovredivosti privatnog poseda, sve je izraženija, a o tome svedoči i nedavna polemika povodom slučaja kada je u Beogradu čovek ubio provalnika u svom stanu. Tada je za samo jedan dan više od 12 hiljada ljudi potpisalo peticiju za njegovo puštanje iz zatvora. Nema sumnje da je u okolnostima provale teško ostati pribran i proceniti da li je u opasnosti jedino imovina ili i životi ukućana. Ovde nas, međutim, ne zanima nemili događaj. Problem je, naime, ako se ova distinkcija hoće poništiti – ukoliko, dakle, postane irelevantno da li je ubica branio život(e) ili svoju imovinu. Zaboravlja se, uostalom, da nam je u prethodnom društvenom uređenju, sa karakterističnom prirodom svojine, ova american-way paranoidna psihoza zaključavanja, ograđivanja i naoružavanja bila malo poznata.

BLAŽENI DA SU GLADNI JER ONI ĆE SE  NASITITI…

Postoji, međutim, čitav niz pojava koje se i danas žilavo opiru samorazumljivosti svetosti privatne svojine, pored naravno one koja upravo i distribuira kvalitet svetosti, a to je hrišćanstvo koje je držalo da je bog dao zemlju i njene plodove na zajedničku upotrebu svim ljudima (što nalikuje protokomunizmu), premda su hrišćanske crkve kasnije postale gorljivi branioci staleških, imovnih i drugih razlika.
Jedna od takvih pojava je skvoterstvo. Da li beskućnici imaju pravo da zaposednu prazne i ruinirane, ali tuđe objekte? Da li, recimo, alternativne društvene i umetničke grupe imaju pravo da u takvim objektima obavljaju svoje aktivnosti ako za to već nemaju sopstveni prostor? Prošle godine je u Novom Sadu propao pokušaj da se od zapuštene kasarne „Arčibald Rajs“ napravi prostrani skvot za različite, društveno korisne namene.
Premda je u principu nelegalno (u nekim zemljama postoje izvesne zakonske mogućnosti, kao i dobronamernost vlasti), mnoštvo ljudi, čak i među onima koji inače nekritički zastupaju stav o svetosti imovine, smatraju skvoterstvo legitimnom praksom.
Primer pojave koja negira svetost privatne svojine je i pabirčenje. Kod nas je, recimo, potrebna pismena saglasnost vlasnika njive da bi se pabirčilo. Pitanje ipak nije, kao ni kod skvotiranja, da li vlasnik daje dozvolu ili ne, da li pozitivni zakon sankcioniše ili ne, već da li su prakse skvotiranja i pabirčenja opravdane ili, pak, nisu? Da li na njih čovek ima prirodno pravo? Izvorno hrišćanstvo, da ga pripomenem još jednom, nalaže čak da se njiva sasvim ne požanje, odnosno da se ostavi poneki ćoškić za sirotinju.

 

realism-jean-francois-millet-the-gleaners1

 

ČUDESAN SVET PRIVATLUKA
Engleski filozof Džon Lok ponudio je verovatno najuticajniju odbranu privatne svojine. Iako je isprva tvrdio da se od prirode sme uzeti samo onoliko koliko može da se upotrebi radi neke životne koristi, kako suvišak ne bi propao, zaključio je potom da se razvitkom robno-novčanih odnosa javila mogućnost neograničenog prisvajanja, s obzirom da nagomilani novac u vrećici ne propada. Tako je Lok postao apologet kapitalističke gramzivosti i gomilanja.
A ako je danas u svetu, a i kod nas, „filozofija“ pohlepe sama po sebi razumljiva, ona to nije bila oduvek. Mnogi mislioci su smatrali da pravo svojine nipošto nije prirodno, da se, naprotiv, zasniva na groznim ustanovama, varvarskim zakonima pod čijim okriljem jedni druge pljačkamo. Napokon, da je upravo privatna svojina uzrok svih zala. Na pitanje šta je svojina, Prudon je spremno odgovorio – svojina je krađa! Pojedinci uspevaju imati previše samo tako što druge lišavaju i onoga dovoljnog.
Ljudi, međutim, poštuju tu svojinu, pripisuju joj čak atribut svetosti, umiru s tim poštovanjem, iako ih ta ista svojina, svojina nad sredstvima za proizvodnju, upravo porobljava.
Jasno je, naravno, kako stvari stoje u kapitalističkom društvu i slobodnom tržištu. Ovde, međutim, nije reč o tome, već o našem intimnom viđenju tih stvari. Povodom mišljenja – recimo – jednako uvreženog i samorazumljivog, da veća nagrada treba da pripadne čoveku čiji rad zahteva viši stupanj inteligencije, odnosno da rad mozga treba više vrednovati od rada ruku, francuski revolucionar Babef je primetio, šaljivo ali brutalno istinito, da sve to nimalo ne povećava obim njegovog želuca.
Ipak, možda je najuverljiviji dokaz protiv samorazumljivosti i opšteprihvaćenosti mišljenja o privatnoj svojini kao svetinji, sklonost ljudi da o moralnim kvalitetima basnoslovnih bogataša sude na osnovu toga koliko su ovi spremni da od stečenog novca daju siromašnima, bolesnima i drugim nevoljnicima kojima je pomoć potrebna. Koliko su novca, naime, spremni da vrate.

Očituje se ovde ona potisnuta, ali ipak prisutna svest o apsurdnosti samosvrhovitosti sticanja koju ponajbolje ilustruje mit o kralju Midi koji je poželeo prokleti dar da u zlato pretvara sve što dotakne, usled čega je umalo skapao od gladi poput poslednjeg siromaška.

Ivan Kovač