O poeziji

Filed under: afirmator,kritika,poezija i proza |

Jovan Hristić

POEZIJA I FILOZOFIJA

Zato i jeste pesništvo više filozofska i ozbiljna stvar…

Aristotel

Pisati danas o odnosu poezije i filozofije može, sa jedne strane, izgledati kao bezmalo uzaludan posao. Najzad, filozofija i literatura se u naše vreme međusobno diskredituju: kada su pristalice logičke analize htele da diskvalifikuju jedan način filozofiranja kao filozofiju, nazvale su ga literaturom; kada književni kritičari žele da jedan način pisanja diskvalifikuju kao literaturu, nazivaju ga filozofijom. U literaturi, prisustvo filozofije kao da ide na uštrb piščeve perceptivnosti i senzibiliteta, čineći ga dogmatičnim i spremnim da se zadovolji apstraktnom definicijom tamo gde se očekuje živi odnos. U filozofiji, literatura mahom predstavlja jezičku neodređenost, sumnjivu evokaciju umesto podrobne analize, logičku nepreciznost. Jednom reči filozofija traži one vrline od kojih literatura prestaje da bude literatura, kao što literatura traži one vrline koje su uglavnom porazne po vrednost filozofije.

Pa ipak, nemoguće je poreći činjenicu da su se filozofija i poezija u razna vremena na razne načine ukrštali i preplitali. Mislim da nije potrebno navoditi primere.Ali u naše vreme naročito je karakteristično jedno: da filozofija gotovo stalno inspiriše književnost, kao što i književnost inspiriše filozofiju. Kami i Sartr, prva dva primera koji nam padaju na um, svakako bi pisali drugačije da su filozofirali drugačije; a svakako bi filozofirali drugačije da nikada nisu čitali Dostojevskog, Žida i Malroa. Sa svoje strane, Hajdegerova filozofija bila bi u mnogom pogledu drugačija da nikada nije čitao Helderlina. Razume se, svim ovim primerima se može prigovoriti to da je, u stvari, u pitanju filozofija koja je uglavnom literarna. To je činjenica koju ne mislim da poričem. Ali pre nego što u tome vidim nedostatak i filozofije, i literature, čini mi se kako bi bilo bolje da u toj činjenici posmatram nastanak jednog novog (ili, možda, obnovu jednog starog) senzibiliteta koji u sebi spaja univerzalnost filozofije i konkretnost poezije.

Međutim, može se reći kako filozofija i poezija u jednom važnom pogledu ne mogu da imaju nikakve veze: način na koji primamo i verujemo u rečenice filozofa bitno se razlikuju od načina na koji primamo i na koji verujemo u rečenice pesnika. To je pitanje o kome se u savremenoj književnoj kritici dosta raspravlja. Ali ma koliko da bi precizno i konačno razdvajanje logičke proze od metaforičnog jezika poezije bilo jedan od najrevolucionarnijih događaja u humanističkim naukama, kao što misli A. A. Ričards, nisam sasvim siguran da bi ono ispunilo sva očekivanja, bar ako stvari posmatramo sa strane poezije. Sa strane nauke, doduše, jezik bi svakako bio čistiji i precizniji, oslobođen “imperijalizma slike“, o kome toliko govori Bašlar, i kao rezultat bismo dobili jednu jasnu i preciznu naučnu prozu.

Ali sa strane poezije, stvar izgleda mnogo složenija nego što se u prvi mah čini. Naučni jezik, naime, ima svoj cilj, i ima svoja sredstva, odnosno svoj postupak. Pesnički jezik, međutim, ima svoj cilj, ali nema sredstva. Sa gledišta poezije, svako sredstvo je dobro ako se njime ostvaruje cilj, dok se od naučne proze ne može očekivati da ostvari svoj cilj ako se ne služi za to odgovarajućim sredstvima. Stoga bi svako razdvajanje logičke proze od metaforičnosti poezije bilo uspešno samo ukoliko se naučnog jezika tiče; u stvari, prve pristalice toga razdvajanja imale su, pre svega, na umu čistotu naučne proze. U pogledu poezije, plašim se, njegove posledice ne bi bile ni suviše dalekosežne, ni suviše univerzalne. Jer, ako bismo i mogli da stvorimo izvestan jezički kriterijum kojim bi izvesni tekstovi bili izvan oblasti naučnog, ne postoji nikakav kriterijum koji bi izvesnu vrstu tekstova a priori i zauvek isključio iz oblasti poezije.

Ne bih želeo da se stekne utisak da se zalažem za neku srećnu mešavinu poezije i filozofije u kojoj bi kriterijumi pomoću kojih se tekstovi svrstavaju u jednu, odnosno drugu od tih oblasti, bili na neki način “oslabljeni“ kako bi se našao neki kompromis. Ima mesta na kojima je svako prisustvo poezije u filozofiji neprijatno, kao što ima mesta na kojima je prisustvo filozofije u poeziji neprijatno. Međutim, to ne isključuje mogućnost da na izvesnim mestima u filozofiji poezija bude nužna, kao i to da na izvesnim mestima u poeziji filozofija bude nužna. Štaviše, ne mislim kako su ta mesta od manje važnosti za filozofiju, odnosno poeziju. Parafrazirajući jednu Eliotovu misao, moglo bi se reći kako najpreciznija misao teži pesničkoj formulaciji, kao što i najpreciznija emocija teži intelektualnoj formulaciji. (…)

 

Ako posmatrate odnose koji su se u razna vremena zauzimali prema poeziji, mislim da ćete lako primetiti jednu činjenicu: da se odgovor na najfundamentalnija pitanja ljudske egzistencije nije nikada tražio od poezije. U stvarima sudbine, filozofija je imala neosporivu i neoborivu kompetenciju, dok je kompetencija poezije bila ograničena na stvari senzibiliteta. Samo je u Antici poezija bila pozivana da ravnopravno sa filozofijom raspravlja neka važna pitanja ljudske sudbine, ali to nije trajalo suviše dugo; tačnije rečeno, trajalo je dotle dok se nije pojavila čuvena razlika između filozofskog znanja i pesničkog nadahnuća, koja će se pretvoriti u još čuveniju razliku između razuma i osećanja. O toj razlici sada ne želim da govorim; mislim kako ona za poeziju znači daleko manje nego što se to obično misli. Ne želim ni da govorim o tzv. disocijaciji senzibiliteta, kojom je konačno završen proces odvajanja poezije od filozofije. Želim samo da kažem kako je, nekim svojim osobinama, filozofija prisvojila gotovo sve prerogative mitologije, dok su poeziji bili ostavljeni prerogativi pesme i igre.

Tako je nastala izvesna superiornost filozofije nad poezijom, koja delimično potiče i od toga što je poštovanje prema filozofiji bilo u mnogome uslovljeno tradicionalnim i podsvesnim poštovanjem koje se gajilo prema mitologiji. Ali u današnje vreme, čini mi se, stvari su se bitno izmenile. Mi više nismo u stanju da verujemo filozofiji na ovaj način na koji smo njoj u ranija vremena verovali: pokazalo se da odgovori filozofa na poslednja pitanja ljudske sudbine nisu ni onako nepobitni, ni onako univerzalni, ni onako apsolutni kao što se to činilo. Time što je filozofija izgubila danas dobar deo svoje neopozivosti, ona je, na neki način, stavljena u isti red sa poezijom: bar po svojoj kompetenciji da nam kaže nešto važno o nama samima. Pitanja koja nas zanimaju i muče ostala su mahom ista, ali kako na njih više nisu mogući apsolutni i konačni odgovori, svako ima prava da se o njima izjasni. Odgovornost za pitanja sudbine ne pripada više samo jednom određenom načinu razgovora, ili jednoj određenoj ljudskoj sposobnosti; naprotiv, svi mi, na neki način, delimo tu odgovornost. Pošto sami moramo da pronađemo ono što nam je nekada bilo dato, svako je pozvan da kaže svoju reč, i svako je odgovoran za svoju reč. I u tome što pesnici sve više postaju svesni te zajedničke odgovornosti, ja vidim nužnost da se poezija ponovo približi filozofiji; ne samo nužnost već i budućnost poezije.

 

1964.

 

Jovan Hristić: Poezija i filozofija, “Matica srpska“, Novi Sad, 1964.