Preporuke za Sajam knjiga 2013 – „Pohvala ljubavi“, Alen Badju

Filed under: afirmator,broj 07 - oktobar 2012,kritika,poezija i proza |

Do početka Sajma knjiga u Beogradu ostalo je desetak dana. U tih desetak dana trudićemo se da vam predstavimo po jedan ili više naslova iz ovogodišnje književne produckije, koji zavređuju čitalačku pažnju, a koje možete potražiti na Sajmu.

Početkom godine u izdanju novosadske Adrese izašla je knjiga „Pohvala ljubavi“ Alena Badjua u prevodu Olivere Miok. Ova mala probuđujuća knjiga nastala je 2008. godine na Festivalu u Avinjonu na osnovu razgovora sa Nikolom Trungom. Za Badjua ljubav je „rizik i avantura, protiv sigurnosti i udobnosti“. Prema Badjuu, „ko ne počinje sa ljubavlju nikada neće znati šta je filozofija“. Badju kaže da je ljubav ugrožena. Zašto? Jer se gleda na internetu, mi usvajamo koncept sigurnog seksa, on tvrdi da ljubav ne može da postoji bez rizika. To je ono što daje smisao životu i intenzitetu. „Ljubav mora biti ponovo otkrivena“, kako je to napisao Artur Rembo.

On takođe ispituje nekoliko bitnih filozofskih stanivišta od antiljubavi Artura Šopenhauera, ljubavi kao eksperimenta po Serenu Kjerkegoru, do seksualnog odnosa kao paradoksa ljubavi prema Žaku Lakanu.

Badju smatra da ljubav nije samo odnos, nego je to izgradnja istine. Za njega je ljubav svet razlike, a ne identiteta. Ljubav je pokrenuta u susretu da se posstane „dvoje“.

Knjiga generiše životnu debatu o smislu ljubavi, o njenim klasičnim mitovima, o značenju ljubavi u književnosti, filozofiji i kulturi. Badju filozofski verodostojno pripoveda povest o ljubavi i njenoj aktualnoj sudbini.

(Izvod iz knjige)


Zašto je politika srodnica ljubavi? Da li je to zato što u njoj takođe ima događaja, objava, vernosti?

Politika je po mom viđenju jedna procedura istine, koja se odnosi na kolektiv, što će reći da politička akcja obznanjuje za šta je kolektiv sposoban. Na primer, da li je sposaoban za jednakost? Da li je sposoban da integriše ono što mu je heterogeno? Da ne misli da postoji samo jedan svet? I druge slične stvari. Suština politike je sadržana u pitanju: za šta su individue sposobne kada su ujedine, organizuju, misle i odlučuju? U ljubavi treba znati da li su sposobni, u dvoje, da prihvate razliku i da je učine kreativnom. U politici treba znati da li su sposobni, u velikom broju, u masi, da stvore jednakost. I kao što na horizontu ljubavi, da bi kolektivizovala upravljanje, postoji porodica, tako i na horizontu politike, s ciljem da potisne zanos, postoji sila, Država. Postoji između politike kao kolektivne misli-prakse i pitanja moći Države kao upravljanja ili normalizacije isti komplikovani odnos kao između pitanja ljubavi kao divljeg izuma Dvoje i porodice kao bazne ćelije vlasništva i egoizma.

Porodica, u suštini, može biti definisana kao Država ljubavi, igrajući se rečju „država“. Iskusićete, npr. učestvujući u jednom velikom političkom pokretu da, između pitanja „za šta je kolektiv sposoban?“ i pitanja autoriteta i moći Države, postoji jedna važna tenzija. Rezultat je da Država skoro uvek izneverava političku nadu. Da li ću braniti stav da porodica uvek izneveraca ljubav? Vidite dobro kako se pitanje samo postavlja. Ono se ne rešava, po mom mišljenju, osim tačku po tačku, odluku po odluku. Postoji tačka seksualne imaginacije, tačka deteta, putovanja, posla, prijatelja, izlazaka, odmora, svega što želite. I održavati sve te tačke u atmosferi izjave ljubavi, nije tako lako. Isto tako, u politici postoje tačke moći Države, granica, zakona, policije, i održavati ih u unutrašnjosti tačke političke otvorenosti, jednakosti, revolucionarnosti, nikad nije lako.

U oba slučaja imamo procedure, tačku po tačku, i to je ono što sam, na kraju, predstavio svom religioznom prijatelju. Ne treba mešati pokušaj sa ostvarenjem. Politika verovatno ne bi bila moguća bez Države, ali to ne znači da je moć njen cilj. Njen cilj nije moć, već je njen cilj da se sazna za šta je kolektiv sposoban. Na isti način, u ljubavi je cilj da iskusi svet iz perspektive različitosti, tačku po tačku, a svakako joj nije cilj da osigura produženje vrste. Jedan skeptični moralista će videti u porodici potvrdu za svoj pesimizam, dokaz da, konačno, ljubav nije ništa do jedan trik vrste s ciljem da se produži, i jedan trik društva koji osigurava nasleđe privilegija. Ali ja se neću složiti sa njim. Još manje ću se složiti sa svojim prijateljem Benarokom da je na kraju sjajna kreacija moći Dvoje ograničena da se pokloni ispred njegove uzvišenosti Jednog.

Izdavač: Adresa, Novi Sad
Godina: 2012.
Prevoditeljka: Olivera Miok