RAZMETLJIVA PRIREDBA – O PREDSTAVI KONSTANTIN

Filed under: afirmator,broj 12 - mart 2013,pozorišna kritika |

 

800x600_konstantin-predstava-mac

KONSTANTIN – po tekstu Dejana Stojiljkovića – režija Jug Radivojević – svečana beogradska premijera, u okviru proslave 1700 godina MILANSKOG EDICTA – NARODNO POZORIŠTE, ponedeljak, 4.mart 2013.

Što manja država, izgleda, to pompeznije proslave državnih praznovanja! Što manja država, to pompeznije zastave i grbovi na njima! Što skromnija kultura – to razmetljivije priredbe u čast nekih neodredjenih, tobože značajnih, imena iz istroije i datuma kakvih dogadjaja! Znam da je bilo planirano, još pre nekoliko godina, da se iskoristi datum kada je Starorimski Car Konstantin potpisao Milanski Edikt, kojim se DOPUŠTA ispovedanje monoteističke religije – Hrišćanstva, u mnogobožačkoj državi – već priličnmo ruiniranoj i skoro pred padom – u nekada moćnom, antičkom Rimskom carstvu, koje se ubrzo i podelilo na Istočno i Zapadno, a u tu svrhu, taj isti Car Konstantin, osnovao je DRUGU, novu – Istočnu prestonicu – KONSTANTINOPOLIS, današnji Istambul. Sećam se da su, državno rukovodstvo Srbije i Srpska Pravoslavana Crkva, imali velike planove za bolje pozicioniranje u Evropi, koristeći činjenicu da je dotični car Konstantin bio rodjen u Naisusu, današnjem gradu Nišu, koji je sada baš u Srbiji. Trebalo je, kolko se sećam, da se tu, u Nišu i u Srbiji, sretnu Istočnne i Zapadne varijante Hrišćanstva – da dodje aktuelni Papa i aktuelni Vaseljenski Patrijarh i verovatno i mnogi drugi Patrijarsi – jer, ima ih više – Ruski, Srpski, Grčki, Koptski, Jerusalimski….Trebalo je da se nekako OKUPI, na nekoj državnoj proslavi mnogo važnih ljudi iz Zapadnog i, valjda Istočnog sveta biznisa, nauke i umetnosti i da Srbija ima neke državno-privredno-kulturne-promotivne koristi od toga. Za sada se ništa od toga nije desilo – a sam aktuelni Papa je zbog bolesti i abdicirao, pa je glavni svetski dogadjaj – vidi se po broju prisutnih na Trgu Svetog Petra u Rimu, ispred prozora bazilike Svetog Petra, koji čekaju da im se Papa obrati, poslednji put u toj ulouzi. Nema svetske agencije i novine, ili TV-a, koji nisu ispunili svoj medijski prostor svakominutnim izveštavanjem o Papinim odlukama, uzrocima i koracima koje preduzima, u svom istorijskom RAZREŠENJU od teške dužnosti prvog čoveka katoličkog sveta. Izgleda da je PROPALA ideje državnog vrha Srbije, da se baš oko Milanskog Edikta i proslave datuma u godini donošenja tog akta, na 1700-tu godišnjicu, svetski mediji bave Srbijom i njenim zaslugama za tu proslavu, ako već ne za donošenje samog Milanskog Edikta.

IMPERATOR KOČA PUTUJE, PUTUJE…

Ispalo je da će centralni dogadjaj ove celokupne istorijske proslave, biti baš POZORIŠNA predstava KONSTANTIN, koju je država organizovala i lepo platila, a sprovela u delo izabrna ekipa, locirana u Narodno pozorište u Nišu i Narodno pozorište u Beogradu. I naravno, počele su pripreme – tražio se tekst za predstavu i pisac – nadjen je u piscu romana KONSTANTIN, Dejanu Stojiljkoviću iz Niša, pa je, valjda i uz n jegovu pomoć, novi Direktor drame, doskorašnji dramaturg Kruševačkog pozorišta Spasoje Ž. Milovanović prredio tekst za scensko izvodjenje, koji je već, kako izgleda, dramatizovao Ivan Velisavljević, takodje dramturg, a režija je poverena Jugu Radivojeviću. Nisam čitao ni roman, ni dramsku verziju ovog štiva, ali gledao sam svečanu prrmeijeru, sa mnogo radnika obezbedjenja po celom Trgu Republike i, naravno, u samom Narodnom pozorištu i u društvu sa mnogim, za mene skoro sasvim, potpuno nepoznatim članovima Vlade i ostalih vrhuški Srbije, sa Predsednikom države i njegovim savetnicima, diplomatskim korom, crkvenim i vojnim vrhom. Novinari i kritičari bili su prvo zamoljeni da sede na drugoj galeriji, ali pošto je parter ostao poluprazan – mnogi protokolarni gosti su imali preča posla, dozvoljeno im je da sednu i u poslednje redove partera, da se ne bi videlo koliko je praznjiikavo. Velike svečanosti se na svetu već odavno obeležavaju – sa iskustvima svečanosti otvaranja Olimpijade, ili i samih manjih svetskih prvenstava, velikim mega-spektaklima, sa vatrometom i aeromitinzima, ili sa naročito za to pripremljenim predstavama, grand spektaklima velikih žongleraja i nebeskih projekcija, na primer. Videli smo takve predstave i na otvaranju Smederevskog Letnjeg Festivala – Tvrdjava Teatar – neke uspešnije, a neke manje uspešne. Naš poslodavac – Vlada Srbije, dogovorio se sa Odborom za proslavu, da se napravi predstava u pozorišnoj sali – prvo u Nišu, a potom i u Beogradu i to predstava koja bi trebalo da se igra na redovnom repertoaru ova dva pozorišta, kao i na scenama širom Srbije, širom bivše Jugoslavije i, ako ikako može i po svetu. Tekst je već preveden na engleski jezik i na beogradskoj predstavi išao je uredan titl iznad scene – tako su i brojni strani diplomati, koji ne znaju srpski jezik, mogli da uživaju u tekstu ovog dramsko-istorijskog letopisa o starorimskom caru Konstantinu Prvom Velikom

. …ON IDE U RIMSKO, IZBAVLJA SVE SRPSKO…

Predstava je koncipirana izmedju spektakla – scenskog recitala, operske i operetske provinijencije i skoro sitno realističkih kratkih scena, iz svakodnevnog života velikog Cara, što je sve konstruisano prema dostupnim istorijskim izvorima – njegove biografije i raznih drugih spisa koje je autor romana dobro proučio. Dobili smo jedan ubrzani prikaz dugog života tog jednog od careva drevnog Rima, prikaz bez naročitog ključa i bez naročite dramske tenzije. Ispalo je da su scene vrlo uejdnačenog ritma i skoro stalno istog tempa, postale monotone, pa je površnost, koja je dominirala u tretmanu, što je bilo za očekivati, zbog brojnosti sekvenci iz života ovoga Cara – postala još i dosadne i nekomunikativne. Prosto nam je bilo svejedno, da li će se Car oženiti, oterati ženu, uzeti drugu pored prve, šta će biti sa njegovim sinom, sa raznim centurionima, sa nekim osobama koje ulaze i prolaze po sceni-ogromnom stepeništu, u belim, stilizovanim oklopima, ili u togama crvenim i vrlo vešto iskrojenim – prava pozorišna modna revija, do razmetljivosti oblicima i bojama, materijalima i krojevima – kostimografi Bojana Nikitović i Stefan Savković. A što se tiče scenografije, Aleksandar Denić napravio je NAJGORU scenografiju što je mogao – pretencioznu i nefunkcionalnu – bele ogromne stepenice, od poda do plafona scene, stepenice na kojima se glumci, uglavnom, sapliću kad hodaju i govore, što bi trebalo da im bude omogućeno da urade sa lakoćom. Ovako su onda, uglavnom, smogli toliko hrabrosti da dodju do nekog mesta na tim ogromnim belim stepenicama, koje su gutale svetlo i glumce u belim ratničkim kostimima i oklopima, prosto poništavale vizuelno…da dodju do tog mesta i izrecituju svoj tekst, oddeklamuju šta imaju da kažu i brzo pobegnu, dok se nisu sapleli o te ogromne stepenice, kao da se lomataju po stenama na obali Jonskoga mora, na primer. I tako skoro dva debela sata – neke nezanimljive priče, o nekom nepoznatom i ni za koga danas bitmom, starorimskom Caru, starinski prikazanom, dosadno i nepotrebno, pompezno i nadmeno, nerazumljivo i usporeno, kao lokomotiva kojoj je ponestalo pare, a nema ko da naloži kotao i nema se od čega, a ne umeju baš ni da otvore peć, pa da ubace makar neko dobro drvo, ili kakav jak ugalj – od emocija, od istine, od talenta i znanja. NIŠTA!

CARE, KOLE, MINISTAR TE VOLE!

Glavni lik – Cara Konstantina, igrao je skoro šeretski i bez ikavog žara, samouvereno i neasocijativno, Miodrag Krivokapić. Bio je stalno prisutan na sceni, ležao, stajao, govorio i ćutao, pratio šta drugi rade i komentarisao i učestvovao u scenama. Kao i svi drugi prilično otudjen i nezainteresovan – opšte mesto, do opšteg mesta u izrazu. Od teksta do izvodjenja – mizanscena i govorne radnje. Ostali glumci, pa čak i temperamnetni Petar Benčina, kao mladi Car Konstantin, koji inače deluje sveže i interesantno na sceni, ispao je sterotipno uopšten i sasvim se uklopio u celinu ove pretenciozne i nepotrebne predstave. Naročito je takav pečat dala video projekcija Dorijana Kulundžića. Besmislene slike, uglavnom nekog iskonstruisanog prostora, neke arhitektonske celine koja se nepotrebno vrti u slici na zadnjem scenskom zidu i ometa, ionako slabo zaokupljenu, pažnju gledaoca koji onda još manje prati scenska dogadjanja, koja bi trebalo da budu izazov za asocijacije. Muzika Vladimira Pejkovića bila je preteška – kao da smo na kraju sveta i civilizacije, a ne na početku nekog novog ushićenja, o kome je valjda, trebalo da bude ova svečarska predstava. Religiozni duh – verski fanatizam raznih osoba na sceni, koji se povremeno verbalno potencira, fascinacija novom verom – hrišćanstvom, delovao je sasvim neubedljivo i potpuno pase, kao što zapravo i jeste u stvarnosti, ali umetnički nije došla do izražaja ni ta ideja koja bi trebalo da pokreće celu proslavu – pojava Nove Vere u svetu mnogobožačkih uverenja i verovanja – ta smena nije bila dokazana jer je protagonisti nisu plasirali sa uverenjem, ni rediteljski ni glumački, iako je tekst o tome govorio – ali to na sceni nije dovoljno. Veliki broj glumaca iz manjih srpskih pozorišta, doneli su duh tih pozorišta – usporenost i staromodnost i ispunili scenu Narodnog Pozorišta duhom srpske provincije, a Cara Konstantina i njegovu starorimsku istoriju i biografiju, ispričali banalnije nego što je napisana i verovatno, banalnije nego što je bila u stvarnosti. Nepotrebno i preuveličano propitivanje dogadjaja koji su se desili u davna vremena, ostalo je isprazno i pompezno, bez pravog razloga za prikazivanje i time bez ikakvog umetničkog dometa. Ne verujem da je i prodržavni efekat time postignut – ako ga je iko zaista očekivao, u ovakvom kontekstu. Izgleda da je ideja nadobudne promocije potpuno propala, ali onako – ZA SVE PARE! Nažalost!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – četvrtak, 7.mart 2013.

6 Responses to RAZMETLJIVA PRIREDBA – O PREDSTAVI KONSTANTIN