Razgovor pisca i đavola

Filed under: sf / horor |

Piše: Stefan Megić

 

Ne znam kuda da idem, kome da se obratim? Svaki trenutak postaje još jedan deo ludila, a ludilo me tera da zapisujem najpoganije misli koje osećam. Možda je to samo onaj deo mene, koji tuguje, koji oseća blagonaklonu radost, koju povezujem za tvrdu koricu, i parče papira. A, papir je beo, bez obzira na reči. Reči su tu da obeleže osećanja. Moguće nisam siguran, od onog dana sve mi je nekako čudno, sve je drugačije. A, možda i nije. Ko će znati?

Počelo je sve davno, možda previše davno da bi se setio datuma, tačnog vremena. U kući na planini, sedeo sam ogoljenih ruku i pisao svoje najnovije delo. Ovo delo trebalo je da me pošalje u trenutak besvesti, u beskrajnu slavu i poštovanje koje mi je potrebno. Svi mi žudimo za nečim. I tako sedeo sam u kožnoj fotelji i kuckao na pisaćoj mašini. Zvuk tišine dopirao mi je do uha, treperio je i pravio je laganu melodiju agonije. Možda je sve to samo moja podsvest? Čovek sam sa sobom rešava samo pitanja koja njemu u tom periodu odgovaraju. Ja sam iskreno razmišljao o nekim dalekim predelima, nedostižnim, više o budućnosti nego o prošlosti. Na stolu za kojem sam sedeo nalazio se telefon. Telefon koji sam isključio kada sam došao, međutim, držao sam ga blizu sebe radi podsećanja na život. Spetljao sam se, pisao sam besvesno i lagano sam iščitavao, ranije napisane reči, koje iskreno nisam ja napisao. Celo novo poglavlje je dodato, a ja nisam znao šta se dešava. Besno sam ustao i hteo sebi da sipam čašu vina. Krenuo sam ka ostavi, otvorio je uzeo prvu flašu koju sam video, sipao u čašu i gledao ono, kao krv crveno vino, kako sjaji. Kada sam prineo ustima, čuo sam melodiju koja me je uplašila. Prebledeo sam. Telefon je zazvonio. Ispustio sam čašu u afektu, vino se razlilo po patosu, i brzim korakom sam krenuo ka stolu. Telefon koji je bio ugašen, zvonio je. Nešto se čudno dešavalo. Uzeo sam ga u ruke, i javio se. Glas sa druge strane žice izgovorio je nešto čudno, nešto nezamislivo.

-Da li ti veruješ u svoje priče? – Uplašeno sam čuo pitanje ali bez herca da odgovorim, spustio sam slušalicu koja je već bila spuštena. Bacio sam telefon na pod, kada se upalio spikerfon, iz kojeg je ponovo postavljeno pitanje. Bez obzira na sve rekao sam.

-Ko je to? Šta se dešava?

-Da li veruješ u svoje priče?

-O čemu se radi?

-Da li veruješ u svoje priče.

-Ne verujem! – Izgovorio sam, na kraju živaca. Potom telefon se ugasio i kao ništa da se nije desilo. Svetla su se palila i gasila naizmenično. Poverovao sam da ima veze sa mećavom koja je brujila napolju, i pravila nered po prirodi. Pisaća mašina sama je počela da kuca, neke detalje nepoznate meni, i odjednom ispred mene se pojavio on.

-Zdravo, možeš me zvati Luis. Ne pokušavaj ništa panično da uradiš, želim samo da porazgovaram sa tobom. – Osetio sam se zbunjeno, kako je on dospeo ovde? Izgledao je veoma čudno. Svetle oči su se videle iz mraka, s crnom dugom kosom, i kožnom mantilu.

-Šta ćeš ti ovde, ko si ti uopšte?

-Ja! Ja sam lik iz tvoje priče. Prve priče, sećaš se one o razgovoru pisca i đavola. Samo što se tvoj đavo prožimao kroz lik čoveka, i eto mene ispred mog stvaraoca. – Potapšao me je po ramenu, i nasmejao se. Vraćao sam film unazad, međutim, nisam mogao da se setim. Prošlost je bila previše zamagljena. – Ne sećaš se, da li je moguće? Sećaš li se tog dela života? Da li još uvek imaš kratkotrajnu amneziju? Da li zaboravljaš od onog dana? – Ozbiljna faca je nastupila.

-Da li zaboravljam? Zaboravljam, šta? Da, postoje praznine u mom sećanju, ali to nema veze sa amnezijom.

-I te kako ima, čoveče. Sedi, i saslušaj me. – Seo sam na krevet  i počeo da slušam. – Možeš li za trenutak posmatrati sebe kao stvaraoca. Ti nisi pisac.

-Kako to misliš da nisam pisac, ja jesam pisac.

-Ne, greška. Nisi ti pisac, već sam ja pisac.

-O čemu pričaš?

-Da nije mene ti ne bi pisao? Da li si se nekada zapitao otkud tebi toliko svežih tema, kako možeš biti najbolji pisac koji piše knjige o serijskim ubicama? Da li si se nekada zapitao zašto nikada ne čitaš novine, zašto ne gledaš televizor, zašto si ovde na sred planine odstranjen od realnosti.

-Došao sam ovde da bih pisao, zbog inspiracije.

-To ti misliš, ustvari ti si ovde zato što bežiš.

-Bežim! Bežim od čega?

-Bežiš od samog sebe, tvoj mozak upija informacije i onda se brani amnezijom, da li si ikada pomislio to. Ti stvaraš sebi alternativnu realnost, koja je tebi prijatnija, ali u suštini, ti si nešto sasvim drugo.

-Kako znaš toliko o meni? Ti me uopšte ne poznaješ?

-Ne poznajem! Ja sam ti!

-Šta!

-Da, da… ja sam tvoja druga strana, strana koja dela pretapa u stvarnost, ili bolje rečeno stvarnost u dela. Ti nisi pisac. TI ne možeš biti pisac. Samo zbog jedne stvari. Prati me. Pisci izmišljaju činjenice, likove, ljude, a svi tvoji likovi i ljudi su stvarni, oni postoje. Ljude koje ubijaš u knjizi, ubijaš u pravom životu. Bolje rečeno ja sam zadužen za to. Ne sećaš se. Podsetiću te. Sećaš li se kuće stare bake? Ona je živela na brdu, sećaš li se?

-Da, sećam se.

-Tada si dobio ideju za prvi roman, Pogledi iz pakla, kada u prvom poglavlju ubijaju devojku ispred bioskopa. Ja sam zadužen za to. Sećaš se, išao si u bioskop sa svojom simpatijom tada, odbila te je, iznervirao si se i tada sam se ja umešao. Morao sam je smaknuti. A, tebi utuviti u glavu da je sve to samo inspiracija, u suštini, ti si pisao sopstveni dnevnik. Sećaš li se, da li si je video ikada posle toga?

-Kada bolje razmislim ne.

-Mogu ovako pričati satima, o svim ubistvima u kojima si ti umešan. Mogu da nabrajam ljude, koji su jednostavno nestali u tvom životu, i postali deo papira. Mogu da te nateram da ne otvaraš novine da se ne bi setio, mogu da ti kažem da se ovde nalaziš zato što si se povukao, zato što smo napravili pometnju, ulazili su nam u trag, i morali smo pobeći. Zašto ne gledaš televizor, zato što stalno pominju ubistva koje smo mi počinili, sve je ovo zabluda, nerealna realnost koja je dostupna samo tebi. I sada, kada se nalaziš na kraju sveta, da li imaš inspiracije, šta si napisao za sve ovo vreme? Ništa, da li sam u pravu.

-Nis. – Okrenuo sam se ka pisaćoj mašini, izvukao papir, no na njemu ničega nije bilo.

-I ko je onda pisac, da tebe sada pitam ja?  – Ništa nisam odgovorio, gledao sam ga, bes je kuljao iz mene. Uzeo sam žarač iz kamina i krenuo ka njemu. Udario sam ga iz zamaha. Pao je na zemlju, a dok je padao izgovorio je.

-Uništavaš samog sebe. – Od tog trenutka sve je nestalo. Sledećeg čega se sećam, budim se u bolnici, sa zavojem na glavi. Gledao sam oko sebe, ali sve je bilo strano, sada sam znao ko sam. Prošlo je nekoliko minuta prišao je doktor k meni, osetio sam naglo uzbuđenje. Pogledao sam sa druge strane i stajao je on.

-Ja mislim da je vreme da nastavimo naše lutanje. – I opet blekaut. Ustao sam u svojoj sobi. Sa desne strane nalazio se papir, a na papiru zapisana cela scena, pređašnjeg razgovora. Pozivajući se na poslednji razgovor, upalio sam tv. Vesti su bile, a kao glavna scena, ubistvo doktora u jednoj bolnici. Skrenuo sam pogled sa tv-a na rukopis, pogledao i da, tačno je opisana scena ubistva. Ustao sam krenuo sam ka kupatilu, pogledao sam sebe u ogledalu. S pištoljem u ruci gledao sam svoj lik. Ispružio sam pištolj i ispalio u ogledalo, staklo se rasprsnulo, a moja mašta je postala deo sna.

 

 

One Response to Razgovor pisca i đavola