Risto Tripić: PESME

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 100 - jul 2020,poezija |

 

 

Ako te neko pita

 

Ako te neko pita: „Da li Bog je stvaran?“

Dok u reci bistroj praćaka se šaran,

Ti mu reci nežno, ponizan u sreći:

Gledaj ribu druže, dokaz nema veći!

 

Ako te neko pita: „Da li Bog mu treba?“

Dok mu snežić beli radost sipa s’ neba,

Ti mu reci nežno, pa mu se pridruži,

Nek’ ti ovaj prizor, znanje na to pruži.

 

Ako te neko pita: „Je li čovek Bog?“

Dok jagnjeta strasno on miluje svog,

Ti mu reci nežno, prizoru se divi,

Bog je čovek – Tome se protivi.

 

Ako te neko pita da li ’Boga’ biće,

Dok u tvome kraju rana zora sviće

Ti mu reci nežno: On je ovde sada,

I biće ga posle – ili bilo kada.

 

 

ŠTA JE LJUBAV

 

Ljubav može biti razna

Al’ suština joj je ista

Ljubav nikad nije prazna

Poput prazne sveske lista.

 

Ljubav prava cenu nema

Da se kupi kao stvar

Ljubav nije samo tema

To je našoj sreći dar.

 

Ljubav to je kad si sretan

Srećom drugih kao svojom

Ljubav to je kad si spretan

Da upravljaš njenom voljom

 

Ljubav može da nas liši

Svake tuge, svakog besa

Ljubav može da usliši

Našu želju sa nebesa.

 

 

 

SPOMENAR

 

U ladu pod kesten-krošnjom

Osta stara spomen-knjiga,

Dvoma mladim s školskom nošnjom

Posta pusta razbibriga.

 

Devojčurak oka sretnog,

Čitko čita redić svaki,

Pa joj igra osmeh spomenom

Svakim, što joj pogled mami.

 

„Voleli se godine davne,

Na ostrvcu velikog mora…“

Nasta kikot, oči plavne,

„Što se zove Bora Bora..“

 

„… Jedan ribar, žena mu verna“

Nastavi curetak šaljivog tona,

„Ljubav njihova beše smerna,

Većma izdašna, nimalo dokona.“

 

Radosnice listak pokapaše,

Uzdahom sreće ispraćene,

A mlađana lica odaše,

Tajnu duše napaćene.

 

„Ribar krenu oluji u susret,

Nošen vetra jakim valom,

Žarom u srcu obuzet,

Da lovi mrežicom malom.“

 

„Negde na putu stig’o ga oblak,

Vetar mu čamac zaljulja grubo,

Negde u kasno jesenje doba,

Ribar je život svoj izgub’o…“

 

 

 

POTONUĆE

 

Pod zvezdama što ga vode

Na pučini plovi mirno,

Drven-čamac veslom vođen

Dok se more bliži nemirno.

 

Zadrhtaše jedra plašno,

Skičeć što ih vetar zane,

A ribaru starom – svejedno,

Hoće duša da mu dane.

 

Prekri tama nebo plačno,

Ne vidi se zvezda vodilja,

A ribar stade pevat’ glasno,

Pesmu njemu dragu, od milja.

 

Puče jarbol od gromove moći,

Nesta čamac o’čas u vrtlogu,

Na put novi on će poći,

Što je Božje – ode Bogu.

 

Risto Tripić

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.