Šaptači – satirična priča

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,satira |

frm.2Na ulicama hiljade zabrinutih lica. Užurbanih. Unezverenih. Hitaju ćuteći. Usne im nepomične. Stisnute. Pogled spušten. Čuju se samo koraci, čiji zvuk se stapa u neku čudnu simfoniju.

Kafići poluprazni, restorani prazni, hoteli zatvoreni.  Ispraznila ih sveopšta besparica. Kelneri se sporazumevaju mimikom. Kuvari sede skrštenih ruku i nemo slušaju muziku sa radio stanice. Grobnu tišinu u prodavnicama povremeno prekidaju retke mušterije.

Tiho se priča  u kancelarijama i fabričkim pogonima. Šapuće  u kabinetima. Došaptava  u učionicama. Šapat se uselio u stanove i kuće.  Ćuti se u autobusima. Zanemeli putnici u vozovima. Opšti muk iznedrio i opšti strah. Ljudi su nepoverljivi. Stalno se nešto osvrću. Preplašeno gledaju oko sebe.

Danas se sve   snima. Uvek i svuda. Od gradskog klozeta do spavaće sobe. Uz pomoć najsavremenije elektronske opreme. Nisu zaboravljene ni klasične metode: svaki drugi državni činovnik je doušnik.

Glasno pričaju jedino političari. Na radiju i televiziji. Čim se završi intervju, beže u „gluve sobe“ ili pričaju u pola glasa.

Kamere i mikrofoni posejani su duž cele države. Ima ih na zemlji. Pod zemljom. Na nebu.  Na vodi. Pod vodom. Sve se vidi i  čuje. Na moru ekrana na ostrvu Službe. U tamnom vilajetu.

Nikle su šume javnih i tajnih antena.  Na krovovima,   crkvenim tornjevima  i fabričkim dimnjacima. Kamere  su ugrađene u drvorede i javnu rasvetu. Ima ih  na žalosnim vrbama pored reka. Na  brdašcima i čukama.

Pomno snimaju svaki korak, mimiku i uzdah građanski. Sve je pod strogom kontrolom. U korist vladajućih. U eri demokratije.

Mića M. Tumarić