Radovi Marine Blašković

Filed under: afirmator,broj-25-april-2014,poezija,poezija i proza |

SENKE SE IGRAJU LJUDI SE IGRAJU SENKAMA

 

 

Jednom sam toliko klizila, da sam skliznula duboko u noć.

Međutim, upala sam u prvu kuću koju sam uspela napipati u mraku. Ušla sam kroz prozor spavaće sobe. U krevetu grlili su se stranci.

Zdravo, rekoh kao da sanjam. A oni, prestravljeni, iskočili su k’o od majke rođeni. Pitali me šta hoću i poslali me dovraga. Zatim su se, u neverici, okrenuli jedno drugome, prepoznajući u onom drugom – sopstveno lice.

Došla sam da pozajmim vašu Zoru. Moja se istrošila i nikako da svane. Možete li mi pomoći?

 

 

 

 

 

UTISCI

 

I

 

Školjka na uhu.

Mesec na krovu.

Kiša.

 

II

 

Poljubac tišine

zagolicao mi je grlo.

Kriknuh.

 

III

 

Gledam svoje ruke u vazduhu,

dugo ih gledam.

Kao da nisu moje.

 

 

 

 

RUČAK

 

Otrčah u svoju sobu.

Gurnuvši prste u uši

plakala sam.

 

Buka je dopirala iz kuhinje,

buka snažnog udarca čekića,

užasna buka – smrti.

 

Tada smo za ručak jeli

pijanog šarana.

Marina Blašković

 

Ja sam Blašković Marina

Živim i studiram u Novom Sadu.

Sebično ne objavljujem ništa.

Razmišljam u slikama.