Skrivena lica Edinburga

Filed under: afirmator,broj 02 - maj 2012 |

   Edinburg, „Atina Severa“ (jedan deo grada neodoljivo podseća na Akropolj)  je na mene ostavio utisak grada sa nekoliko lica a svako od njih je podjednako zanimljivo. Iz aviona deluje kao gradić iz bajke, sav od marcipanskih kućica. Kad se spustite na pistu dočeka vas natpis: „Failte! (dobrodošli, škotski gelik, prim. aut)  Welcome to the greatest small country in the world!“ a onda uletite u svet koji vas, na prvi pogled, podseća na bilo koji britanski grad-  prepoznatljiva arhitektura, double deckers, crveni poštanski sandučići, pabovi na svakih pet metara… Sve bi bilo isto da nema škotskih zastava, gajdi  i neke vesele užurbanosti njegovih stanovnika. Možda je to bilo u vreme moje posete zbog blagog avgusta ( temperature nisu prelazile 25 stepeni) i fešti koje morate videti u avgustu: pozorišni Fringe festival koji prate i filmski festival i sajam knjiga. Royal Mile i Princess Street tada ožive sa stotinama performans trupa iz celog sveta.

   A onda vas ozari intelektualno lice grada koji je dao: Daejvida Hjuma,  Aleksandra Greema Bela, Čarlsa Bela,  Roberta Luisa Stivensona, Adama Smita kao i ono „celebriti“ lice: Irvin Velš, Finlij Kvej, Šon Koneri. Obiđite Nacionalni muzej.  Video sam stubove ovog divnog zdanja okićene reprodukcijama Vorholove „Campbell Soup“  i nisam odoleo. Fantastičan presek Vorholovog rada, od skica do  pop- art Merlin Monro, ogromnih kompozicija slika, kolaža, srebrnastih balona punjenih helijumom…. Za umetničke duše će biti inspirativna i Botanička bašta, kao stvorena  za duge i meditativne šetnje. Nađite kuću Roberta Luisa Stivensona, posetite spomenik Livingstonu, Hollyrood pallace gde je živela Meri Stjuart, obiđite Hajlends za jedan dan… Za Škotsku je i moje tri nedelje bilo malo.

   Ali, tu je i taj gotski izgled, jezivi, uzani prolazi „close“, priče o otimačima leševa,  doktoru Džekilu i Mr. Hajdu, prestupnicima,  jezivim ritualima… A onda Arthur’s Seat, kao parče Highlandsa bačeno u srce grada. Ovo  brdo  je u toku dana meta turista i morate ga obići,  ako ništa drugo a ono zbog fantastičnog pogleda na grad. Arthur’s Seat posle ponoći dobija svoje drugo lice  postaje stecište raznih neobičnih ljudi ,od džogera koji kao da se pripremaju za sledeću olimpijadu, preko pripadnika neodruidskih sekti, uživaoca laganih i težih  opijata i sl.

I noćni život- nećete biti razočarani, šta god da slušate. Spiegelgarten je za pop i rok koncerte, kao i Jazz club, a tu su i folk sastavi po pabovima, elektro i tehno zvuk u Medini… Meni je sve to bilo više nego inspirativno za roman „Keltska priča“. Slede dva kratka  odlomka…

1.

Oilithreacht[1]

      Искрао се са четвртом пластичном чашом и брзим кораком пројурио кроз Maddock Halls а онда продужио лево поред Commonwealth Swimming Poola,  велике зграде у мат-стаклима испред које је, у плићушном рибњаку, кунтао бели лабуд. Dundalk Road, St. Leonard’s Street, Montague Street, Clerk Street, чини му се да би за детаљно разгледање сваке од ових улица требало три дана а он их је прегазио за пет минута убрзаног хода. Још је „зелен“ за овај град и чини му се да су све куће у њему посебне и оригиналне и не види неки образац у њиховом распореду. Одрастао је у граду који је толико шарен да се посебност сваке зграде тешко разазнаје. Скенира збијене куће из тридесетих прошлог века са становима који , као у неком ријалити шоу, приказују равнодушне житеље који гледају тв, читају књигу или једу сендвич. Краду оно што је преостало од августовског  Сунца и  немају намеру да купе завесе и заклоне приватност. Следе мале пакистанске бакалнице, индијски ресторани, тамнозелене фирме пабова, продавнице сувенира из којих туче „Scotland The Brave“, излизана степеништа са црним гвозденим гелендерима који воде до станова испод нивоа улице. Замишља језу и мемлу који испуњавају њихове станаре-сигурно су страшнији од готичких прича, крвавих викиншких сага и келтских легенди заједно. А опет, понегде угледа минијатурну баштицу или Богородичин кип испред таквог стана и та жеља да се зачини нешто што је испод нечијих ђонова, залудна каква јесте, чини те станове лепим.

    Не сметају му чак ни црвене телефонске говорнице које,  крцате отпацима свакојаке врсте изгледају као расадници којекаквих болештина. Заљубљује се у Единбург мада је тај глагол за њега крајње непримерен. A зашто?

2.

Ceoil na choille[2]

   Док је лагано, ногу пред ногу, корачао низ Nicolson Street схватио је какву будалу прави од себе. Нема Ангуса овде. Да је отишао на www.wikipedia.com открио би неминовну истину: Ангусова адреса је Newgrange, river Boyne, Eire. Промашио је државу за почетак. Шта ће Ангус  у Шкотској? Ко је и шта је он на крају крајева? Само глупа мисао коју је побркао са једном физичком сензацијом- болом у стомаку. Сигуран је да то није онај бол који га прогања него је реч о узбуђењу, страху да ће авион са свих 134 путника љоснути посред Северног мора.Човеку тад свашта пада на памет. Није ово добра идеја, само ће се брукати.

    Можда га Шкоти изруче Србији као непожељног госта који је опседнут именом Ангус? Шта ће му то? Никад није познавао никога ко се тако звао. Боље би му било да оде на неко јефтино, повучено место где би могао да попије некаква течни антидепресив. И тако, након више пресретања пролазника од којих су половина били странци (сваки грађанин Единбурга има по једног свог туристу) сазнао је за алтернативну рупу светог друидског имена оличеног у смарагдном неону- „The Forest“, недалеко од George Squarea. Натпис је зазвиждао као џедајски мач и заварничио у линчовском маниру. Зелено светло се угасило. Пресекао му је пут бицикл-рикша коју вози момак са „дредовима“. На седишту, у усправљеном ставу, стоји девојка са малим коцкастим штитом осликаним чудним, искривљеним шарама у једној и копљем у другој руци. Носи тесни плаво-бели трико и чини се да је гола и да јој је цело тело, као и лице, прекривено само бојом. Борбено маше копљем према њему и виче на пиктском (мртвом ,недешифрованом језику):

„Ettocahets!Iratodaerus! Bes meg qnanam! Canutu-lachama!“

 Чудновато возило скреће у Crichton Street и наставља само право, назад у историју.Можда јури да помогне бритској краљици Будици и њеним Иценима у устанку против Римљана?

       Ипак ће ући. Судара се са две насмејане девојке на улазу у ову екс-цркву/катедралу. Добар знак за промену. А онда огроман простор, велики кожни троседи, бизарни артефакти висе са зидова, мали сточићи са  зеленкастим лампама у угловима, на великом ољуштеном зиду се врте Чика-Глиша цртани филмови пуни секира и искежених лица. Све мирише на кари, пиво и зној а поред њега се тискају клинци који као да су управо дошли из „КСТ“-а сезона лето 1995. године. Још једна од бројних фатаморгана- сви клинци су исти са својим збуњеним хормонима и у хроничној депресији. Такво је тинејџерство- кад се заврши запиташ се како си преживео. У његовој бившој земљи многи бхуквално нису успели у томе. Милошевић и његови побратими тирани Туђман и Изетбеговић им никад нису пружили шансу.

        Бармену, момку накострешене, црвено-зелене косе, темељно испирсингованом по лицу показује на флашицу пива од 0,33- „Burning car“. Назив који обећава. Закуцава се у црни двосед  расцепљен на половини из које вире сунђерасте изнутрице. Етикета пивске флаше је крајње занимљива-кратак андерграунд стрип о судару два аутомобила и путницима који искачу из њих док им весели пламичци играју на леђима. Шоферске главе су полегле преко волана-претпоставља да су мртви. Мораће да купи још једну флашу-да види шта је у другој епизоди. Десета табла-збогом памети!

-Јеси ли видео Ангуса?- пита га висока, витка Јамајчанка обучена у нешто што личи на  гигантску папирнату кесу из пиљарнице.

-Нисам. Да ли знаш где је?

Одједном утрчавају високи црвенокоси момак, Корејанац са исцртаним наочарама и Индијац, сви у истоветним папирнатим кесама.

-Да ли сте видели Ангуса? Да ли сте видели Ангуса?!- вичу сви у исти мах.

-Он га је видео!-виче девојка и показује на њега. На трошном зиду се појављује велики натпис: „ Have you seen Angus?“ Interactive Theatre Squarepants, Peebles“.

Хистрионска дружина му притрчава, гуркају, га штипкају, запиткују.

-Ја сам Ангус!- повиче неки момак на крају просторије.

-Стварно?

-Не, ја сам Лајам, само вас ложим!

Устаје, благо одгурујући црвенокосог.

-Остани још мало, љубави. Наћи ћемо Ангуса- шапуће му Јамајчанка на ухо.

-Нека, хвала, нисам заинтересован-одговара и јури према излазу. На излазу га чека натпис са стрелицом упереном према степеништу с његове леве стране: „One choice“. Један избор или аen gus на гелском? Зашто да не следи упутства? Шта може изгубити?

    Пробија се кроз залудну масу која седи на степеницама. Неко је запалио џоинт. Улази у пространу салу у којој је много мање људи него напољу. Мимоилази се са пар персона које, са смореним изразом лица, напуштају концерт „Tea and Toast Banda“. Која пишурија, тај бенд-обучени су љубичасте кецељице пребачене преко мање више нормалне одеће, на главама су им капе налик на „буђонке“, обрубљене жутим тракама. Изнад њихових глава велики натпис: They did the best they could do. Која лаж! Певач има тужан, сломљен гласић који се бори против хармоније и свира два акорда нон-стоп, девојка до њега свира Касио клавијатурице које су чудом преживеле осамдесете а ту су још и басиста и бубњар.Не разазнаје им лица иако се подиже на стопала. Вероватно су повили главе стида. У ћошку празна столица а поред ње гајде. На столици велики натпис: Angus. Џабе га тражи.

   Фронтмен престаје са тамбурањем и устаје а онда прилази микрофону на средини сцене. Музика престаје а он вади играчкицу, гумену жабицу из свог џепа и приноси је микрофону. Притисне је, сасвим лагано. Кре-кре-кре-кре! Почиње да се смеје, неконтролисано. Сузе му навиру на очи. Ако је то до „Спаљених кола“ онда је то најбоље пиво на свету! Шта ли сад мисле о њему ,све те девојке, сестре, тетке и пријатељи бенда? Није га брига. Истрчава напоље као да му није тридесет а ово вече као и свако пре њега даје велика обећања која заборавља с лакоћом.

Aleksandar Novaković

O autoru:Rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše romane, drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani istoričar (Filozofski fakultet, Beograd) i dramaturg (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd). Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studija pozorišta. Trenutno radi na svom doktoratu iz oblasti studija pozorišta.

Drame: Sistem (Narodno pozorište Užice, 2001), Zubi ( Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004) Aladinova čarobna lampa (2007, Pinokio) i Naš čovjek (omnibus, koautor) Hercegnovsko pozorište (2008). Zbirke drama: Bliskost( Svetozar Marković, Zaječar 2006) i Posle Utopije (KCR Kraljevo, 2009) . Romani: Glečer (Dereta, 2007), Keltska priča ( Mali Nemo, 2008), Dva u jednom ( Mali Nemo, 2009) i Vođa (VBZ, 2010).

Knjige aforizama: Pij Sokrate, država časti (Matica srpska, 1998) i Neće moći (Alma, 2006). Teatrološke studije: Kako je Tito razbijao “ Tikve“ (Narodna knjiga, 2005), Slomljeno slovensko ogledalo (Mali Nemo, 2010). Otkupljen mu je scenario za kratki film „Killing Moon“ (2009) na konkursu za „Beogradski omnibus“.

Dobitnik je nagrade Josip Kulundžić za izuzetan uspeh na polju dramaturgije (2004), druge nagrade Radio-Beograda za radio-dramu (2003), Vibove nagrade (2001) i Zlatne kacige (1997),aforizmi, nagrade za najbolji domaći tekst za lutkarsko pozorište (Novi Sad, 2007) i nagrade Mali Nemo za roman (2008). Dobitnik je teatrološke stipendije John McGrath, Edinburgh, UK (2007). Dobitnik je regionalne VBZ nagrade 2010. godine za najbolji roman napisan na hrvatskom, bošnjačkom, crnogorskom ili srpskom jeziku.

Objavljivao je i objavljuje kako književne tako i stručne tekstove te prikaze u časopisima i listovima: Danas, Koraci, Booksa, Treći trg, Beton, URB, Reč, Male novine, ETNA, Braničevo, Kvartal, Znak, Polja, Gradina…. Svirao je gitaru i komponovao autorske numere u dva rok benda (South Park Team, Skribomani).Trenutno radi na solo projektima pod pseudonimima Billy Pilgrim i Alex Brutalis.

Kontakt:

www.myspace.com/aleksandarnovakovicworks

www.myspace.com/billypilgrimbg

http://www.myspace.com/575449616



[1] ходочашће,гелик

[2] музика шуме, гелик