PRIKAZ ALBUMA-THE NEXT DAY-DAVID BOWIE

Filed under: afirmator,broj 12 - mart 2013,muzika |

 

 

David_Bowie_-_The_Next_Day

 

Problem pisanja o Bowijevim albumima uvek dolazi iz večite opsesije rok kritičara da očekuju nešto novo i revolucionarno od čoveka koji je u sebi pomirio toliko različitih likova kao niko drugi pre ili posle njega u istoriji rok muzike: Major Tom, Ziggy Stardust, Aladdin Sane (a ladd insane), Thin White Duke… Plus – glumac, muzičar, producent, slikar i Boga pitaj šta još. Istinski eksperimentator, provokator, revolucionar, reakcionar, trademark, uspešni manipulator, kompilator, trendsender, trendfollower? Da li je sve to samo maska? Da li je bio uzor za Michaela Jacksona i za to treba da podnese izvinjenje? Da li je zaista pao s Marsa? Koji je njegov identitet? Does he like girls or boys? It’s confusing these days… But the moondust will follow him…

THE RETURN OF A THIN WHITE DUKE…

Bilo kako bilo, mislim da ga, uprkos bagažu iz prošlosti, treba sagledati kao ono što jeste – savremeni, svestrani rokenrol umetnik. On jeste reciklirao i kompilirao muziku svojih prethodnika (kao što su i prethodnici radili) i to jeste deo istorije rok muzike i ne samo nje. I, da, pomerao je granice kao postmoderan autor koji je rekao svojevremeno da je njegova muzika hodge-podge i da se on on na tom terenu najbolje snalazi u tom okviru. I, uvek je nešto pomalo artificijelno i teatralno (često zahvaljujući samom Bowieju) bilo prikačeno uz muziku – plastic soul ( „Young Americans“), glam rock („Hunky Dory“), art -rock plus kraut-rock plusd eksperimental („Low“). Istina je, međutim, da je to što je stvarao, iz sopstvene prizme, imalo autentičnu vrednost.  Samim tim, i kad reciklira samog sebe, ali sa dobrim ironijskim i vremenskim otklonom, to poseduje određenu dimenziju.

…THROWING DARTS IN LOVERS EYES…

Počnimo od korica – „The Next Day“ poseduje korice albuma „Heroes“ i ,reklo bi se, da se na njega doslovno nadovezuje. Ali, to nije slučaj . Nema osim par izuzetaka prisećanja na slavne berlinske dane sa Iggy Popom (producirao mu album „Idiot“). Where Are We Now? je pesma koja spominjanjem toponima KDV, Bose Brucke i drugih aludira na to . Doduše, šta vidimo u spotu? Vremešni umetnik, okružen artefaktima iz svoje prošlosti ( konveksna sočiva iz spotova sa albuma „Outside“ su naročito uočljiva) rezimira svoj život, uspone, padove, i kako danas dok šeta „just walking the dead“.   Ali, neke druge pesme, recimo aktuelni singl „The Stars Are Out Tonight“ su rokerskije, lišene mola, i govore o aktuelnim pitanjima , recimo, opsesiji običnih da budu kao njihovi idoli, Sama pesma „The Next Day“ iznenađuje jer počinje u nekom rok-bluz maniru, kao da je utekla s „Tin Machine“ albuma. Opet, „Dirty Boys“, s kabaretskim početkom koji podseća na Toma Waitsa i koji Bowie ne pamti od pesme „Time“ sa „Aladdina Sanea“ circa 1973.godine. Idemo dalje – tu su standardne teme „I’d Rather be High“ (opijati,eh, kokainska faza 70-ih – dijeta  od droge, mleka i čili papričica); „Dancing Out In Space“ (uvek, ama baš uvek neka tema o kosmosu), bizarna „How The Grass Grows?“  u kojoj, ničim izazvan, Bowie peva temu iz „Apache“ od „Shadowsa“: Zašto? Boga pitaj. Da je 1983.godine na albumu „Let’s Dance“ objavio „Set The World On Fire“ nadovezala bi se odlično na „Cat  People “ i prelaz  „putting out the fire with the gasoline“. I, na kraju, pomirljiva, na prvi pogled, „Heat“. Utisak? Svež, skoro mladalački pristup, na kojem mu neki kojima deda može da bude mogu pozavideti plus iskusna asistencija producenta Tonija Viskontija.

….ONE MOVEMENT BETWEEN KETHER AND MALKUTH…

Dodao bih, za kraj, na pretposlednjem albumu je poslednja pesma bila „Bring Me The Disco King“. E, Disco King, ili Thin White Duke se vratio, zvuči zrelo sredovečno i glas mu ne zvuči bolećivo kao u „Where Are We Now?“. Pesme su mu rokerske, povremeno istripovane ali i hitične i zarazne. Dakle, ako je rokenrol panteon velika porodica onda je Bowie čudni ujka za kojeg su se svi brinuli ali se na kraju vratio na opštu radost familije. I slušalaca, svakako, objedinjavajući sve što je želeo da kaže na ovom albumu. Gde bih ga rangirao? Da li je bolji od „Scary Monsters“ od pre 33 godine?  Teško je reći ali je jedno sigurno – ovaj redak umetnik trči u posebnoj stazi i takmiči se sa samim sobom. Koja će od njegovih izmišljenih ličnosti pobediti? To ostaje da se vidi.

Aleksandar Novaković