Primena antropoloških znanja u sferi masovnih medija

Filed under: afirmator,broj-23-februar-2014,društvene nauke |

MEDIJIPiše: Aleksandar Stojanović

Uvod

I danas, više od trideset godina od početka procesa antropologizacije srpske etnologije, čini se da je položaj svršenih sudenata etnologije i antropologije neizvestan, bar kada je u pitanju zapošljavanje izvan usko akademskih krugova. Tako, otprilike, glasi stav velikog broja laika. Naime, uprkos činjenici da je domaća etnologija prošla kroz značajnu transformaciju u teorijskom i metodološkom pogledu, postavši na taj način kompetentna za proučavanje gotovo svih aspekata savremenog sveta, šira javnost gotovo da uopšte nema uvid u savremene tokove etnološko-antropološke nauke . U svesti građana Srbije uporno opstaje stari, „Volkskunde“ koncept etnologije, koji podrazumeva „nauku o narodu“, dakle, onu  disciplinu orijentisanu ka proučavanju tradicionalne seoske kulture.[1] Ovakvo, veoma uprošćeno shvatanje etnologije, dodatno otežava šanse studenata na tržištu rada, budući da poslodavci nisu u dovoljnoj meri upoznati sa širokim dijapazonom tema kojima se kulturna antropologija/etnologija bavi decenijama unazad: masovna potrošnja, politički i urbani rituali, popularna kultura i moderne religije, tranzicija, samo su neke od mogućih tema koje okupiraju pažnju savremene etnologije/antropologije. Stoga je promovisanje ove naučne discipline i više nego potrebno. Zato ovaj rad predstavlja mali doprinos u popularisanju iste, s obzirom da je sam autor teksta duboko uveren u primenu etnoloških/antropoloških znanja u pokušaju iznalaženja mogućih rešenja problema koje život u postsocijalističkoj Srbiji sobom nosi.

Osnovni ciljevi rada: mali doprinos primene antropologije u sferi masovnih medija

U ovom radu pokušaću da ukažem na neke od mogućih primena antropološkog znanja u oblasti medijske sfere, bilo da su u pitanju štampani ili elektronski mediji. Osnovna zamisao je da antropologa predstavim kao posve kompetentnog stručnjaka, koji bi imao za zadatak da na prediktivnom nivou vrši evaluaciju medijskog sadržaja pre zvaničnog objavljivanja, odnosno emitovanja. Međutim, postoje izvesni problemi u vezi sa ovom zamisli. Iako bi bilo najbolje kada bi antropolog mogao neposredno da obavlja ovu dužnost na radnom mestu, koje bi nosilo naziv u skladu sa obrazovnim profilom „etnolog-antropolog“, velika je verovatnoća da će on/ona morati posredno da primenjuje znanja koja je godinama sticao/la, najpre kao novinar-pripravnik. To bi značilo postepeno uspinjanje na hijerarhijskoj lestvici jednog medijskog preduzeća. Naravno, u ovom radu nećemo se baviti tim postepenim procesom napredovanja u karijeri, već ćemo pažnju usredsrediti na jednu pretpostavljenu situaciju u kojoj je mladi antropolog-novinar  uspeo da se izbori za svoju poziciju u okviru jedne medijske kuće. Upravo bi mu/joj ta pozicija i mogla omogućiti vršenje funkcije medijskog analitičara. S druge strane, postavlja se važno pitanje širine opsega tema koje bi antropolog kao medijski analitičar mogao da analizira. Teme za analizu su, razume se, i više nego brojne. No, s obzirom na ograničene mogućnosti ovoga rada, ovde ćemo pokušati da na primeru popularnih televizijskih i filmskih sadržaja damo pokušaj medijske analize. Naglasak će, pritom, biti na analizi rodnih predstava i stereotipa, koji u većoj ili manjoj meri karakterišu savremenu televizijsku produkciju. Naravno, ovakva zamisao antropologa-analitičara neodoljivo podseća na koncept antropologa svakodnevice, koji predlaže poljski etnolog Roh Sulima. Po njegovom mišljenju, antropolog svakodnevice je lice koje „analizira korakom“, bez striktnog korišćenja etnografske metodologije (naravno, on može sprovesti etnografsko istraživanje ukoliko ga smatra neophodnim).[2] Kao i antropolog svakodnevice Roha Sulime, i naš antropolog-medijski analitičar realno deluje u svakodnevnom životu, svestan/svesna činjenice da se čovek sadašnjice nalazi u spletu različitih odnosa sklonih promeni više nego ikada pre. Kako to lepo primećuje Mark Ože, jedinka je postavljena u „čvor komunikacionih mreža“, zauzimajući mesta kroz koja prolaze najrazličitije poruke.[3] Stoga je za antropologa od presudnog značaja da posmatra i osluškuje, ispitujući moguće načine na koji ljudi interpretiraju medijske sadržaje, ne gubeći pritom iz vida sposobnost ljudi da na ovaj ili onaj način utiču na poruke koje im se upućuju. Ovakav pristup, nesumnjivo, može njegovoj/njenoj filmskoj i televizijskoj kritici pružiti veći kredibilitet.

Analiza  rodnih stereotipa u filmskim i serijskim ostvarenjima

Osnovni problem kojim ću se ovde pozabaviti, kako sam prethodno istakao, jeste problem neadekvatnog prikazivanja muško-ženskih odnosa u medijskim sadržajima. Ukoliko se priklonimo analizi medijske sfere, uočićemo da je upravo televizijska produkcija ta koja najviše poseže za uopštenim, stereotipnim prikazivanjima rodnih odnosa. Jedan od najčešćih stereotipa svakako je prikazivanje muškaraca kao infantilnih dečaka, koji su često u neravnopravnom položaju u odnosu na svoje partnerke, koje se prema njima ponašaju poput roditelja. Ovakve predstave ponajviše odlikuju savremene komedije situacije, takozvane sitkome, ali i sapunice, reklame i druge vrste televizijskog sadržaja. Međutim, ovakvo viđenje muškaraca televizija umnogome baštini od filma, koji joj prethodi kao najpopularniji vid zabave i na čije se nasleđe delimično naslanja. Po mom mišljenju, stereotipno prikazivanje odnosa jeste jedna od karika koje povezuju ova dva medija, bez kojih je nemoguće zamisliti celokupnu istoriju dvadesetog veka.

Na problem prikazivanja neravnopravnog odnosa muškarca i žene na filmu ukazao je, između ostalih, filmolog i reditelj Danko Stojić, navodeći film „Psi od slame“ Sema Pekinpoa. U ovom filmskom ostvarenju, fatalna žena (Suzan Džordž) dolazi da živi na selu sa svojim mužem, poznatim matematičarem (Dastin Hofman). Nedovoljno obrazovana, ona radije flertuje sa lokalnim momcima, nego što ulaže u odnos sa suprugom, koga i sama pretvara u „šonju“. To se najbolje vidi u sceni u kojoj mu, u prisustvu jednog od njih, donosi mleko, srozavajući ga na nivo nedozrelog dečaka. I ne samo to: ona svojim drugarima iz detinjstva diskretno, ali vrlo vidno prikazuje svoje gaćice, a u jednom trenutku čak i gole dojke, ne bi li se na kraju podala jednom od njih. Ova žena je sve vreme filma provela nastojeći da ponizi muža, kojeg je osvojila lepotom, ali u odnosu kojeg je, sa druge strane, intelektualno inferiorna. Stoga svoj izvor ponosa pronalazi u koketiranju sa najmuževnijom simpatijom iz detinjstva, sveteći se tako suprugu jer mrzi njegovo visoko obrazovanje.[4]

Ovde se, pored predstave muškarca kao nedoraslog dečaka, pomalja još jedan stereotip: reč je o starom, judeo-hrišćanskom viđenju žene kao lukavog i nepredvidivog bića, s kojim valja uvek biti na oprezu. Naravno, ovakvo viđenje žena predstavlja samo segment daleko kompleksnije polarizacije  koja se da pronaći u mnogim filmskim i serijskim ostvarenjima: reč je o dihotomiji svetica : kurva. No, i za malopre navedeni stereotip o muškarcima bi se moglo reći da predstavlja deo binarne opozicije mačo tip : papučić. U mnogim medijskim sadržajima, deluje kao da se ove predstave u vezi sa polovima međusobno prepliću. Kada je reč o sitkomima, to jest komedijama situacije, stvar je prilično jasna. Kako ističe televizijski teoretičar Dejvid Mek Kvin, sitkomi, kao i  drugi televizijski serijali, karakteristični su po narativnoj strukturi u kojoj se stabilna situacija stalno remeti i uspostavlja, stalno podsećajući na jednu te istu situaciju koja se ponavlja.[5] U mnogim sitkomima, upravo su muškarci taj „remetilački faktor“ oko kojeg se gradi zaplet svake epizode. Najbolji primer za to predstavlja tradicija britanske komedije, u kojoj se princip muškog najčešće vezuje za prljavštinu i nepristojno ponašanje: serije poput „Mućki“ (Only Fools and Horses), ili „Nepristojnih ljudi“ (Men Behaving Badly). Ženama se, ukoliko su u njima uopšte prisutne, dodeljuje uloga majke nesposobnih muškaraca. Humor se, u mnogo čemu, zasniva na tradicionalnoj podeli muško–ženskih poslova, i posebno na situacijama u kojima se muškarcima ostavlja na brigu kuća, ili pak peglanje i kuvanje. Međutim, iako je, kada je reč o komedijama situacije, prikazivanje rodnih odnosa u izvesnoj meri stereotipno, čini se da je viđenje žene kao oholog stvorenja gotovo u potpunosti izostavljeno, ili pak svedeno na najmanju moguću meru: „lepši pol“ je najčešće zadužen da prigovara i upućuje sarkastične komentare. I naravno, one su tu da bi, kao svaki dobar roditelj, kaznile ili nagradile određeni način muškog ponašanja.

S druge strane, i sapunice se, kao vrsta televizijskog žanra u kojem priča ima stalno otvoren kraj, takođe rukovode ovim predstavama o muško-ženskim odnosima, mada na nešto drugačiji način. U tom smislu, posebno prednjače sapunice sa latino-američkog govornog područja. U njima je, kada je reč o ženama, polarizacija devica-kurva daleko više izražena. Što se muškaraca tiče, oni predstavljaju stalan predmet borbi između ženskih likova koje oličavaju pomenutu binarnu opoziciju. Sam zaplet se najčešće gradi tako što ljubavni par rastavlja zla žena, koja, služeći se lukavstvom i seksualnim atributima, navodi glavnog junaka na „greh“. Na taj način muškarci se prikazuju kao stalni predmet ženskih manipulacija i intriga. Na ovaj zaključak upućuju i komentari same publike ovakvih serija: „vidi ga, opet je naseo“, „on samo misli uz pomoć one stvari, a ne glavom“, „ova beštija ga vrti okog malog prsta“, itd. Ovakvo, na neki način kompromisno viđenje polova, moglo bi se objasniti i interesima same kulturne industrije. Budući da im je u interesu da privuku i zadrže pažnju publike, producenti i scenaristi moraju obe grupe prikazati na stereotipan način, i sami svesni sposobnosti gledalaca da višeznačno čitaju televizijske i druge medijske sadržaje.

Naravno, osim navedenih sitkoma i sapunica, još jedan serijal zavređuje posebnu pažnju. Reč je o seriji „Seks i grad“, nastaloj prema istoimenoj knjizi američke spisateljice Kendis Bušnel. Priča o četiri neudate Njujorčanke, koje vode izrazito slobodan način života, osvojila je svetsku publiku gotovo naprečac. No, iako slovi za planetarni fenomen koji je, kako se obično navodi, uveliko izmenio postojeće odnose među polovima, smatram da ovo televizijsko ostvarenje zapravo sažima stereotipe pominjane u prethodnim redovima i na taj način, paradoksalno, podupire postojeći (kapitalistički) sistem. Ovu hipotezu najbolje ćemo razumeti ako seriju „Seks i grad“ posmatramo kao vrstu kognitivne mape, tj. nepisanog kodeksa koji propisuje kako bi devojke i žene trebalo, odnosno, ne bi trebalo da se ponašaju. Uzmimo, na primer, lik Samante Džouns koji tumači Kim Katral. Ovaj ženski lik prikazan je kao nesumnjivo najpromiskuitetniji u seriji, koji muškarce vidi kao proizvode pogodne za jednokratnu upotrebu. No, iako je Samanta uspela tokom serijala da ostvari zavidnu karijeru, prijateljstva, pa čak i ljubavne veze, svi njeni lični kvaliteti i uspesi ostaju u senci njenog razuzdanog seksualnog života. Naravno, iako je ponašanje Samante Džouns kao seksualnog predatora u velikoj meri preuveličano, serija jasno pokazuje da previše slobodno seksualno ponašanje ima svoju cenu i da, shodno dvostrukim aršinima, ne važe ista pravila za muškarce i žene. Shodno tome, mnoge devojke i žene mogu svojevoljno odlučiti da se ne ponašaju kao pomenuti televizijski lik. Umesto toga, mogu se odlučiti za druge, „pozitivne“ modele identifikacije, modele koje oličavaju ostale junakinje ovog serijala: Keri Bredšo, Miranda Hobs i Šarlot Jork. Za razliku od Samante, ove žene iskazuju svoju seksualnost na umereniji način, daleko od očiju javnosti, šaljući na taj način poruku da je ženama mesto u kući. Na to upućuje i istoimeni film iz 2008. godine, u kojem Miranda, Šarlot i Keri ostaju u konvencionalnim bračnim zajednicama, dok Samanta odlučuje da se vrati starom, „singl“ životu. Na taj način ponovo izlaze na površinu zablude i stereotipi koji zatvaraju ženu u sferu privatnog. S druge strane, takođe bih ukazao i na problem onih devojaka i žena koje odluče da žive po nepisanim pravilima sredine. No, kako ljudi mogu samo prividno prihvatiti norme društva i kulture u kojoj žive, kod mnogih često dolazi do rascepa između individualnog „ja“ i „društveno oblikovanog mene“. Usled toga, žene koje iz bilo kog razloga odstupaju od propisanih normi kada je reč o seksualnom moralu, postaju predmet prezira. U njima mnoge žene, ali i muškarci, koji se nastoje ponašati društveno prihvatljivo, vide odraz mnogih svojih želja i nagona koje su, što iz konformizma, što iz ličnih slabosti ili drugih razloga, potisnuli. Tu nastaje opasnost od dodatnog produbljivanja jaza ne samo između muškaraca i žena, već i samih žena kao određene društvene grupe.

Zaključak

U ovom radu nastojao sam da prikažem opasnosti koje mogu proisteći iz stereotipnih medijskih sadržaja kada su u pitanju odnosi među polovima, bilo da je u pitanju film ili televizija, kao i na ulogu samih etnologa/antropologa u pokušaju prevencije istih. Stoga je njihovo prisustvo nesumnjivo neophodno u radu savremenih medijskih kuća, bez kojih je, hteli mi to da priznamo ili ne, život kakav poznajemo postao sasvim nezamisliv. Naravno, iako su savremeni mediji činjenica koju nije moguće ignorisati, to nikako ne znači potvrdu tehnološkog determinizma. Naprotiv. Smatram da su mediji, a posebno televizija, itekako važni, ali da ipak predstavljaju samo jedan deo celokupnog socio-kulturnog sistema. Utoliko je uloga sociokulturnih antropologa značajnija, budući da su i sami svedoci poteškoća života u tranzicionim uslovima postsocijalističke Srbije. Javno delujući, mogli bi nedvosmisleno ukazati na eventualne posledice koje bi proistekle iz analiziranih sadržaja: tako na primer, prikazivanje muško-ženskih odnosa po modelu „majka-dete“ može delovati zabavno i na neki način utešno u svetu u kojem se odnosi između polova neprekidno menjaju; ipak, takvi sadržaji ne uče odgovornosti za sopstveni život, niti razvijaju svest o tome šta znači razviti punovredni odnos sa suprotnim polom. Stoga antropolozi, javno se oglašavajući u medijima kao analitičari koji utiču na stvaranje i sprovođenje kulturne politike, mogu podsticati ljude da se, kao aktivni subjekti, ne ponašaju uvek onako kako se od njih očekuje, i na taj način kritički promišljaju društveni sistem u kojem žive.

Spisak korišćene literature:

Kovačević Ivan, Tradicija modernog, Etnološka biblioteka, Beograd, 2006.

Mek Kvin Dejvid, Televizija: Medijski priručnik, Klio, Beograd, 2000.

Ože Mark, Prilog antropologiji savremenih svetova, XX vek, Beograd, 2005.

Stojić Danko, Knjiga o filmu, Liber, Beograd, 2009.

Sulima Roh, Antropologija svakodnevice, XX vek, Beograd, 2005.



[1] Ivan Kovačević, Tradicija modernog, Etnološka biblioteka, Beograd, 2006.

[2] Roh Sulima, Antropologija svakodnevice, XX vek, Beograd, 2005.

[3] Mark Ože, Prilog antropologiji savremenih svetova, XX vek, Beograd, 2005.

[4] Danko Stojić, Knjiga o filmu, Liber, Beograd, 2009.

[5] Dejvid MekKvin, Televizija: Medijski priručnik, Clio, Beograd,  2000.