SIMBOLIKA LABUDA U PESMI „LAMENT NAD BEOGRADOM“ MILOŠA CRNJANSKOG

Filed under: afirmator,broj 12 - mart 2013,kritika |

crnjanski1

„Lament nad Beogradom“  je poema koja predstavlja pesnikovu žudnju za povratkom u svoju zemlju i grad. U pesmi „ Lament nad Beogradom“, dok se Beograd sprema za rast i trajanje , pesnik se sprema za smrt. Pesnik žali za Beogradom. Dok je u tuđini, u njegovim mislima Beograd izrasta u simbol večnosti i bogatstva. Metaforama i poređenjima slika Beograd kao mesto večitog sjaja i sreće, a nasuprot njemu stoji sve mračno, crno i teško.

Kontrast je osnovni princip na kojem je pesma izgrađena:

 

Prošlost ► ◄ Beograd
strah, beznađe, košmar,pena,šapat,mrtvi drugovi,hladnoća,privid, grob, mrak, sreća koja tone… čvrst,neuništiv,životan, sija, večan, raste, kao labud večni, pruža utehu…
U pesmi se pravilnim ritmom smenjuju strofe teških i turobnih raspoloženja sa onim vedrim, raspevanim, drukčijeg zvuka i melodije, koje pesnik uvek počinje obraćanjem Beogradu koji svetli, kreće se prema Suncu i večna je uteha: (Ti, međutim… ).
U doba ranog hrišćanstva labudova ekstremna belina i život koji je vodio na čistim vodama, ukazivala je na čednost i nevinost, vrline za koje su hrišćani smatrali da su otelotvorene u Isusu i Mariji. On je bio simbol savršene ljubavi, hrabrosti, čiste savesti i svetlosti; sve su to karakteristike i Hrista, koji je sam sebe nazivao „Svetlošću sveta“ (Jovan:8:12: „Isus im pak opet reče: ja sam vidjelo svjetu: ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati vidjelo života“) i koji je dao svoj život za svoje prijatelje (Jovan: 10:11-15: „Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce. A najamnik, koji nije pastir, kome nijesu ovce svoje, vidi vuka gdje ide, i ostavlja ovce i bježi, i vuk razgrabi ovce i raspudi ih; A najamnik bježi, jer je najamnik i ne mari za ovce . Ja sam pastir dobri, i znam svoje, i moje mene znaju. Kao što mene zna otac i ja znam oca; i dušu svoju polažem za ovce.“ i 15:13: „Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje.“). Labudova belina podseća hrišćane na preobraženje Hristovo kada su njegove haljine postale toliko svetle i bele kao sneg; toliko bele da ih nijedan perač veša na svetu ne bi mogao više izbeleti. (Marko: 9:3: „I haljine njegove postadoše sjajne i vrlo bijele kao snijeg, kao što ne može bijelilja ubijeliti na zemlji.“).Ovo ukazuje na samo preobraženje u pesniku, koje on doživljava u prilikom susreta sa gradom koji se tek budi. Kao i Hrist, labud je bio neprijatelj zmijama, jer je jeo male zmije i jegulje, dok bi plivao po močvarama.

Par labudova koji piju iz čaše, simbolišu putir za pričešće i nevinost onih koji su dostojni da piju iz te posude. U Lamentu Crnjanski se ispoveda sa obala Lamanša, osećajući ,najpre, duboku tugu, koja prerasta u himnu, gde iskazuje ponos što je Beograd njegov grad, a zatim narasta do ekstaze, tj. pročišćenja, koje nastaje tek nakon mnogih iskušenja i posle svete tajne pričešća.

Postoji konstelacija na Mlečnom putu koja se zove Labud, gde su zvezde raspoređene tako da formiraju krst. Ovaj nebeski labud se ponekad povezuje sa Hristom koji sam nosi svoj krst. Ako se prebacimo na plan pesme uvidećemo, da i Crnjanski nosi svoj krst lutajući i tragajući da spozna samog sebe.On nosi svest o sebi, o udaljenosti od proplanaka života, bol izražen raznim jezicima istom crnom mišlju:“ Samo, to više nismo mi…“

Kamilica (cvet koji liči na krasuljak) se nekad nazivao i „labudov haljetak“. Labud koji vuče brod ili lake kočije, predstavlja različite sunčane bogove kao i Apolona. On je postao simbolom Hrista koji prenosi svoju Crkvu preko voda ovozemaljskog života sve do raja. Ovde je simbolika labuda upotrebljena slično kao i simbol delfina. Isto imamo i u Lamentu, poistovećivanje labuda i delfina. Delfin označava ljubav, sreću i veselje, a Beograd je u duši pesnikovoj kao labud koji će pesnika na svojim leđima odneti sve do raja.

Kosmopolita Crnjanski je mogao pišući „Lament nad Beogradom“ da upotrebi oba pisma i ćirilicu i latinicu. Kao njegov Vuk Isakovič, lutalačke i kosmopolitski intonirane strofe, mogao je štampati latiničnim, a strofe upućene Beogradu ćiriličnim pismom.To putovanje našeg pesnika i lutanje svetom može se nazvati labudovskom pesmom. Kelti su verovali da su različita božanstva uživala u putovanjima po svetu prerušena u labudove, koji su obično putovali u paru, povezani zlatnim ili srebrnim lancem. Postoje najmanje tri mita vezana za čoveka pod imenom Ciknus, koji se prerušavao u labuda da ublaži bol od tragične smrti. Da li Crnjanski na ovaj način prerušen u labuda želi da ocrta psihološku putanju jednog bolnog duševnog potresa? Da li se iz bola rođenog u znaku jedne nostalgične slike niče sve duži uzdah tuge, koji se otima u svetlosnoj ekstazi, rečcom „međutim“.Ona sugeriše momenat podvojenosti pesnikovih osećanja, koja se kreću od tužbalice ka himni i molitvi voljenom gradu.

Zašto baš molitva?Molitvom pesnik tek doživljava pročišćenje i iskupljenje za sve godine lutanja i traženja utopijske zemlje,“ beskrajnog plavog kruga i u njemu zvezde“.Tu zvezdu nalazi u labudskoj pesmi, jasnoj zornjači, koja budi osećaj samospoznaje i mirenja sa smrću. Najrasprostranjenije verovanje vezano za labuda je ono koje govori da on peva samo kad umire. Negova pesma je i predznak smrti. Verovalo se da je pesma umirućeg labuda izuzetno strastvena i lepa, preplavljena radošću bića koje vidi slavu u drugom životu, životu pred njim. Ova pesma je poređena sa odlaskom u smrt mnogih svetaca i mučenika, koji su smrt prihvatali sa radošću, a što je dato i u Biblijskom opisu smrti mučenika Stjepana: (Djela: 7:55-60: „A Stjepan budući pun Duha svetoga pogleda u nebo i vidje slavu Božju i Isusa gdje stoji s desne strane Bogu: I reče: evo vidim nebesa otvorena i sina čovječjegagdje stoji s desne strane Bogu. A oni povikašavši iz sveg glasa zatiskivahu uši svoje, i navališe jednodušno na nj. I izvedavši ga iz grada stadoše ga zasipati kamenjem, i svjedoci haljine svoje metnuše kod nogu mladića po imenu Saula. I zasipahu kamenjem Stjepana, koji moljaše Bogu i govoraše: Gospodine Isuse! Primi duh moj. Onda kleče na kolena i povika iza glasa: Gospodine! Ne primi im ovo za grijeh. I ovo rekavši umrije.“). Za neke poslednje radove pesnika i drugih umetnika kaže se da je to njihova „labudova pesma“. Hristova labudova pesma opisana je u Evanđelju po Ivanu 14-17.

Legendarna pesma labuda simbolizuje muziku i poeziju, posebno onu koja je božanski inspirisana, strastvena ili tragična. Labud je ponekad predstavljan sa harfom i tada označava revnosnu molitvu. Legende koje predstavljaju divljeg labuda kako dopušta da ga zarobi vešt harfista, podsećaju na Hrista koji pritiče u pomoć onome koji je uporan u svojoj molitvi.

Ljiljana Janković

 

 

 

 

One Response to SIMBOLIKA LABUDA U PESMI „LAMENT NAD BEOGRADOM“ MILOŠA CRNJANSKOG