RAZMENA DŽEPNIH SLIČICA: Popularizacija ili degradacija fotografske umetnosti?

Filed under: vizuelne umetnosti |

Katarina Radović, iz serije “Lični oglasi” 2004-6

 

Prepiska povodom predstojećeg Foto sajma u Galeriji Artget

Iz pozivnog pisma za učeće na Foto sajmu

Fotografska galerija Artget Kulturnog centra Beograda prvi put od svog osnivanja organizuje Foto sajam, koji će se odvijati od 21. do 28. decembra 2012. godine. U okviru Sajma biće organizovana prodajna izložba fotografija svih autora koji su imali samostalnu izložbu u galeriji Artget, kao i drugih autora koji nisu izlagali u Galeriji Artget, a koje je predložio Savet Sajma koji čine: Ivana Tomanović, Darko Stanimirović, Ivan Petrović, Vesna Danilović i Galerija Remont. Cilj ove prodajne izložbe jeste da promoviše kulturu kupovine fotografije i na taj način pokrene tržište fotografije koje ne bi bilo rezervisano za usamljene slučajeve otkupa fotografskih dela za razne fondacije, zbirke… Iz tog razloga i cene su „popularne“ jer na ovaj način želimo da omogućimo što većem broju ljudi da svoj životni ili radni prostor oplemene fotografijom. Cene će se formirati u iznosima od 1000, 3000, 5000, 7000 i 10.000 dinara.

Iz odgovora Katarine Radović

Ideja sama po sebi je odlična! Tako nešto je više nego potrebno našem gradu i našoj umetničkoj sceni, posebno kada je u pitanju fotografija koja nikako da dobije status koji joj u potpunosti pripada – oscilirajući između sve veće “dostupnosti” i nedovoljne priznatosti.

Međutim, postoji jedan problem sa kojim se svi uglavnom slažemo – ili bi bar trebalo da se složimo, ukoliko smem da dam sebi za pravo da govorim u ime svih onih koji se fotografijom bave profesionalno i koji su uložili dovoljno godina i energije u svoj rad, kao i dovoljno novca u svoje obrazovanje i opremu – a koji se tiče upravo “popularizacije” fotografije.

U pozivu koji ste nam poslali navedeno je, bez preciznih informacija o formatima fotografija ili tipu opreme (kaširanju, ramovima, staklima, itd.), u kom rasponu će se kretati prodajne cene fotografija – od 1.000 do 10.000 din.

Uz svo dužno poštovanje prema Kulturnom centru Beograda – kao jednoj od najeminentnijih institucija za promociju umetnosti u Beogradu – i bez želje da dovodim u pitanje nečiju profesionalnost u proceni tuđih radova, cenim da je ipak nemoguće tako postaviti čitavu stvar bez očiglednih posledica kako na tržiste fotografije kao umetnosti (koje inače toliko zaostaje za Evropom i ostatkom sveta) tako i na motivaciju ljudi da nastave ozbiljno bavljenje fotografijom.

Molim da shvatite moje pismo kao dobru nameru da ukažem na neke od primera iz realnosti u kojoj živimo, zarad poboljšanja opšteg stanja u kojem se nalazi savremena umetnost danas, a samim tim i fotografija. Kao neko ko se već skoro deset godina bavi izlaganjem fotografija, samostalno ili u okviru grupnih izložbi, i kod nas i u inostranstvu, imam različita iskustva, od kojih ću ovde navesti samo neka konkretna i praktična.

Uzmimo u obzir šta je sve potrebno da bi nastala neka fotografija koja se kandiduje da bude “umetnički predmet” – počev od tehničkih aspekata, poput toga koliko košta dobar profesionalni fotoaparat i prateća oprema, koliko koštaju filmovi, razvijanje, skeniranje (za one koji još uvek koriste filmove), da bismo stigli do štampanja, i na kraju, opreme, uramljivanja, itd. Postoje, zatim, oni drugi aspekti, poput toga koliko je energije i vremena potrebno da nastane fotografija (rad u studiju – ukoliko je fotograf srećan da ga ima – često traje i po više sati ili dana da bi se dobio željeni rezultat, a da bi se npr. dobila dobra fotografija iz Južne Afrike ili iz Japana, potrebno je otići u Južnu Afriku ili Japan, i slično), pa onda tu su visečasovni poslovi obrade fajlova u Photoshopu, pripreme za štampu, i na kraju odlasci u štamparije, transport od štamparije do galerije ili kuće… i tako dalje.

Poznato je, npr. da je prosečna cena profesionalno opremljene fotografije u umetničkim galerijama u Evropi oko 800 i više eura – od čega procenat ide galeriji. Jasno je da još uvek ne možemo da pričamo o evropskim standardima kod nas, ali u odnosu na to treba naći neko realno rešenje, kada se svi “ulozi” nastanka fotografije i produkcijskih troškova uzmu u obzir. Kao primere dobre prakse, želim da iznesem da su se, 2008. godine, cene otkupa Telenor fondacije i Grada Beograda za fotografije formata 50x50cm, kaširane na ravnu podlogu bez ramova, kretale od 300 do 400 eura po komadu.

Ako sve to imamo u vidu i ako težimo nekom višem nivou u umetnosti i kulturi, onda se zaista postavlja pitanje zašto jedan Kulturni centar u glavnom gradu jedne pro-Evropske zemlje, koja pritom zaista može da se pohvali kvalitetnim umetničkim opusom i kvalitetnim autorima – kada je u pitanju fotografija – određuje fiksne cene za prodajnu izložbu koje se kreću od 1.000 do 10.000 dinara.

Ja se izvinjavam zbog konfuzije ukoliko možda nisam dobro razumela čitav koncept izložbe jer se, da ponovim, ne pominju ni formati ni vrsta opreme radova. Bilo bi sasvim u redu ukoliko se misli na formate ‘minijatura’, od veličine razglednica do A4, u okviru neke “prednovogodišnje akcije”, ali ukoliko se očekuje da autori donesu fotografije većih formata opremljene profesionalno, a za koje ih produkcija košta u rasponu od 50 do 250 i više eura, da bi ih ponudili po navedenim cenama, onda zaista moram da budem brutalno iskrena i kažem da to zvuči zabrinjavajuće i demotivišuće, i obesmišljava bavljenje fotografijom.

I pored svesti o krizi i želji da se ljubiteljima fotografije izađe u susret tako što bi se cene radova načinile pristupačnim, mislim da je “popularizacija” u ovom slučaju pogrešno shvaćena, i da više naginje ka degradaciji umetnosti. Nejasno je zbog čega se instistira da se cene fotografija unapred odrede od strane organizatora, sa tako niskom gornjom granicom, umesto da se ostavi više slobode samim umetnicima i kupcima, jer to i jeste relacija na kojoj bi prava tržišna cena trebalo da se formira – cena u odnosu na ponudu.

Od umetnika se očekuje da iznese u javnost kvalitetan “proizvod”, da doprinese kulturi svoje zemlje i da “razonodi” i “zabavi” publiku, a da bi to učinio, složićete se, potreban mu je neki ulog. Ako na kraju nema priliku da taj “proizvod” iznese na trzište po nekoj realnoj ceni – koliko smatra da njegov/njen rad zaista vredi – samo zato što ta cena nije u propozicijama prodajne izložbe, šta onda činiti? Povući se i ništa ne prodavati – jer ne postoji prava prilika? Udaljiti se i čekati “bolja vremena”? Ili, “popularizovati” umetnost na nivou na kome bi se umetnički radovi u umetničkoj galeriji prodavali kao roba na magacinskim rasprodajama.

Nažalost, ovakvo ograničen raspon prodajnih cena nije nikome u interesu, a predstavio bi korak u pravcu obezvređivanja umetnosti i demotivisanja novih generacija fotografa. Na ovaj način samo bi se utemeljila pogrešna informacija u svesti publike i potencijalnih kupaca i nepotrebno bi se spuštali kriterijumi. Bila bi sasvim druga priča da je u pitanju neka vrsta humanitarne akcije, ali ja ovo nisam tako razumela.

Stoga, ukoliko zaista težimo višim nivoima, trebalo bi ostaviti otvoreno polje, širi raspon i ponuda i cena – bukvalno za svačiji ukus i svačiji džep. Sa željom da se napravi što uspešnija i kvalitetnija prodajna izložba, predlažem, a ujedno mislim da bi bilo i logično i fer da se tako i postavi čitava stvar, da se cene ne ograničavaju unapred, već da svaka fotografija bude procenjena prema svojoj realnoj vrednosti, kako bi se privukle i sve vrste kupaca, a ujedno publika “edukovala” i motivisala da kupuje fotografije.

Katarina Radović je rođena 1976. godine u Beogradu, u Srbiji. Studirala je istoriju umetnosti na Univerzitetu u Saseksu, u Brajtonu, u Velikoj Britaniji, zatim fotografiju na Akademiji umetnosti u Beogradu, gde je diplomirala 2006. godine. Kao slobodni umetnik učestvovala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u Srbiji, Sloveniji, Austriji, Češkoj, Litvaniji, Španiji, Holandiji, Francuskoj, Egiptu, Japanu, itd. Dobitnik je stipendije Kultur Kontakt 2007. godine, a njeni radovi nalaze se u nekoliko javnih umetničkih kolekcija u Evropi. Nedavno je završila dvogodišnji fotografski projekat “Dok nas smrt ne rastavi” koji je podržala Evropska kulturna fondacija (ECF).