PSIHOLOGIJA –SLUŠKINJA POLITIKE?

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,društvo |

images

Najpouzdaniji način da se otarasite političkih protivnika je da ih proglasite duševno bolesnim. Ili neuračunljivim. U nekim zemljama, a Srbija nije jedna od njih, zdravlje vladara je jednako zdravlju države. Mentalno, fizičko. Svaki segment života se stavlja pod lupu i proverava detaljno. Situacija je slična onoj u srednjem veku – vladar koji ima potomstvo, koji je snažan i virilan, krepkog duha, on je i sposoban da vodi zemlju. Ukoliko neka od pobrojanih snaga izda kralja – treba razmišljati o naslednicima ili, čak, regentima koji će da vladaju u njegovo ime. Danas, sa razvojem medicine, možemo da prihvatimo da lider bude osoba krhkog zdravlja ili nežne pojave. Štaviše, napadati nekoga zbog njegove kratkovidosti ili iskrivljene kičme, da ne govorimo o ozbiljnim bolestima, u narodu izaziva kontraefekat – počinju da saosećaju s patnjama fizički izmučenog vladara. Jednom rečju, Šekspirov Ričard Treći (istorijski je, kako saznajemo, bio prijatnog izgleda) ne bi bio toliko prokazan kao vladar. Okej, bolje bi prošao s lepšom spoljašnjošću ali, to je sve.
ZAUMNOST NORMALNOSTI I POLITIČKE KOREKTNOSTI
Bolesti uma su mnogo gori problem. One, makar da se na njih samo sumnja, da su nedokazane, rekla – kazala, trajno obeležavaju pojedinca. Dovoljno je reći: „Političar taj i taj je išao kod psihologa“ i puče bruka. Ljudi koji priznaju da njihovu dušu i um nešto muči su gubavci 21. veka. Ali, gle čuda, ima toga još – Američka asocijacija psihijatara je izdala novi DSMMD – ‘Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders’ tj. Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje. Na spisku se nalaze: ODD (‘Oppositional Defiant Disorder’) iliti ‘opozicijski prkosni poremećaj. Prevedeno na srpski: ‘neposlušnost uzrokovana besom, protiv autoriteta, dominantne paradigme ili društvenih normi’. Jednom rečju, svako ko se opire vlasti a nema zaleđinu može da ode u Guberevac. Ma, genijalno! Zatim ‘Organized Stalking’ iliti ‘organizirano uhođenje’, koji je usko vezan uz ‘misao da vas Vlada ili tajne službe nadziru i prate pomoću tehnoloških alata’ i od sada će biti povezan s paranoidnim poremećajem ličnosti . Svi znaju da BIA kontroliše internet, mobilne telefone, kamerice posvuda, gomila ljudi ima dosijee a ako kažeš da te vlast prati ti si paranoik. Dukat! Ili, gle čuda, Orthorexia Nervosa – “’zaokupljenost pripremama zdrave hrane, planiranje jelovnika, redovno vežbanje i borba protiv pesticida, herbicida i konzervansa u toj meri da se osoba ne oseća dobro ukoliko jede nezdravu, kaloričnu i masnu hranu’. Dodaćemo tu još par nekih frustracija i trauma i health freaka utamničiti vo vjeki vjekov. DSMMD je najbolje tajno oružje „liberalne“ Amerike, put prema zemlji  isprepadanih pacijenata nalik onim iz Formanovog One Flew Over The Cuckoos Nest. 
Šta nam govori ovo pisanije? Budite robovi, ne pokazujte samonicijativu, ne otkrivajte emocije, poštujte autoritete klanjajući se do zemljice crne, jedite đubre i bićete pošteđeni. Budite male demokratske dušice koje su, u supštini, povodljive i apolitične. Da ne govorimo o tome da bi vam bilo bolje da ste iz naše zemlje ili neke zapadnjačke sa sličnim mentalitetom. Primera radi, na Zapadu su svojevremeno, početkom 20. veka, emigranti iz stranih zemalja neretko završavali u ludnicama zbog nerazmevanja mentaliteta i običaja. Tako bi, primera radi, Britanci doživeli kulturološki šok ako bi videli nekog, po njima, nasilnog i gnevnog Španca koji je u stvari, raspravljao o nekoj nevažnoj stvari sa svojim komšijom, mašući rukama i govoreći povišenim tonom. Ljubomoru i bes izazvane preljubom – razbijanje stvari po kući i bacanje odeće kroz prozor, uobičajenu scenu kod nas Balkanaca ali i na Mediteranu, držali su za erupciju ludila. „Preveliku“ tugu, naricanje, lelekanje, puštanje brade i napijanje na sahranama, karakteristične za slovenske narode i da ne spominjem. Sve što se ne uklapa u naš okvir je čudno i, samim tim, ludo. Isto možemo da kažemo i za balkansku vizuru Evrope koja se, gle čuda, svodi na podelu na one koji „imaju nešto duše“ i „one koji je nemaju uopšte“, „ledene Zapadnjake“ ili, ako je neko anarhista, onda ga, kao Vasu Pelagića, just because, strpaju u ludnicu. Kao što reče Krleža, a može se odnositi na sve predrasude – „sačuvaj me Bože srpskog junaštva i hrvatske kulture“.

Guru zla

Guru zla

INŽINJERI LJUDSKIH DUŠA
Na Balkanu je psihijatar bio u povlašćenoj poziciji. Iako se u narodu veruje da su svi psiholozi pomalo „čuknuti“ niko ne želi da s njima mnogo priča jer, ko zna, možda otkriju da ste i vi ludi. Od psihologa se beži kao od policajca ili popa koji, opšte je poznato, ako naleti na vas, može da vam izbaksuzira dan. Međutim, psihijatar koji je ujedno i nacionalni lider, patriota, oličenje „narodskog“, patrijarhalnog i stoga, je li, normalnog i moralnog, ma privilegiju da se izdigne se iznad svoje profesije. On postaje šaman (iako je u suštini šaban) i iscelitelj na nacionalnom nivou. Nije li onda normalna stvar što su psihijatri Rašković i Karadžić zaposeli umove Srba iz Hrvatske i BiH. Rašković je, dodajmo, tvrdio da su Srbi „lud narod“ na šta su oduševljene mase, zureći kao tele u šarena vrata u bradatog govornika klimale glavama i horski ponavljale mantru : „Da, jesmo ludi, svi smo mi ludi i zato smo jednaki u svom ludilu. Govori nam, o gordi samano! Ommm, šanti, šanti, ommmm!“ Karadžić je, s druge strane, psihijatra i krvavog vladara, doživeo „preobražaj“ u ekstrasensa Dabića, kvazi – naučnika, kombinaciju sektaškog monaha sklonog „tihovanju“, Draže Mihajlovića i Sai- Babe. A na njih možemo nadovezati tooolike psihijatre iz svih zaraćenih zemalja koji su tvrdili, kvazi-naučno, u svojim predebelim knjigama i u svim režimskim emisijama u koje bi ih pozvali (a gostovali su u naučnom, kulturnom programu, u političkim emisijama pa čak i u kojekakvim zabavnim šoovima u kojima se svira narodna muzika i peku ćevapi) da je taj i taj „neprijateljski“ narod „neuračunljiv, genocidan, patološki sklon lopovluku, silovanju, destrukciji, malouman, ograničen, primitivan, prljav, bez istorijske svesti, autentične kulture, rasno nečist, onizak, šiljastih glava što ukazuje da su svi oni hidrocefalusi itd.“ za razliku od nas a mi smo najbolji. Što reče Ćopić: „Znam ja nas – jeb’o ti nas.“
S druge strane, istraživanje koje je prezentovao vođa tima, Gordon Hodson sa kanadskog Brock University predstavlja nam ljude koji su desničari kao osobe koje su naprosto glupe. Tako deca sa inteligencijom ispod prosečne pokazuju tendenciju prema predrasudama prema drugim rasama, nacijama, polovima i, docnije, u tinejdžerskom dobu, i seksualnim orijentacijama. Takve osobe su sklonije i religijskom fanatizmu i podložnije autoritetima i, samim tim, autoritativnim ideologijama. Eto lepog, čistog, politički korektnog objašnjenja za sve probleme savremenog sveta, potpune suprotnosti onome što rekoše kolege južno od granice.
Prenesimo američko i kanadsko psihološko istraživanje na polje svetske politike. Fini, dobri severni brat razume desničare. On je „malo više ulevo“, on shvata da je glupost najveći problem desnice. Sažaljeva desnicu. Njegov južni ratoborni sused, s druge stane, misli da je svako prelaženje granice koju je on odredio, pogubno. Moramo se zamrznuti u status quou sledećih hiljadu godina. To je jedini način da se odbrani demokratija u SAD i u svetu. Mi kao pajkan i mi kao jedina svetska demokratska alternativa. Mi smo totalno i totalitarno demokratični. Our way or highway!

Lobotomy

Lobotomija

U ČELJUSTIMA ORGANIZOVANOG LUDILA
Smatram da su i jedno i drugo istraživanje lažni i problematični na mnogo više nivoa nego što može stati u jedna članak od par kartica. Ono što ih povezuje sa snatrenjima balkanskih psihića je: namerno pojednostavljivanje ljudske prirode. Omeđiti čoveka predrasudama ili, rečima Džordža Orvela: „Ako hoćeš da znaš kako će izgledati budućnost zamisli čizmu kako gazi lice čovečanstva – zauvek.“ Granice između normalnog i nenormalnog su, znamo, tanke. Istorijski gledano, gotovo juče se homoseksualnost smatrala nenormalnom a deca za koju se verovalo da će postati gej ili bi su podvrgavana elektrošokovima (poslušati pesmu „Kill Your Sons“ od Lou Reeda). Epilepsija se smatrala duševnom bolešću. Ljudi sa bipolarnim poremećajem su utamničavani i nisu primali nikakav tretman. Lobotomija je bila „pouzdan“ metod lečenja buntovnosti onih s MakKartijeve crne liste ili „prevelikih emocija“ (videti film „Frances“ sa Jessicom Lange). To je bilo 1950-ih, 1960-ih. Ono što pobrojani psihijatri, bili oni „liberalni“ ili „konzervativni“ žele da prikriju je surova istina: vaša politička, religijska ili bilo koja uverenja nemaju veze s vašim mentalnim zdravljem ili IQ-om. Čovek svesno bira, po svojim afinitetima i neretko ličnim interesima, koju će stranu izabrati i kakve će stavove zastupati. Navešću jednostavan primer: malo koliko bio protiv desničara, ja ne mogu da ih otpišem iz čovečanstva, čak ni ekstremiste i kažem da su oni ludi ili glupi. To bi bilo pojednostavljeno razmišljanje. Ako izuzmemo one koji ne razlikuju koncept dobra i zla, a njihov broj je ne veći od 1 ili 2 procenta, mi „ostali“ smo svesni njegovog značenja i etičke težine, gde god živeli. Samim tim, mi ćemo svesno prigrliti i najveće zlo, ukoliko nam ono odgovara. Svojom voljom. I, ako ga zaista prigrlimo, verovaćemo u njega.
Upoznao sam više visoko inteligentnih, univerzitetski obrazovanih, društveno prihvatljivih, čak popularnih, emotivno i poslovno ostvarenih ljudi, koji su ekstremni desničari. Ubeđeni ekstremni desničari. Jedni od onih koji smatraju holokaust jevrejskom izmišljotinom. I, verovao sam da su neobavešteni, zaluđeni, priglupi. Nisu bili. Oni su zaista verovali i moje reči i argumenti nisu u njihovim očima značili ništa. Očaj celog sveta im nije značio ništa. Hiljade knjiga o holokaustu. Šest miliona života im nije značilo ništa. Verovali su i, čini mi se, i dalje veruju da je celokupan haos savremenog sveta rezultat cionističke zavere. Moja greška je bila što sam ih potcenio i pomislio da se mogu, tek tako, „preobratiti“. Ne mogu. Psihologija odbija da prihvati pojam iskonskog zla koje se osanja na zatvoren, naoko savršen sistem. Ja čvrsto verujem da ono postoji i da tinja u tim istim ljudima koji mogu da vode paralelne živote. U jednom oni grle svoju decu pred spavanje a potom nežno vode ljubav sa supružnicima a u drugom su spremni da podrže najveće monstruoznosti „kad dođe njihovo vreme.“ Zlo nije glupo i zlo je pitanje izbora a, kao što smo videli u mnogim periodima istorije, bili konzervativci  ili ne,  ako se dobro opravda i odvija daleko od vaše kuće, ono postaje „nužno zlo“, „zaštita nacije i naših vrednosti“.
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ